IZ tame arhiva SANU, posle 170 godina otkako je napisan, na svetlo dana izašao je "Dnevnik" Anke Obrenović, koji je obradila i priredila književni istoričar Radmila Gikić-Petrović (1951), a objavio ju je novosadski izdavač "Dnevnik". Istovremeno, ova kuća štampala je, od iste autorke i knjigu "Likovi u Dnevniku Anke Obrenović".
Jedno od devetoro dece Jevrema Obrenovića, Miloševog brata, Anka (1821-1868), vodila je dnevnik od kraja 1836. do početka 1838. po uzoru na svoje vršnjake iz evropskih zemalja. To je, inače, vreme početka agonije vlasti kneza Miloša i vrhunac njegovog sukoba sa Jevremom.
Anka je bila jedna od najprosvećenijih žena u tada veoma zaostaloj Srbiji, jer je rasla u porodici u kojoj su se čitale strane novine i knjige, negovala muzika. Kada ih je 1826, tada u Šapcu, od kojeg je Jevrem načinio najnapredniju varoš u Srbiji, posetio Joakim Vujić, pisao je o lepo uređenim sobama, po evropskom ukusu, a naročito se oduševio stolicama i ležajevima. U svom konaku kneginja Ljubica nije imala ni stolice ni stola, sa mužem je spavala na podu, jastuci su bili napunjeni slamom, a jelo se drvenim kašikama. Prvi krevet unesen je baš u Jevremovu kuću za njegovu kćer ljubimicu Anku, koja je kao dete učila strane jezike i već sa 13 godina počela u časopisima da objavljuje prevode sa nemačkog. Podučena evropskom ponašanju, Anka je ostavljala narodnu odeću i prva se u tadašnjoj Srbiji oblačila po poslednjoj bečkoj i pariskoj modi.
- Ona je učesnik i svedok mnogih tadašnjih događaja i zato njen "Dnevnik" ima dokumentarnu vrednosti, lišen svakog vremenskog odstojanja od dana zbivanja - kaže Radmila Gikić-Petrović. - Anka piše o stvarnim ljudima i događajima i time svedoči o svom vremenu. Svoja razmišljanja, osećanja i zapažanja beležila je iz dana u dan, ili u kraćim ili dužim vremenskim intervalima, i to iskreno, bez ukrašavanja i želje da načini na druge efekat, nego samo iz želje da olakša svome srcu. Ona će svakodnevno govoriti o svom raspoloženju, zdravlju svojih najbližih, posebno o bolešljivom ocu, a naročito o sestri Simki koja kopni iz dana u dan, a sa čijom smrću se i završavaju poslednje stranice "Dnevnika".
Anka je uvek težila da bude u otmenom društvu, i to nikada nije prikrivala. Iz "Dnevnika" se može saznati da je mnogo putovala, najčešće do Temišvara, Bukurešta, ali i do Pariza i drugih evropskih metropola. U Beču se srela sa Vukom, a on je, kada je bio u Beogradu, redovno posećivao njenu porodicu. Krstila je u Beču Vukovu novorođenu kćerku dajući joj svoje ime.
- Nema značajnije ličnosti u tadašnjoj Srbiji, a da nije pomenuta na njenim stranicama, nema važnijeg događaja koji nije zabeležila, kao i najintimnije beleške o udvaračima, udaji, o putovanju, o literaturi koju čita, o dvorskim spletkama u kojima i sama učestvuje, o svojoj i porodici Miloša Obrenovića, ponajviše o miru i svađi, o konzulima, lekarima, o slutnjama i nadama - ističe Radmila Gikić-Petrović.
Samo što je završila sa pisanjem dnevničkih zabeležaka u časopisu "Uranija" za 1838, objavljene su slike Jevremovih kćeri. Jedna slika, međutim - Anke na kojoj se vide njena gola leđa - toliko je uznemirila kneza Miloša, da je naredio policiji da sve primerke pokupi, "te je sve one likove iz njih iseći dao". Istovremeno, dao je da se iz zemlje protera prvi austrijski konzul, Antun Mihanović, inače autor himne "Lijepa naša", jer je cela čaršija pričala o njegovoj vezi sa Ankom. U "Dnevniku", pak, ona o Mihanoviću piše veoma često, ali kao o "nedorečenoj ljubavi".
Kada je napunila 21 godinu, Anka se udala za Aleksandra Konstantinovića, sa kojim je dobila četvoro dece, ali za koga je govorila da je "nepodnošljivo dosadan". Ubrzo posle njegove smrti, rodila je vanbračnu kćerku sa zetom, Jovanom Germanom, mužem svoje rođene, tada već pokojne, sestre.
Njena izuzetno značajna uloga u društvenom i političkom životu Srbije počinje od 1859, kada sve više vremena provodi na dvoru kneza Mihaila, vodi glavnu reč na svim poselima, meša se u državna pitanja. Svoju vanbračnu kćer Simku dovodi u Beograd na opšte nezadovoljstvo mnogih građana, koji su joj zamerali na "nemoralnom i lakom" životu. U gotovo suludoj težnji za vlašću, svoju kćerku Katarinu, pošto-poto je htela da uda za svog brata od strica, kneza Mihaila. Knez se žestoko zaljubio u Katarinu, ali taj brak nije dozvoljavala crkva, pobunili su se mitropolit, Garašanin, kneževi savetnici.

A tome se protivila i Ankina majka Tomanija. O toj nesvakidašnjoj ljubavno-političkoj drami spisateljica Milica Stojadinović Srpkinja redovno je izveštavala svoju dragu prijateljicu Minu Karadžić u Beču i između ostalog pisala: "Anka tera svoje navade i kiti kćer, brine se kako će je knjaginjom načiniti, alž to neće doživeti."
I, zaista, 29. maja 1868. u Košutnjaku ubijena je, zajedno sa knezom Mihailom, dok su Katarina i Tomanija preživele atentat. Anka je sahranjena već sutradan u manastiru Rakovica u porodičnoj grobnici Obrenovića. Iako je na njenom pogrebu bilo dosta sveta, ostalo je primećeno odsustvo viđenijih ljudi. Bio je to znak protesta što je svojim uticajem na kneza ponajviše doprinela njegovoj tragediji.


GODINE TUMAČENJA
- KADA sam prvi put otvorila "Dnevnik" Anke Obrenović, nisam ni slutila da će proteći mnogo godina dok se ne odvažim, razjasnim sebi i dam objašnjenja, pre svega likova i ličnosti u njemu - kaže Radmila Gikić-Petrović. - U prvom čitanju rukopisa nisam mogla da prepoznam sve osobe o kojima je reč: ko su konzuli, lekari, činovnici, kulturni poslanici, Turci, rođaci i prijatelji, ljubavi i mogući izabranici. Utvrđivanje identiteta pojedinih ličnosti predstavljalo je najveći istraživački izazov. Neke ličnosti nisu razrešene, ali je njihov ukupan broj mali, i to, svakako, neće uticati na razumevanje i čitljivost "Dnevnika" u celini.


PRVI ŽENSKI DNEVNIK
PRE napisanog "Dnevnika", Anka Obrenović je imala objavljenu zbirku prevedenih priča sa nemačkog jezika. Nikada nije napisala ništa originalno, ni priču, ni pesmu, a često se o njoj govorilo kao o našoj "vrsnoj" i "prvonačelnoj" spisateljici.
Posvećivali su joj ode i slavili je, dodvoravajući se time dinastiji Obrenović. Međutim, njen "Dnevnik", koji je pisan skoro dve decenije pre dnevnika Milice Stojadinović Srpkinje "U Fruškoj gori", može se smatrati prvencem u srpskoj ženskoj dnevničkoj literaturi, ističe Radmila Gikić-Petrović.