DECENIJA je protekla od kada je general Jovan Milanović, radeći u našoj misiji pri EU u Briselu, kao obaveštajac sa diplomatskim pokrićem ministra-savetnika, pratio aktivnosti NATO, slušajući 1998. godine "od desetina ljudi kako se sprema rušenje naše zemlje".
Jovan Milanović, penzionisani general sa zaslugama za odbranu, za "Novosti" govori kako je slagao mozaik priprema Alijanse za prvu vojnu, protivpravnu intervenciju u njenoj istoriji, i susretu sa francuskim oficirom Binelom, kasnije osuđenim za nacionalnu izdaju, pošto mu je odao poverljive podatke u vezi sa pripremama NATO za bombardovanje naše zemlje. Za poslednji susret sa Binelom, kada mu je dao dragoceni dokument, kaže da je bio "od istorijskog značaja za obaveštajnu službu i bezbednost naše zemlje".
- Binelu sam rekao: "Sve znam, samo mi treba originalni dokument NATO gde sve to piše." Rekao mi je: "Imaćete ga". Obojica smo bili svesni da je to veoma opasno.

*Ali i veoma značajno?
- Zahvaljujući tom i drugim dokumentima, Vojska Jugoslavije je izradila plan odbrane zemlje. NATO je nameravao da izvrši agresiju po modelu blickriga - da snažnim raketnim i avio-udarima po vojnim ciljevima i civilnoj infrastrukturi, za kratko vreme, u nekoliko etapa, porazi vojsku i stvori uslove za kapitulaciju. A da potom kopnenim snagama, u skladu sa rezolucijom UN, ovlada prostorom Kosova i Metohije radi nametanja i održavanja mira. Sledeći cilj je bio da NATO izađe iz ograničenja odbrambenog pakta u agresivnu silu koja će intervenisati svuda gde za to postoji interes SAD i pojedinih saveznika. Dostavljeni planovi sprečili su postizanje strategijskog iznenađenja, kako u oktobru 1998, tako i u martu 1999. godine. Na osnovu spoznaje planova NATO, generalštab je razradio strategiju permanentne disperzije jedinica, borbene tehnike i materijalnih sredstava. To je značilo, danonoćne pokrete i promene borbenog položaja. U vojnoistorijskim istraživanjima NATO agresije na SRJ, model primenjene strategije NATO neće dobiti pozitivnu ocenu. U NATO analizama je, takođe, obaveštajna služba VJ ocenjena kao jedna od prvih deset u svetu.

SAZNANJA
*KADA ste saznali da NATO planira bombardovanje?
- U proleće 1998. godine OVK je bila već naoružana i organizovana na celokupnom prostoru Kosova I Metohije. Naoružanje je stizalo iz Albanije i sa zapada, gde su postojali i centri za obuku. Na Zapadu su te činjenice ignorisane. U maju i junu 1998. godine se stvari komplikuju i u NATO počinju pripreme i planovi za intervenciju. Vojni komitet je dobio političku direktivu od saveta NATO da razradi vojni aspekt, a komanda u Monsu je radila operativni deo konkretnih planova za agresiju. Praktično, 23. juna 1998. sam prvi put dostavio informaciju sa naslovom: "Priprema agresije NATO na SRJ".

*Da li su u NATO znali ko ste vi zapravo?
- Nisu znali. Predstavljao sam se sa diplomatske pozicije ministra savetnika, bez skrivanja sam govorio da, s obzirom na to da SRJ nema vojnog atašea, imam zadatak da pratim EU i vojno-političke organizacije i saveze. Na kraju krajeva, to su svi radili. Naravno, bio sam i ja predmet istraživanja. Brisel je, inače, najveća obaveštajna kuhinja u svetu. Kada je Binel uhapšen, štampa je objavila članak: "Ko je Jovan Milanović?" Nagađanja su bila različita, da bi francuski izvori pronašli da sam bio potpukovnik KOS VJ (što nisam nikada bio) koji je nekad radio u Alžiru na formiranju tamošnjih tajnih službi.

*Da li vam je iko stavio do znanja da zna ko ste zapravo?
- Samo su Grci posumnjali, jer su mi bili ciljna grupa za početnu opservaciju. Uprkos tvrdnjama Binela, nikada nisam od Grka dobio planove. Dvojica visokih grčkih diplomata sa kojima sam imao češće kontakte, tokom jednog razgovora, usled mog insistiranja na preciznim odgovorima i podacima, posumnjali su u moj diplomatski identitet. Kao profesionalni vojnici i obaveštajci pitali su me: "Ko si, u stvari?" Pošto sam izuzetno u njih verovao, rekao sam im da sam pukovnik Vojske Jugoslavije. Rekli su: "Dobro, sad možemo da razgovaramo otvoreno!" Nikad me nisu provalili. Prvi put, sredinom 1998. godine, kada su pripreme za agresiju dosta odmakle, a ja povećao frekvenciju ulazaka u NATO, iz britanske delegacije NATO je, na moj zahtev da kontaktiram jednog diplomatu, stigao zahtev da dostavim biografiju.

*Zar već nisu imali vašu biografiju?
- Politički deo NATO se kao institucija bavio politikom, strategijom i doktrinom. Službe bezbednosti su se bavile zaštitom dokumenata i, po mojoj oceni, nisu bile u stanju da kontrolišu ni ljude, ni njihove kontakte, i to je razlog što sam bio jedan od stotina meni sličnih koji su se javno kretali po NATO kancelarijama. Ono što nisu hteli da kažu, saznavao sam na drugi način, ali sam uvek izlazio iz NATO sa mnogo informacija.

HOLBRUK

*KOJE metode ste koristili?
- Sve. Dozvoljene i nedozvoljene, poznate i nepoznate u teoriji i praksi, i svoje originalne. Ljudski faktor je bio primaran i ostaće sve dok se budu vodile obaveštajne operacije. Svi moji sagovornici su uglavnom bili protivnici NATO i SAD, u sukobu sa sopstvenom savešću, zbog poslova kojim se bave.

*Iako su članovi NATO?
- Iako su članovi NATO. Od nekih sam dobijao informacije kada su one bile samo "radni materijal", stvarajući tako mogućnost da ih pratim do finalne verifikacije.

*Dobijali ste i dokumenta?
- Imao sam svaki dokument koji je imao veći značaj za bezbednost i odbranu zemlje, uključujući i scenario proigrane komandno-štabne vežbe "Kriza jug", kojim je u maju 1998. godine razrađen scenario agresije na našu zemlju.

*Da li ste znali na kakav odjek nailaze vaše inforamcije u tadašnjoj SRJ?
- Znao sam. Tadašnji državni vrh nije verovao u mogućnost agresije, nije imao poverenje u VJ, pa ni u njenu obaveštajnu službu. Verovali su više Holbruku nego našoj obaveštajnoj službi.

*Zbog čega?
- Verovalo se da će se diplomatskim putem naći rešenje, da će snage OVK biti poražene, da SAD neće posegnuti za silom i da je vojna pretnja sredstvo za ostvarivanje političkih ciljeva. Kulminacija nepoverenja bila je neverovatna u trenutku kada je napad na našu zemlju bio potpuno izvestan. Govorim o septembru i oktobru 1998. godine, kada je 13. oktobar već bio utvrđen kao datum početka dejstava. U tom periodu dostavio sam seriju depeša, gde sam svakog jutra kao na šahovskoj tabli po jednu članicu NATO pomerao levo ili desno u zavisnosti od toga da li je promenila stav o agresiji u odnosu na prethodni dan.

*Kada ste saznali za ciljeve bombardovanja?
- Već krajem jula, a tokom septembra i njihove koordinate.

*Da li se plan poklopio sa onim što se kasnije dogodilo?
- U potpunosti, s tim što je agresija bila radikalnija od samog početka u odnosu na ranije planirane faze.

*Pominjala se i kopnena operacija?
- Zvuči interesantno da je kopnenoj agresiji najveća kočnica bila Nemačka. Ova zemlja je imala u julu zadatak da otpočne s planom kopnene operacije. Smatrali su da treba da uspostave mir. Prvim planom kopnene operacije, sa različitim pravcima ulaska, bilo je predviđeno oko 15.000 do 17.000 ljudi. Daljim analizama su usložnjavali situaciju, suočavajući se sa mogućnošću otpora, i povećali kontingent na 25.000, zatim 35.000-45.000, da bi se zaključio na 70.000. Pri tome je svakog puta nemački šef komiteta NATO Nauman podizao broj, i to iz dva razloga. Plašio je ostale članice NATO žrtvama i ukazivao da niko takve snage neće moći da pošalje. Time je hteo da spreči Nemačku da ne dođe u borbenu situaciju u Srbiji iz istorijskih razloga. Kad god je kontingent povećan, rekli su: "Zamrzni operaciju!"

DOKUMENT
*KOLIKI je stepen saglasnosti postojao u NATO oko intervencije na SRJ?
- Celog leta i jeseni 1998. i 1999. godine trajao je sukob unutar NATO. Bilo je članica koje nisu htele da prihvate čin agresije bez pokrića rezolucije Saveta bezbednosti UN. Grčka je dobila garanciju da turski avioni ne mogu preletati preko grčke teritorije da bi bombardovali SR Jugoslavije. Francuska se suprotstavljala do samog čina usvajanja plana. Suprotstavljale su se i Španija, Belgija, Italija, i Nemačka koja je raspadom Jugoslavije postigla svoje ciljeve, a sada je, uz istorijski, imala i unutrašnji problem, sa Ustavom i novoizabranim parlamentom. Praktično, dva ili tri dana je bilo stanje vakuuma zbog odbijanja pojedinih zemalja da se saglase sa planom agresije.

*Kako je postignut konsenzus?
- Tako što je Olbrajtova, ofanzivnom diplomatijom direktno "ubeđivala" zemlju po zemlju, njihova najviša rukovodstva. Tako su putem pritisaka i ucena sve članice NATO bile primorane da učestvuju.

*Zbog čega je Binel platio ceh?
- On se odlučio na nešto čega, mislim, da u prvom momentu nije bio svestan. On nije imao visok čin, bio je major, ali je imao pristup poverljivim informacijama. Kao šef kabineta prvog čoveka francuske delegacije pri NATO imao je veliku moć. Zatražio je dokument koji mi je bio potreban.

*Koji je to dokument?
- Dokument sa definisanim ciljevima, fazama i trajanjem agresije. On je optužen za dva dokumenta, jedan od 16, drugi od devet stranica. Jedan od tih je bio plan agresije, a drugi za koji je kažnjen, bile su frekvencije aviona francuske avijacije koji je trebalo da učestvuju u bombardovanju. Taj deo ga je teretio za nacionalnu izdaju po francuskim propisima. Taj drugi dokument mu nisam tražio. Rekao sam mu: "Ne interesuje me Francuska, jer od tebe ne želim da pravim izdajnika". Rekao mi je: "Želim da ti kažem da će Francuska učestvovati".

*Da li je radio po nalogu?
- Ne verujem da je instruisan da me drži na vezi. Kada sam tražio planove, znao sam više od njega. Uostalom, pravilo broj jedan u obaveštajnom radu je da se svaka važna informacija proverava iz najmanje tri izvora.

*Kada je otkriven Binel, otrkiveni ste i vi, i bili ste prinuđeni da napustite Brisel?
- On je bio u pravom zatvoru, a ja u pritvoru, u stanu ili ambasadi, ukupno 59 dana. Nisam imao mogućnost kretanja. Sredinom novembra bio sam na dnevnom redu belgijskog parlamenta. Poslanici su prozvali ministre odbrane i unutrašnjih poslova zbog nesposobnosti, jer ni za četiri godine nisu otkrili diplomatu sa lažnom funkcijom. Čak nisu mogli da nađu ni zakonsku mogućnost da me proteraju, ali su ipak imali jedan prljavi plan. Napustio sam Brisel 25 dana pre nego što je isti trebalo da bude primenjen.

*Da li ste kasnije bili u kontaktu sa Binelom?
- Binel je napisao u zatvoru knjigu "Zločini u NATO", koja je prevedena na srpski jezik. U Francuskoj su mu zaplenili celokupno prvo izdanje. Na promociji u Beogradu je vladalo veliko zanimanje za dva čoveka koja su učestvovala u operaciji koju je "Figaro" označio kao treću po značaju posle Drugog svetskog rata. Binel nikad nije rekao da se pokajao. Izrazio je zadovoljstvo što smo se ponovo sreli. Pred publikom u Klubu književnika zahvalio mi se što sam mu činom koji se desio omogućio da postane književnik. Napisao je još nekoliko knjiga.

*Da li ćete i vi postati književnik?
- Na neki način ću svedočiti o vremenu u kome se dogodila jedna od najvećih tragedija srpskog naroda.


SHVATITI RUSIJU
*ZBOG čega je danas Rusiji značajna Srbija?

- Stanje oko Kosova I Metohije je koincidiralo sa onim što se trenutno dešava u Rusiji. Ona je stala na noge, poštovana je iznutra i spolja, završila je uglavnom svoj proces konsolidacije, okrenula se oko sebe i videla prazan prostor. To znači - da bi bila sigurna u svoju politiku, morala je da je proveri. U UN je tu poziciju proverila preko Kosova i Metohije. Rusija ima i u G 8 i u „Šangajskoj grupi“ značajno mesto. Ima snažne resurse, potrebu da plasira kapital i uvozi i izvozi, potrebni su joj partneri. Onaj ko danas ne shvati poziciju Rusije trpeće nenadoknadive gubitke u bliskoj budućnosti.


PET KRIZNIH ZONA
*Pominje se danas uloga NATO kao čuvara naftovoda?

- NATO je napustio osnovni odbrambeni koncept. On je po vašingtonskom ugovoru odbrambeni savez, ali on to danas više nije. Predstavlja agresivnu vojnu organizaciju opasnu po svetski mir i bezbednost. Sada može da ima dva smisla postojanja. Prvi, borba za resurse a ne njihovo čuvanje, odnosno nafta, a vrlo brzo i voda. Drugi je teorizam. Nato je još 1998. godine opredelio zone svog budućeg angažovanja. Prva, Balkan (KiM), druga Bliski istok - Severna Afrika, treća Irak - Iran - Kavkaz (dotiče se ruskih granica), četvrta Kina i peta je borba protiv terorizma bilo gde na Zemaljskoj kugli. Praktično u svih pet zona, uključujući i Kinu (Tibet), jeste stanje oružane intervencije, ili kontrolisane krize.


AGRESIJA JOŠ TRAJE
*KAKO gledate na odnos NATO prema Srbiji danas kada se savez sprema za proširenje na još tri balkanske zemlje?
- Što se više širi, NATO je slabiji, zbog brojnosti, nemogućnosti kontrole. Zemlje koje su ušle u NATO nisu ni demokratske, ni ekonomski ni politički stabilne. Hoće li Albanija, ili Makedonija da stavljaju veto u NATO? Danas, sa distance od 10 godina, mislim da su praktično sva pitanja ostala otvorena i da je agresija, praktično, dobila samo drugu dimenziju - završnu.

*Možete li da pojasnite?
- U fazi pripreme agresije postojale su dve koncepcije - jednu je razrađivala Amerika pod pokriviteljstvom NATO, drugu Nemačka. I jedna i druga je videla svoje stalno prisustvo ne samo na Kosovu i Metohiji, već na celoj teritoriji Srbije. Oružani čin je završen, ali su posledice i ciljevi koje je trebalo ostvariti ostali nerešeni.

*Koji su to ciljevi?
- Ujedinjene nacije nisu ostvarile svoju ulogu u formalno-pravnom smislu ni tada, uoči agresije, kao ni danas. Nad Srbijom se nastavlja svojevrsna agresije putem obaveštajnih službi, multinacionalnih kompanija, razaranja ekonomskog sistema, povezivanja sa raznim strukturama koje nisu naklonjene ustavno-pravnom statusu zemlje. Dakle, na teritoriji Srbije postoji samo relativni mir, sve drugo je ostalo je isto.