TRI hiljade godina posle dolaska Spasioca, čovečanstvo je ostavilo krvavi trag širom vasione. Smatraju sebe božanskom rasom, a sve vanzemaljske vrste za njih su inferiorne. Oni koji ne prihvataju te „uslove“ bivaju surovo kažnjeni ili jednostavno - uništeni...
Tako počinje „Genesis Rising“, prva srpska visokobudžetna kompjuterska igra plasirana širom sveta, koju je marta 2007. napravio beogradski studio „Metamorf“. Usledio je, samo dva meseca kasnije, još jedan naslov svetskog kalibra drugih domaćih programera, „Gameyus Interactiva“ - „Enemy Engaged 2“. Od tada su prošle dve godine, a stanje u srpskoj industriji kompjuterskih igara, koju listom čine mladi, visokoobrazovani ljudi, opet je - skoro na nuli.
- Naša zemlja je gluva i slepa za industriju igara. Mi smo među poslednjima u Evropi - priča nam Goran Rajšić iz „Metamorfa“. - Kada smo završili „Genesis“, koji je bio plasiran u celom svetu i preveden na šest jezika, mi nismo mogli ni da razgovaramo sa tadašnjom ministarkom informatike! Možda će nam kroz pedeset godina pasti na pamet da je voz - propušten.
Na „Dženezisu“ je radilo čak 60 ljudi, ali sada je broj zaposlenih u „Metamorfu“ znatno manji. Jedno od rešenja, koje predlaže Goran Rajšić, je da se svi ljudi koji su i dalje u zemlji skupe u jedan tim i naprave nešto veliko.
Da je razvoj igara ozbiljna delatnost, koja zahteva veliku (i mladu) pamet, potvrđuju i Miloš Đurić, glavni programer i Milan Dragojlović, art-direktor studija „Gameyus Interactive“. Miloš je diplomirani matematičar, a Milan - grafičar primenjene umetnosti.
„Gejmjusova“ igra „Will Of Steel“ još 2005. pomerila je granice, ubacivanjem podrške za komandovanje glasom, po čemu su Srbi - prvi u svetu. Usledila je i simulacija letenja „Enemy Engaged 2“, koja je dobila dobre ocene na većini svetskih sajtova. Sada „Gejmjus“ ima samo devet ljudi.
- Većina i dalje misli da se to skupe neki dokoni klinci i igraju se, pa im ne treba ni oprema ni plata - smeje se Miloš Đurić. - Problem su, pre svega, finansije. Neophodno je izbaciti dobro „ispoliran“ naslov, a to baš niko dosad iz Srbije nije uspeo da uradi. Uglavnom zbog nedostatka sredstava. I tako ukrug! A činjenica je da vas nijedna banka neće kreditirati da biste pravili i polirali igre.
I Đurića i Dragojlovića plaši mišljenje da je sve što je uvezeno - bolje od domaćeg. Uz to, posle obuke, mnogi mladi ljudi odavde idu - u inostranstvo.
Poslednji veliki naslov koji je stigao iz Srbije je futuristička trkačka igra „PyroBlazer“, tri i po godine starog studija „Eipix“. Mirko Topalski, prvi čovek kompanije, prilično je pesimističan.
- Srpska „gejm development“ industrija praktično ne postoji! Država bi trebalo da daje specijalne bonuse timovima, jer je ovo prevashodno „eksport“ posao, koji bi mogao da donese strani novac u Srbiju - jasan je Topalski.

LAKŠE ZA MOBILNE TELEFONE
VEĆINA studija sada se posvetila manje zahtevnim, „java“ igrama za mobilne telefone. Najpoznatija firma u Srbiji u toj branši već dugo je „Industry Entertainment“, koja već osam godina pravi igre „za poneti“, uključujući i one za „Ajfon“. Nemanja Bondžulić iz ovog studija kaže da igre, među kojima je i arkadni stoni fudbal „MasterKick“, plasiraju isključivo preko Interneta.

OZBILJAN I TEŽAK POSAO
KOLIKI je posao pravljenje jedne kompjuterske igre, vidi se iz činjenice da je za „Dženezis“, od ideje do završetka, trebalo punih šest godina.
- Još 2001. Nikola Vitković i ja smo imali ideju za igru po stripu koji smo tada radili - kaže Goran Rajšić. - Zorica Milošević, vlasnik „Metamorfa“, imala je načina da iznese taj poduhvat. Ali, niko od nas nije znao u koliki projekat se zaista upuštamo.