OTVARANJE dosijea pročistilo bi duh naroda. Znamo da su se događali zločini, ali mora da se pošalje poruka da oni ne smeju da se ponove. To je svrha svih rehabilitacija. Da za svagda bude jasno, recimo, da se ne sme hapsiti seljak koji nije predao sto kila žita.
Ovako akademik Dragoslav Mihailović za „Novosti“ komentariše inicijativu koja dolazi sa više strana da konačno budu otvoreni tajni dosijei građana vođeni posle Drugog svetskog rata.
I sam golootočanin koji je dobar deo svog života posvetio pisanju o represiji i torturi koju je preživeo sa hiljadama „ibeovaca“ sa kojima je delio sudbinu, Mihailović kaže da je došlo vreme da se pitanjem Golog otoka i zločina tadašnjeg režima bave mladi ljudi, neopterećeni ličnim traumama.
- Mislio sam da će sva istorija Golog otoka biti ispisana rukom tadašnjih predstavnika vlasti, da glas žrtava nikada neće moći da se čuje - kaže pisac „Čizmaša“, „Petrijinog venca“, „Zlotvora“... - A onda je došlo vreme da se čujemo i mi, čiji glas o tiranskom režimu dolazi iz trbuha. Zato sam u jednom trenutku ostavio svoj posao nadajući se da ću za dve godine da napišem sve o tome. Uzor mi je bio Solženjicin koji je za toliko vremena napisao „Arhipelag Gulag“. Ali, tada nisam znao da se i on, kao i ja, uvalio u to blato koje traje dve-tri decenije. Jer, pisanje je ponovo preživljavanje. Teško je, ali i lekovito. Kada sve stavi na papir, čovek kao da skine neku koprenu sa mozga i oslobodi se strašnih stvari.
A da bi se golootočani, bar delom, oslobodili strašnih trauma koje nose sa „ostrva smrti“, može i mora da pomogne i država, izričit je Mihailović. I to kolektivnom rehabilitacijom i otkrivanjem istine. Jer, podseća, do sada je rehabilitovano tek nešto više od hiljadu ljudi.
To je mala satisfakcija za one koji su prošli golgotu Golog otoka. Većina ih je mrtva. Živi i danas pate od specifičnog posttraumatskog sindroma - nikada se ne osećaju sasvim spokojnim. Jer, i posle izlaska iz zatvora, primenjivane su metode čiji cilj je bio da potpuno razore ličnost. Bivši robijaš živi u strahu od okoline, policijske prismotre... Mnogi, kaže Mihailović, nisu ni želeli da vide svoje dosijee i zatraže rehabilitaciju, jer su se plašili onog što će pročitati o sebi.
- Veliki je problem i to što je mnoga građa namerno uništavana - govori naš sagovornik. U Ćupriji, recimo, gde sam bio prvo utamničen i odakle je krenula moja golgota, nestala je sva dokumentacija službe bezbednosti od 1945. do 2000. godine. Uništena je i više ne postoje nikavi dokazi o zločinima.      

AKCIJA “NOVOSTI“
- PODRŽAVAM akciju „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju da se konačno otkrije istina o zločinima iz prošlosti - kaže akademik Mihailović. - Da su u ona vremena mediji mogli da pišu o zločinima, pa Goli otok se nikada ne bi ni dogodio.

DOSIJE
- VIDEO sam 2001. godine svoj dosije. Javio sam se čim je doneta uredba o otvaranju tih spisa - priča Mihailović. - Znam da je moj dosije u BIA imao, recimo, 300 stranica. A ono što sam video u Arhivu Srbije brojalo je svega 70 stranica. Takođe sam imao informaciju kako je postojao dokument da sam stavljen na listu operacije „Munja“. Tog papira u dosijeu koji su mi dali na uvid nije bilo.

U ARHIV SRBIJE DO SADA STIGLO 70.000 LIČNIH DOSIJEA IZ DEPOA BIA
DOBILI TEŽAK POSAO

BEZ zakona nema uvida u lične dosijee, ali i kada bude regulisana ova oblast, biće potrebno dosta ulaganja, vremena i truda da bi svi potomci mogli da vide dosijee svojih predaka, osuđivanih ili sumnjičenih da su državni neprijatelji, izdajnici, protivnici režima... U Arhiv Srbije, od 2004. godine do danas, stiglo je 70.000 ličnih dosijea iz depoa Bezbednosno-informativne agencije. Kutije sa građom još se dopremaju i trebalo bi do se do jeseni BIA oslobodi svih dosijea koje je vodila nekadašnja Služba državne bezbednosti, i da se oni u celosti nađu u Arhivu Srbije.
Od ovog broja, oko 15.000 dosijea pripadalo je „ibeovcima“. Čuvaju se onako kako ih je i služba bezbednosti vodila. Ostale kategorije su unutrašnji i spoljni neprijatelji, četnici, kler...
- Nedostatak zakona najveća je prepreka da građani dobiju uvid u svoje i dosijee srodnika - objašnjava za „Novosti“ dr Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije. - Pravo je svakog čoveka koji je bio žrtva režima da stekne uvid u ono što je taj režim o njemu beležio. Ali, sa druge strane, ceneći iskustva drugih zemalja, mora da bude zaštićena i privatnost ostalih ljudi koji se pominju u tim dokumentima. Zato bi cela metodologija otvaranja dosijea, morala da bude dosta pažljivo osmišljena.
Bilo bi drugačije, objašnjava naš sagovornik, da je, pre 2004, kada su ovi spisi počeli da stižu u Arhiv, u BIA napravljena mešovita komisija koja bi klasifikovala građu. Perišić smatra da postoje podaci koje treba zatamniti, jer ne donose nikakva saznanja, već samo štetu potomcima onih koji se pominju. I, naglašava, problematična je i pouzdanost svih podataka.
Ali, poslove oko čuvanja, sređivanja i, posebno, davanja na uvid dosijea, država mora ozbiljnije da shvati.
- Evo, po zakonu o rehabilitaciji, dužni smo da okružnim sudovima šaljemo dosijee, a za to nemamo ni ljude, ni sredstva - kaže Perišić. - Fotokopiramo hiljade stranica o svom trošku. Samo jedan čovek radi ovaj posao, a, prema našim procenama, trebalo bi da ih je 15. Jer, šta će se dogoditi ako u jednom trenutku, kada dobijemo zakon o otvaranju dosijea, počnu istovremeno da stižu zahtevi srodnika za uvid u dokumentaciju koju imamo?!
Moglo bi se desiti, zaključuje direktor, da odjednom stigne 300.000 zahteva, što bi potpuno blokiralo rad Arhiva.


U PONEDELJAK REHABILITOVAN ADVOKAT SUBOTIĆ, JEDAN OD DRAŽINIH BRANILACA
SLOBODAN POSLE TRI I PO DECENIJE
OKRUŽNI sud u Beogradu rehabilitovao je u ponedeljak advokata Slobodana Subotića koji je branio grupu Draže Mihailovića.
Subotić je uhapšen 1972. godine, zato što je u Skupštini ondašnje Jugoslavije govorio protiv Ustava iz 1974. godine, tvrdeći da će doći do raspada Srbije, i zbog toga što je branio navode knjige „Krajina i Krajišnici“ u kojoj se govorilo o teškom položaju Srba u Bosni.
Po povratku iz Skupštine, u advokatskoj kancelariji ga je sačekala policija.
- Rekli su da su navodno našli letke neprijateljske sadržine u njegovoj kancelariji - kaže za „Novosti“ Subotićev unuk Slobodan Homen, državnog sekretara u Ministarstvu pravde.
- Svedoci su potvrdili da su vrata na kancelariji bila obijena, a da je pretres obavljen tako što je policija otišla pravo ka njegovom stolu.
Uprkos tome što je zahtev za njegovo puštanje onda potpisalo preko 300 advokata kojima se pridružila i međunarodna advokatska komora, Slobodan Subotić je osuđen na 14 meseci zatvora. Ubrzo po izlasku je preminuo. (E. R.)