PRIZREN je bio carski, srpski grad. U 10. veku je sazidana crkva Ljeviška, hram nesrećno izabranog ili nametnutog hrišćanstva. Tada Albanaca nije bilo, ne samo ovde, nego ni u celoj Evropi. A, čujemo od Šiptara: Ovo je naša crkva, džamija, šta već.
Metohija, 2008. godina, toliki vekovi prošli, a ništa pametnije nisu doneli. Ti vekovi. Prisustvujemo molebnu u oskrnavljenoj crkvi, među spaljenim licima svetaca, došlo 60 Srba, prognanika, da se - mole.
Nemci su pripadnici međunarodnih snaga (KFOR), oni „dopuštaju“ da se molimo. Oni nas - čuvaju. Srbi su čuvali celu tu predstavu zvanu hrišćanstvo, ovde. Pa, koji je to preokret istorijskog točka? Zašto je nama, Srbima, dato to hrišćanstvo, pa smo ga onda branili? Mogli smo bez svega toga.
Ovde, ispred Bogorodice Ljeviške je kapija pala, rešetke nestale, bačeni su koturovi žice kao simbol nove okupacije. I maske su pale.
Čekamo da se desi zvuk zvona, kao poziv, naš. Nema zvona. Nema ni srpskih domova okolo, ni svetinja, a sve što vredi je poharano. U vreme Osmanlija, bilo je Turaka koji nisu hteli ni smeli da oskrnave lica i oči svetaca na freskama. Zapisano je da jedan Turčin nije to uradio, rekao je da je sve „lepota, kao što je i zenica oka mog“. Turci su, ipak, star narod. Šiptari su, vidi se, hteli baš pogled sa zidova da spale na lomači, 1999. i 2004. godine. Kakva je to straža koja ne može ništa da sačuva? Govori Vukica Grujić, žena koja nema gde da se vrati:
- Bogorodice moja, Ljeviška, tako si sada samotna i daleko od svog naroda. Oprosti, nisi ti napustila narod, Srbi su otišli. Oterali su nas. Neko će reći da nismo krivi što smo te napustili, nismo krivi za tvoju samoću. Bićemo krivi ako te se odreknemo i ako ti se ne vratimo. Ti, Bogorodice moja, ne bi bila da nas nije, a nas neće biti ako te se odreknemo.
I, nije samo molitva spas.
Kako opisati ovaj moleban? Srbi prognanici pevaju. Došli su sa igumanom Petrom, starešinom Đurđevih stupova, iz Beograda i drugih, ne tako carskih gradova. Opasna žica, bodljikava, kao živa, a hladna i surova, smišljena da bi joj se pokorili, da bi zastrašivala. Pa, koga - Srbe?
Tuđa vojska, tuđa policija, u carskom gradu, sada, kraj marta 2008. A, pre toliko vekova, episkop Sava, kasnije proglašen za sveca i protosinđel Damjan, nadgledali su, u vreme kralja Milutina, radova na freskama. Crkvu su, podsetimo, životopisali, u svetu čuveni, Mihajlo Astrapa i Evtikije.
Molitva traje. Odbijaju se glasovi o zidove Ljeviške. Ljudi svesni nesreće i nepravde. Još nesvesni da ih ovaj hram zove. Ne samo na molitvu.