SPASAVATI srpske glave bez obzira na lične i materijalne žrtve, spasavati svaki srpski život ma gde se on nalazio i na prvom mestu spasavati srpski naraštaj, koji će za buduće vekove čuvati srpstvo sa više ljubavi i više požrtvovanja, nego što smo ga mi čuvali!
U jednom svom izveštaju podnetom Vladi nacionalnog spasa Srbije ratnih četrdesetih godina prošlog veka, kao cilj zapisao je Tomo Maksimović (1895-1958), tadašnji komesar za izbeglice u vladi Milana Nedića, koga je posleratna komunistička vlast proglasila narodnim neprijateljem, oduzevši mu sva građanska prava a vojni sud osudio na četiri godine zatvora. Više od šest decenija zaboravljenu humanost velikog dobrotvora prekrivala je ogromna mrlja, i pitanje je dokle bi tako bilo da Okružni sud u Novom Sadu nije doneo odluku o Maksimovićevoj rehabilitaciji.
Nepravda je ispravljena zahvaljujući upornosti Milovana Vujovića, penzionisanog profesora iz Novog Sada, odlučnog da vaskrsne istinu o čoveku koji je zbrinuo više od četvrt miliona izbeglica i preseljenika, iz raznih okupacionih zona tokom Drugog svetskog rata.
- Nije bilo ni lako ni jednostavno - započinje priču Vujović, čije je detinjstvo obeležilo izbeglištvo.
- Ratne devedesete i prve izbegličke kolone oživele su priču o Maksimovićevom dobročinstvu. Tada sam odlučio da ga otrgnem od zaborava i osnujem fond za pomoć Srbima sa njegovim imenom.
Te 1992. Ministarstvo pravde je zahtev odbilo sa obrazloženjem da je nemoguće, jer je reč o "narodnom neprijatelju". Vujovića to, međutim, nije obeshrabrilo. Naredne godine je pokušao ponovo i preko Ministarstva kulture i Đoke Stojčića, osnovan je Fond za pomoć Srbima "Tomo Maksimović". Sledeći korak usledio je 2006. godine donošenjem Zakona o rehabilitaciji, a dve godine kasnije i sudsko rešenje o Maksimovićevoj rehabilitaciji.
Predsednik Srpskog privrednog društva "Privrednik" (posle smrti Vladimira Matijevića), direktor najveće jugoslovenske firme "Bata" u Borovu i "izvanredni komesar za izbeglice i preseljenike" 1941. godine u Nedićevoj vladi, presudom vojnog suda komande grada Beograda od 15. avgusta 1945, osuđen je na kaznu "lišenja slobode bez prinudnog rada u trajanju od četiri godine, na gubitak svih građanskih i političkih prava izuzev roditeljskog, u trajanju od pet godina". Uz to, konfiskovana mu je i celokupna imovina, a porodici je ostavljeno minimalno, tek koliko se moralo po zakonu.
Uprkos velikom dobročinstvu, tadašnji vojni sud je utvrdio da se Maksimović pokazao kao "narodni neprijatelj", a obrazloženje takvog stava suda je, "kao nepotrebno izostavljeno".
- Zamereno mu je što nije više pomagao narodnooslobodilački pokret - govori Vujović o razlozima Maksimovićevog hapšenja. - Pomagao je on, ali pojedinačno i to je bilo odlučujuće da ga osude i pošalju na robiju.
Tragajući za Maksimovićevom sudbinom, Vujović je došao do podatka da je kaznu izdržao u sremskomitrovačkoj kaznioni. To je saznao od izvesnog Kulačanina iz okoline Srbobrana, sada pokojnog, koji je delio ćeliju sa Maksimovićem. Sagovornik ga je Vujoviću opisao kao uzornog zatvorenika, koji je bespogovorno obavljao sve poslove.
- Mogao je sve to da izbegne, ali nije. Odbio je ponudu iz Švajcarske da se 1941. spase i pređe u ondašnju centralu "Bate". Umesto toga, prihvatio je molbu Milana Nedića da se prihvati organizacije izbeglica i da iskoristi svoje iskustvo direktora i predsednika najveće humanitarne organizacije Srpskog privrednog društva "Privrednik" - predočava naš sagovornik. - Zbog svega što je učinio, njegovo ime bilo mi je nespojivo sa etiketom narodnog neprijatelja i osećao sam da imam dužnost da je skinem.
Trag o Maksimovićevoj humanosti postoji i u knjizi "Efemeris" Dejana Medakovića. Zapisujući zlosrećne sudbine srpskih porodica u Hrvatskoj, akademik nije zaboravio Maksimovićevu humanost.

POMOĆ FONDA
OD svog osnivanja u Novom Sadu 1993, Fond za pomoć Srbima "Toma Maksimović" je, nastavljajući stopama čoveka čije ime nosi, pomogao hiljadama Srba proteranim sa ognjišta. Nisu zaboravljani ni oni koji žive van naših granica, u Rumuniji, Mađarskoj...

TRAŽI POTOMKE
O Maksimovićevim posleratnim danima do smrti 1958. malo toga je poznato, jer bliskih potomaka u Srbiji nema. Prema Vujovićevim dosadašnjim saznanjima, Maksimovićeva supruga je davno umrla, a njihov sin Tomislav živi na severu Italije.
- Pokušao sam preko Crvenog krsta da ga pronađem i sa njim stupim u kontakt, ali zasad bezuspešno - kaže Vujović ne gubeći nadu da će uspeti da ga pronađe.