DEVETOMARTOVSKE demonstracije, vesnik demokratije u Srbiji, danas obeležavaju punoletstvo. Tog 9. marta 1991. godine, lider SPO Vuk Drašković, sa balkona Narodnog pozorišta pozvao je više od 100.000 demonstranata na juriš protiv režima Slobodana Miloševića.
Narod je, bez obzira na udarce pendrecima, gušenje suzavcem, rasterivanje vodenim topovima, zastrašivanje tenkovima, zadao prvi veliki udarac Miloševićevoj vladavini. Uzdrmani režim nije srušen, ali su te demonstracije odškrinule vrata onome što će se desiti devet godina kasnije - petooktobarskoj revoluciji.
- Kad kažem 9. mart onda ne mislim samo na onaj veliki dan, nego i na sve kasnije proteste i bitke, koje je pokretao devetomartovski duh, uključujući i završnu bitku od 5. oktobra 2000. godine - kaže za “Novosti” Vuk Drašković.
I jedan od aktera velikih martovskih demonstracija, funkcioner DS Dragoljub Mićunović smatra da je to bila prva ozbiljna pobuna opozicije protiv Miloševića, ali da je bilo jasno da tada nije bilo moguće srušiti režim na ulici. Mićunović je više puta podsećao da su, uz tadašnjeg predsednika, bile i Vojska i policija.
Ideja opozicionih prvaka bila je da se sa skupa “Miting protiv petokrake” zatraži smena rukovodstva televizije, koja je tada prvi put nazvana “TV Bastilja”. A, povod je bio komentar, u kojem je SPO optužen da je “produžena ruka hrvatskog režima”.
Već u 11.30, međutim, na Trgu Republike bio je potpuni haos. Sve je bilo krcato ljudima, koji su došli iz svih krajeva Srbije. Nosili su državne i stranačke zastave, uzvikivali: “Svi, svi, svi”. Naboj je bio sve veći.
Kordoni policije bili su na svakom uglu. Demonstranti su ih probijali gde god su stigli. Odgovor policije je bio surov: šmrkovi, suzavci, borna kola, pendreci po leđima... Beograd je u jednom trenutku ličio na Bejrut.
Negde oko podneva pristigao je Drašković. Mićunović je već bio na Trgu. Pristižu i ostali opozicioni prvaci. Kroz masu se guraju i Borislav Pekić, Borislav Mihailović Mihiz, Slobodan Rakitić, Milan Paroški... Tadašnji upravnik Vida Ognjenović otvara im vrata Narodnog pozorišta i svi se penju na balkon.
- Uradila sam to pre 18 godina i od takvog gesta se nikada ne bih distancirala - kaže nam Vida Ognjenović. - To je jedan veoma značajan datum u masovnom pokretu otpora Miloševićevom režimu, jednoumlju, političkoj diktaturi...
Tokom govora, u kojima su opozicioni lideri pozivali narod da se usprotivi tom jednoumlju, policija brutalno nasrće na demonstrante. Drašković komanduje: “Juriš!” Počinje dramatični dvočasovni rat demonstranata i policije. Ko je šta dograbio, upotrebio je za oružje. A, policija je koristila i vatreno.
Rano popodne uži centar Beograda izgledao je kao bojište posle bitke. Skoro na svakom koraku: oštećeni trolejbusi, polomljeni semafori, razlupani izlozi, prevrnuti i zapaljeni kontejneri i automobili. Demonstracije su ugušene.
Drašković je uhapšen. Petnaest minuta pre ponoći na ulice Beograda izvedeni su tenkovi. Tu tvrdu revoluciju zamenila je studentska, kod Terazijske česme, poznata kao “plišana revolucija”. Liderima studentskog protesta pošlo je za rukom da “smene” rukovodstvo RTS, a ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je ostavku.
- Nismo imali snage da idemo do kraja. Naša opozicija tada nije bila zrela za zamah potpunih promena - kaže za “Novosti” Branislav Lečić, jedan od vođa “plišane revolucije”.

ŽRTVE
TOKOM demonstracija poginuli su učenik Branimir Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Povređena su 203 demonstranta, a uhapšeno ih je 108.
Ivan Lovrić

* * * * *

VUK DRAŠKOVIĆ, LIDER SPO:
9. MART JOŠ TRAJE


CILJEVI i ideali tog istorijskog dana bili su sloboda, demokratija i evropska Srbija. Oni još nisu ostvareni. Zato, ni posle 18 godina, 9. mart 1991. nije završen - poručuje u intervjuu za “Novosti” Vuk Drašković, lider SPO.
Na pitanje ko po njemu za to snosi najveću odgovornost, Drašković kaže:
- Mi smo se, posle 5. oktobra, koji je bio završnica 9. marta - uspavali. Pravili smo neprincipijelne nagodbe sa režimom protiv kojeg smo se borili. Te nagodbe su konačno koštale i života prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića. Zato smo danas svedoci da se pred očima Srbije uzdiže i oživljava ono najgore što je karakterisalo Miloševićevu vladavinu.

* Na šta konkretno mislite?
- Na to da Miloševićeva služba državne bezbednosti još nije demontirana i da ima svoje filijale u tužilaštvu, sudovima, u Vrhovnom sudu, parlamentu, Vladi, medijima. Kako drugačije objasniti to da Radomir Marković, pravosnažno osuđen od strane VSS za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali i za ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, piše knjige iz zatvora, a na slobodi ih promovišu ljudi iz vladinih kancelarija.

* Imate li utisak da je stepen antievropskih i antizapadnih osećanja u Srbiji sada veći nego što je bio uoči 5. oktobra i čime to objašnjavate?
- Nažalost, da. Zato i kažem da 9. mart nije završen. Srbija više ne sme da se koleba između svoje budućnosti i svoje prošlosti. Mora odlučno da se otrese i očisti od svega čija je budućnost u požarevačkom grobu i da ova država i narod krenu u Evropsku uniju i da se ispune ciljevi 9. marta.

* Kako danas ponovo probuditi, kako kažete, “demokratske spavače” u Srbiji?
- Danas je, nažalost, situacija takva da u mnogo čemu velika nada u promene uzmiče pred depresijom koja počinje da liči na beznađe. Pred nama su i meseci nadolazeće velike ekonomske krize. Sigurno je da se svemu tome raduju te snage koje su uvek u nesreći Srbije gledale svoju šansu.

* Kako se svemu tome suprotstaviti?
- Tako što ćemo, pre svega, stati na stranu većine naroda i braniti radna mesta i zarade. Moramo učiniti sve da teret krize, pre svega, podnesu najbogatiji. Uporedo, treba voditi odlučnu borbu protiv zločinaca i poluga zločina Miloševićevog režima, koji hoće da se vrate i koji su pred vratima.

* Gajite li još nadu da će Srbija postati ona država, kakvom ste je zamišljali 9. marta?
- U meni je i dalje snažna vera za Srbiju ideala 9. marta. To je evropska Srbija. Samo Srbija u Evropi može postati snažna, demokratska država.

* Šta Vas je u proteklih 18 godina najviše razočaralo?
- Liferanti i trgovci koji su, dočepavši se vlasti, zaboravili i ko su, i ko ih je doveo na vlast, i kud treba da idu i šta da rade.

NEPONOVLjIVA ENERGIJA
* ŠTA ćete zauvek pamtiti iz tih dana “demokratske bune” na ulicama Beograda?
- Neponovljiva je energija i hrabrost ispoljena 9. marta. Ona nas je naoružavala snagom i nadom svih narednih godina, pa je režimu Slobodana Miloševića, svaki dan, širom Srbije bio nastavak 9. marta. To se ne zaboravlja.
Danijela MILINKOVIĆ

* * * *

DRAGANA MILOJEVIĆ-SRDIĆ, ZABORAVLjENA LEGENDA
KIP LAŽNE SLOBODE


DA sam tada znala ono što sada znam, ne bih ni izašla iz stana tog vetrovitog dana. A tada, tog 9. marta 1991. godine, ne bih spustila tri prsta i ustuknula, sve i da je vodeni top krenuo da me pregazi na mermeru Knez Mihailove ulice.
Dragana Milojević-Srdić danas, 18 godina posle demonstracija, ima 58 godina. Živi sama u porodičnom stanu u Čika Ljubinoj ulici. Od ’96. godine je u prevremenoj penziji. Sinovi Vladan (37) i Aleksandar (36) potražili su sreću daleko od Srbije. Postala je i baka. Živi od njihovih telefonskih poziva, slika i uspomena.
Ona je žena čija je slika 9. marta 1991. godine obišla planetu. Ona je žena čija je hrabrost više od svih kamenica, juriša i jakih reči zabolela režim. Ona je žena koja je ispred “Ruskog cara”, potpuno sama, s torbom nonšalantno okačenom preko ramena, uzdignute glave čekala policijski top iz koga je šikljala ledena voda.
Mlazovi su već potisnuli hiljade ljudi. Čak i demonstrante s motkama. Ona je ostala, “jedan na jedan”. Oči u oči. Dragana i blindirana skalamerija. I nije se pomerila.
- Bila sam zaposlena u firmi “Partizanski put”, kao pravnik. Bila sam simpatizer SPO. Nikada nisam bila u Komunističkoj partiji. Deda mi je rekao jednom: Dragana, nemoj samo da budeš komunista, oni su mi ubili sina - priča nam Dragana ovoga marta, na istom onom mestu, ispred “Ruskog cara”.
Verovala je da će brzo doći sloboda. Izašla je tog jutra na beogradsku košavu. Nije znala da su joj i obojica sinova među demonstrantima. Imala je tada 40 godina.
- Vratila sam se kući predveče. Još sam bila mokra. Gledali smo kroz prozor tenkove. Vuk je bio uhapšen. Nisam tada ni znala da će moja slika da obiđe svet. Da ću postati bezimeni simbol “9. marta”.
Kad je Vuk izašao iz zatvora, Draganu su isturili na binu Trga slobode da se obrati demonstrantima. Smušena i iznenađena, pokazala je tako “ličnu kartu” režimu.
Počela je tortura. Zvali su je na posao svakodnevno. Bezimeni i grubi muški glasovi. Psovali. Pretili joj. Nazivali je najpogrdnijim imenima. Danima tako. Bila je sama. Nije imala zaštitu stranaka, osećala se napušteno.
- Postala sam slika, a ne žena koja ima svoj život. Lepili su plakate s mojim likom, stavljali me na bedževe, priveske, objavljivali naslovne strane... Kitili su se mojim licem, a ja sam se svakog dana sve više razočaravala. Unesrećivalo me je što nisam bila ličnost nego nekakav kip sa uzdignuta tri prsta koji koristi svima, osim meni.
Prolazile su godine, Dragana je išla na sve demonstracije - Vidovdanski sabor, letnje proteste 1993. godine, šetnje koalicije “Zajedno”. Uvek je bila uz opoziciju. Upoznala je većinu lidera. Predstavljala se kao žena ispred vodenog topa.
I baš taj trenutak koji je dao najobojeniju prkosnu nijansu 9. martu promenio joj je život. Ona priznaje da joj je ta slika mnogo lične nesreće donela. Emotivno ju je slamalo umnožavanje njenog lika, bez nje. Bez Dragane Milivojević-Srdić, koja je, u stvari, stajala ispred topa i rizikovala život, a ne ta slika.
- Danas, gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost.
Svakog 9. marta, Dragana sama gleda televiziju i podsećanja na taj dan. Gleda sebe u tom trenutku ispred vodenog topa. Pita se - da li je to ona ili kip nekakve lažne slobode.

SAVET UNUCIMA
MOJU unuku, kada poraste, posavetovaću da nikada ne ide na demonstracije. A posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa, jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega nikada - kaže nam Dragana, dok joj martovska košava mrsi crnu kosu na promaji Knez Mihailove ulice.
Predrag Vasiljević