ZAKASNELA, šokantna saznanja, poput slučaja Petera Egnera, predstavljaju poruku iz prošlosti, koja se vraća uprkos pokušajima da se njeni neugodni aspekti zaborave. Ovim rečima obratio nam se istoričar Vladimir Petrović iz Instituta za savremenu istoriju, upozoravajući da ovaj fenomen nije vezan samo za Srbiju.
- U Francuskoj je sličan šok izazvan osamdesetih godina na suđenju Klausu Barbiju - podseća Petrović. - Za njim su devedesetih usledili procesi protiv Pola Tuvijea i Morisa Papona. Sličnih događaja bilo je i u Nemačkoj, Izraelu, Kanadi i SAD.
U Srbiji je taj proces sporiji i nepredvidiviji. Kako kaže Petrović, "usled oskudne kulture pisane reči i slabe institucionalne svesti, tragovi prošlosti se lako zatiru i brišu, a jadno stanje naše nauke i nemar sa kojim se odnosimo prema arhivskoj zaostavštini čine da slučajevi poput Egnerovog stižu do nas sa ogromnim vremenskim zakašnjenjem".
Još oštriji je profesor Miloje Pršić, vojni istoričar koji otvoreno kaže kako je "malo čelnika po arhivama koji su se kroz karijeru bavili arhivistikom, odnosno prikupljanjem i obradom podataka, a time i izradom informativnih sredstava, čime bi se arhivska građa učinila dostupnom naučnicima i drugim korisnicima".
- S druge strane, politički vrh sve do sredine osamdesetih godina nije dozvoljavao celovito istraživanje stradanja naroda u vreme Drugog svetskog rata na području Jugoslavije - ogorčen je Pršić. - Bili su vođeni isključivo zaštitom autoriteta jedne ideologije, partije i ličnosti.
Pod sloganom "bratstva i jedinstva" sva istraživanja tematike koja bi govorila o genocidu jednog nad drugim narodima mogla su, po mišljenju čelnika te ideologije, da izazovu raskol, pa nije bilo uputno istraživati tu temu.
- Tragično je da jugoslovenska istoriografija, a time i istoriografije republika koje su je nasledile, nije dublje zakoračila u analizu stradanja u Jugoslaviji tokom rata - nastavlja Pršić. - Niko nije sistematski istražio logore u NDH, a istraživanja Jasenovca prekinuta su početkom pedesetih godina! Da ne govorimo o zločinima Mađara u Vojvodini ili Italijana u njihovoj okupacionoj zoni. Nismo smogli snage da do detalja istražimo ni nemačke nacističke logore u Jugoslaviji, pa da objavimo studiju gde bi bilo nepobitno potvrđeno da je genocidna politika nad srpskim narodom, koja je doživela kulminaciju u Drugom svetskom ratu, počela još 1914. godine! Zato nam sada "vršljaju"
po zemlji osedeli starci koji su činili zločine, a mi ih, sve tako vremešne, još i ugošćavamo.

NAŠI I NJIHOVI
- ZASLEPLJENI smo podelama na pobednike i pobeđene, "naše" i "njihove", zločince i žrtve - objašnjava Petrović. - Na taj način otežavamo pravno i istorijsko sučeljavanje s prošlošću. Društvo je otupelo od čitavih talasa represije, koji su dolazili spolja i iznutra, sa leva i desna, pa sa mukom traži put ka elementarnoj ljudskosti.

LOGORI NDH
ZBOG teške presije da se zaborave zločini u Drugom svetskom ratu, danas je poznato da je postojao Jasenovac koji je bio "fabrika smrti" i stravično stratište, ali Pršić podseća da je tu bio čitav sistem logora.
- Gde je znanje o logorima na Rabu, Pagu, u Livnu, Virovitici, Staroj Gradišci... - pita se Pršić.

* * * * *

KO IMA PRAVO DA ZABORAVI
DAVID ALBAHARI: OSAMDESET DVA ROVA

TAČNO u određeno vreme "zaurer" se zaustavio pred logorskom kapijom. Došli su, došli su, širio se šapat među decom, ne onom, naravno, koja su već stajala u redu, odabrana za transport, zajedno sa svojim majkama, a ponekad se tu našao i otac, još je bilo živih jevrejskih očeva, ne, dakle, među tom decom, nego među onom drugom, na koju će doći red nekog od narednih dana a sada su jurcala pored žica i između paviljona, među njima je, znači, romorio šapat, nada da će u čarobnom kruženju bombona tog jutra neko od njih biti među izabranima. Prihvativši bombonu jezikom, pritisneš je na gornje nepce, i pustiš da te celog obujmi slast.
Za to vreme, četa grobara već kopa raku u Jajincima, premda to više liči na rov, ni preterano dubok ni suviše plitak, dovoljno prostran za stotinak ljudi. Kopaju u tišini. Zemlja je dobra, sočna, svašta bi iz nje moglo da rodi. Prema izjavi svedoka, iskopano je osamdeset jedan ili osamdeset dva rova, i to samo za one Jevreje koji su pristizali u "zaureru", dan za danom, katkad i dva puta dnevno.
Za one koji su streljani pripremane su posebne rake, posebni rovovi, ne znam zašto, ne zna to ni onaj svedok, ne može da se seti dimenzija, ali i ubijanje je umetnost, i ono ima svoja posebna pravila, i drugo je, valjda, kada se u zemlju spušta ugušena osoba, a drugo, opet, kada se čovek, nošen težinom metka u srcu, stropoštava u prazninu. Naravno, nisu se grobari zamajavali i takvim razmišljanjima. Njihovo je bilo da kopaju, i oni su kopali, vreme je bilo dragoceno, svakog časa je "zaurer" mogao da iskrsne iz krivine, grobari su odlazili, a iz drugog kamiona, vojnog, iskakala su četvorica nemačkih stražara i petorica ili sedmorica srpskih zatvorenika, i svi su, u stvari, mislili na isto: kada će noć, kada će već jednom ta noć?
Nekoliko dana kasnije, oslonjen na kamion, dok je komandant Andorfer pušio, a srpski zatvorenici prenosili leševe, Gec ili Majer, kao da je to važno, nije više izdržao i upitao je zašto moraju da prevoze te gnusne Jevreje, zar ne bi bilo bolje da se to obavi bliže logoru, da kamion radi u mestu, to bi bilo, ako sme da primeti, kudikamo ekonomičnije. Unteršturmfirer Andorfer je zastao u pola koraka i zamislio se. Onda je povukao dim i upitao šta bi radili sa obrađenim osobama, nisu mogle zauvek da ostanu u kamionu, zar ne? Gec, ili Majer, nije o tome razmišljao i rekao je prvu stvar koja mu je pala na pameti: da bi mogli da ih bacaju u reku.
Andorferovo lice se zgrčilo od gađenja. Nismo mi divljaci, rekao je, i ako smo već pozvani da svetu damo bolji život, onda treba da mu damo i bolju smrt....

(Odlomak iz knjige "Gec i Majer", izdavač "Stubovi kulture")