SAMO da stanem na svoje noge i izađem iz bolnice, a onda ću uzeti život u svoje ruke. Ovo obećanje, dvadesetogodišnji Radovan Radojičić, iz Lukovske Banje kod Kuršumlije, razmišljajući o svakom trenutku svoga života, upućuje više sebi nego drugima. Uveren u oporavak, pristaje da ispriča detalje tragedije koji su ga doveli do toga da skokom u reku, sa mosta visokog više od pet metara, polomi peti vratni pršljen i ostane potpuno paralizovan.
- Sveti Ilija me je kaznio, ali i sačuvao. Kaznio me je zbog trenutka slabosti, a nagradio zbog spoznaje da sami upravljamo svojim životima - uz osmeh kojim kao da prikriva osećaj stida, počinje tešku životnu priču ovaj mladić koji je, ostavši bez roditelja, u jednom trenutku poželeo da i sam ne živi.
- Ilindan nam je porodična slava. U našoj kući, prvi put posle očeve smrti, okupilo se nekoliko komšija i prijatelja.
Bili smo veseli, ali je mene odjednom obuzela tuga. Dok su gosti sedeli u kući, ja sam ne želeći da im kvarim raspoloženje, odšetao do reke koju sam često posmatrao sa mosta i koja me smirivala. Ali u jednom trenutku obuzela me još jača tuga. Ni sam ne znam da li sam želeo samo da se rashladim u reci kako bi me prošle snažne emocije, ili da stvarno okončam život - u jednom dahu da se ne bi predomislio, priča ovaj mladić. Skok je bio gotovo fatalan. Dok na hirurškom odeljenju prokupačke bolnice,uz pomoć fizioterapeuta pomera desnu šaku, Radovan kao da se snebiva da priča o sebi.
Kao sedmogodišnji dečak, ostao je bez majke Radomire koja je umrla od raka dojke. Otac Milivoje, radnik „Srbijašuma“ bio mu je od tada sve, i otac i majka i najbolji drug. Sve do pretprošle godine kada je preminuo, a Radomir ostao da se bori sa životnim neizvesnostima.
- Pošto sam nasledio očevu penziju, upisao sam Fakultet Elektroenergetike u Zvečanu. Međutim, zbog nesreće koja me je snašla ove godine, nisam nastavio studiranje tako da mi je očeva penzija ukinuta. Ma koliko čudno zvučalo, pad sa mosta i sve što mi se potom događalo, navodi me da se borim za sebe i svoj život. Samo da izađem odavde!
Po izlasku iz bolnice očekuje ga prazna kuća i neizvesna budućnost.
- Neću se više sekirati. Samo da počnem da „upravljam“ svojim telom, a tada ću i svojim odlukama - uverava nas, uprkos svemu, ovaj hrabri mladić, koji ume da se našali i na svoj račun.
- Bići ja ovde i sutra, ali ukoliko negde odem, javiću ti se - šaljivo reče na kraju vežbi fizioterapeutu, a nama uz osmeh poručuje da ga ne krivimo za nerazuman potez, jer podseća da u životu ima trenutaka kada osećanja nadvladaju razum. A njegov skok sa mosta bio je jedan od tih momenata.

PAŽNJA U BOLNICI
OVDE, u bolnici, svi su dobri prema meni. I doktori i sestre, a pogotovu moj fizioterapeut. Osećam kao da su mi oni zamenili porodicu koju nemam - priznaje Radovan. - Bila mi je u poseti sestra od tetke i donela mi ponude koje su mi kupile komšije. Sakupili su novac i poslali mi da imam ukoliko mi zatreba - zahvalan je mladić uveren da će imati prilike da se i on oduži svojim susedima.

TERAPIJE
Ivan Miladinović, viši fizioterapeut, objašnjava da je prelom petog vratnog pršljena manifestovao oduzetost mladićevog tela, odnosno svih ekstremiteta, ali dve operacije obavljene na niškoj Neurohirurgiji, postavljena „kragna“ na vratu, i redovne vežbe, već polako daju rezulatate. Tako Radovan sada uspeva da pokrene desnu ruku i levu nogu.
- Verujem da ću se oporaviti jer je Ivan veoma uporan. Pre nekoliko dana rekao mi je: „Radiću do nove godine i do tada planiram da te postavim na noge“ - kaže Radovan, tvrdeći da se oseća bolje nego pre mesec dana.