DOBAR je drug Tito i skroman čovek, znali su stariji žitelji Konjica da prozbore komentarišući sasvim prosečan izgled vikendice nekadašnjeg vrhovnog komandanta, udaljene nekoliko kilometara od ove varošice. Objašnjavali su da neki obični ljudi imaju lepše letnjikovce od "najvećeg sina jugoslovenskih naroda i narodnosti". Ni pojma nisu imali da se ispod ovog "jadca" krije četiri i po milijarde dolara vredan "gladac" u obliku najvećeg atomskog skloništa u bivšoj SFRJ.
Pre nego što nas je uveo u utrobu zemlje, Almir Gakić, komandir ovog objekta, kaže za "Novosti" da su njega u JNA učili da u slučaju nuklearne opasnosti pokrije otvorene delove tela i da okrene leđa mestu eksplozije.
- Kada sam video šta je vojni vrh napravio za sebe, bio sam, najblaže rečeno, iznenađen - započinje priču naš domaćin Gakić i hvali se da je JNA služio u Šapcu, a da mu je otac penziju zaradio u beogradskoj "Mostogradnji".
U kanjonu čarobno zelene Neretve, nedaleko od fabrike namenske industrije "Igman", smeštene su tri vikendice. Znalo se da je reč o vojnim objektima i da su predviđene za odmor Tita i njegove svite, ali niko nije znao da su one samo maska za ulaz u najveće atomsko sklonište u SFRJ. Iz sva tri objekta široki tuneli vode u 6.500 kvadratnih metara veliko sklonište u kojem je 350 ljudi iz najvišeg državnog vrha moglo da preživi šest meseci bez ikakvog dodira sa spoljnim svetom.
- Bunker koji nosi ime DO trebalo je da bude pomoćni objekat fabrike municije "Igman", ali zaoštravanjem Hladnog rata i formiranjem NATO i Varšavskog pakta, odlučeno je da se izgradi sklonište kao glavno komandno mesto JNA u slučaju napada na Jugoslaviju - u dahu kaže Gakić. - Izgradnja je trajala 26 godina. Počela je u martu 1953, a završena je 1979. godine, kada je bunker predat JNA na upotrebu.
Za njegovo postojanje znalo je svega nekoliko desetina ljudi. Tačnije, četvorica najviših vojnih funkcionera - ministar odbrane, načelnik generalštaba i njegove kolege koje su upravljale resorima bezbednosti i veze. Na njemu su bila angažovana šesnaestorica vojnika JNA, i to devet Srba, četiri Muslimana i tri Hrvata.
Bunker je napravljen u obliku potkovice i podeljen je na 12 blokova, prema nameni (sanitetski, energetski, centralna klimatizacija, predsednički blok, vodosnabdevanje, konferencijski blok...). Najdublja tačka je od ulaza udaljena 202 metra po horizontali i 280 metara po vertikali.
- Napajanje strujom je rešeno u tri varijante - kaže naš sagovornik, koji zajedno sa još trojicom vojnika vodi brigu o objektu. - Prva je gradska mreža, druga je mini-centrala u okviru kasarne i treća - tri agregata u skloništu.
U skloništu nema vlage, a temperatura se održava na nivou između 21 i 23 stepena Celzijusa. Nameštaj je urađen od prvoklasnog slavonskog hrasta, osim Titovog kabineta koji je rađen od orahovine. Stolarija je rađena od aluminijuma i PVC i naš sagovornik tvrdi da jedna ovakva vrata na tržištu sada vrede oko 500 evra.
Predsednički blok je najzanimljivije mesto. Osim što je urađen od kvalitetnijih materijala, ovaj blok otkriva i još jednu tajnu. A, to je da je kabinet Josipa Broza bio direktno povezan sa sobom prve dame Jovanke, koja je jedina bez najave mogla da dođe kod njega. U slučaju da predsednik vlade želi da dođe u kabinet kod Tita, morao je prvo da se najavi Jovanki i da prođe kroz njenu sobu. Naravno, u Titov kabinet je bilo moguće ući i drugim zvaničnim putem, da se prijavite sekretarici čija soba je bila ispred čekaonice smeštene pred Titovom sobom.
Posle obilaska skloništa od kojeg staje dah, prvo pitanje koje se nameće je kako je sve ovo izgrađeno. Naš domaćin kaže da su u izgradnji učestvovale firme koje su radile u sklopu vojne industrije, poput "Konstruktora", "Soče", vojnih pošta "Split" i "Hadžići". Priča se da su ga gradili zatvorenici, ali i da su sve to nagađanja.

SAMO BLAŽI POTRES

GAKIĆ kaže da je bunker projektovan da izdrži nuklearnu eksploziju od 25 kilotona, a da je na Hirošimu palo "samo" od dve do tri kilotone.
- Ukoliko bi se dogodio napad, objekat bi se samo zatresao - objašnjava naš sagovornik. - Mogao je da funkcioniše pola godine bez kontakta sa spoljnim svetom, zato što su napravljena postrojenja za prečišćavanje vazduha, rezervoari vode, zalihe hrane.