UMESTO životom, regruti Vojske Srbije od ove godine na vernost otadžbini zaklinju se - čašću. Promenu teksta nove zakletve, u Ministarstvu odbrane objasnili su kao potrebu da se prevaziđu "ostaci socijalizma". Takođe, uz isto objašenje iz Zakona o vojsci, koji je stupio na snagu 1. januara ove godine, izbačena je i zakonska odredba prema kojoj je vojska dužna da štiti ustavni poredak zemlje.
Vojnička zakletva kroz istoriju srpske i jugoslovenske vojske imala je višestruki značaj. Ona je predstavljala najvažniji element u izgradnji morala svakog vojnika. Do Drugog svetskog rata, zakletva je imala naglašenu versku komponentu, a ujedno je veličala najznačajnije vojničke i državne simbole. Svojim sadržajem objedinjavana je ljubav prema Bogu i otadžbini, a vojnici su se obavezivali na poštovanje pretpostavljenih.
- U vojsci, dok je Srbija bila kneževina i kraljevina, polaganje zakletve pratio je verski obred, uz učešće sveštenika odgovarajuće veroispovesti - objašnjava za "Novosti" kapetan Miljan Milkić, iz Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane.
Prvi zvanični akt koji govori o polaganju zakletve u modernoj srpskoj vojsci sadržan je u Zakonu vojnom od 31. avgusta 1839. godine. U zavisnosti od čina, način polaganja zakletve bio je različit. Oficiri, od potporučnika do pukovnika, zaklinjali su se tako što su stavljali levu ruku na Jevanđelje, a desnu dizali u visinu desnog oka, držeći sastavljena tri prsta. Podoficiri i obični vojnici su, stojeći ispred Jevanđelja, dizali desnu ruku i izgovarali tekst zakletve, koji je bio isti za sve:
Decembra 1840. knez Mihailo promenio je formu zaklinjanja tako što je izmenio poseban tekst zakletve za načelnika Glavnog vojnog štaba. Od maja 1887. godine, svako ko postane oficir, bilo aktivni bilo rezervni, morao je ponovo da polaže zakletvu, u usmenoj ili pisanoj formi.
- Razlika između vojničke i oficirske zakletve postojala je sve do 1901, kada je Zakonom o ustrojstvu vojske ona unificirana i bitno skraćena - kaže Milkić. - Po formi, to je bio prvi moderan tekst zakletve u srpskoj vojsci i kao takav važio je sve do stvaranja nove države 1918. godine:
"Ja... zaklinjem se Bogom Svemogućim, da ću vrhovnom zapovedniku sve zemaljske oružane sile kralju Srbije Aleksandru Prvom, svagda i u svim prilikama biti veran, svom dušom odan i poslušan, da ću zapovesti sviju pretpostavljenih mi starešina slušati i verno izvršavati, da ću kralja i otadžbinu junački braniti i vojničku zastavu nigde neću izneveriti".
- Na osnovu jednog izveštaja sa polaganja zakletve, 29. maja 1932, može da se zaključi da su u vojsci Kraljevine Jugoslavije pripadnici različitih veroispovesti zakletvu polagali odvojeno i pred svojim sveštenicima. Kako su se menjali vladari, tako je menjano i njihovo ime u tekstovima zakletvi - objasnio je Milkić.
Posle atentata na kralja Aleksandra, oktobra 1934, u Pravilu službe dodate su i dve odredbe koje su se odnosile na vojnu disciplinu i vojničku zakletvu.
"Vojnička je zakletva svečano dato obećanje, koje vojnik daje pred vojničkom zastavom, u kojoj su oličeni kralj i otadžbina, pred starešinama, pred sveštenikom, kao predstavnikom vere, kojom prilikom poziva Boga za svedoka, da će svoje obećanje održati i da će svoju vojničku dužnost ispuniti časno i pošteno, bez obzira na poteškoće, a i po cenu svog života...
Dajući takav zavet, vojnik je založio sve što je najsvetije jednom časnom čoveku i što čoveka čini čovekom. Založio je svoju reč, obraz, čast i svoju savest. Vojnik koji bi pogazio svoju reč, pljunuo bi na svoj obraz i svoju čast.
U toku narodnooslobodilačke borbe, zakletva je davana u vidu svečane obaveze u kojoj su se posebno isticali vernost narodu, podrazumeva se "jugoslovenskom", i otadžbini. Naravno, ovde je izostavljena svaka verska komponenta u zakletvama. Osnovni tekst zakletve donet je avgusta 1941, a preuređen je marta 1942. i maja 1943. godine.
"Mi, narodni partizani Jugoslavije, latili smo se oružja za nemilosrdnu borbu protiv krvoločnih neprijatelja, koji porobiše našu zemlju i istrebljuju naše narode. U ime slobode i pravde našeg naroda zaklinjemo se da ćemo disciplinovano, uporno i neustrašivo, ne štedeći svoju krv i živote, voditi borbu do potpunog uništenja fašističkog osvajača i svih narodnih izdajnika".
U proširen tekst, maja 1943, dodato je:
"...Kunem se da neću ispustiti oružje iz svojih ruku, dok naša zemlja ne bude očišćena od okupatora i dok narodu ne budu osigurana sva njegova prava i sloboda. Spreman sam primiti svaku kaznu zbog prekršaja ove moje zakletve. Smrt fašizmu - sloboda narodu!"
Kao imperativ u tekstu zakletve iz 1955. godine, isticano je da treba dati život za slobodu otadžbine. Glavna izmena u zakletvi iz 1969. bila je promena naziva države - nije više bila socijalistička otadžbina FNRJ, već SFRJ, dok je u tekstu zakletve iz 1974. izbačena reč "otadžbina", koja je tada zvučala monarhistički i velikosrpski. Takođe, uvedena je reč "domovina", a umesto jednog naroda, jugoslovenskog, stajalo je "narodi i narodnosti". U tom tekstu posebno se insistira na bratstvu i jedinstvu.
Tekst zakletve koji je važio do kraja prošle godine, koji je najkraće potrajao od uvođenja redovne vojske u Srbiji, glasio je:
"Ja... zaklinjem se čašću i životom da ću braniti suverenitet, teritoriju i nezavisnost svoje otadžbine i verno i disciplinovano služiti interesima njenih naroda i građana. Uvek ću savesno i disciplinovano izvršavati vojne obaveze i dužnost odbrane naše otadžbine i biti spreman da se borim za njenu slobodu i čast!".
Današnja, najnovija zakletva pripadnika Vojske Srbije glasi:
"Ja (ime i prezime), zaklinjem se svojom čašću da ću čuvati i braniti nezavisnost, suverenost i teritorijalnu celovitost Republike Srbije".

HARAMBAŠE
VOJNIČKA zakletva prvi put spominje se 1334. godine, u vreme cara Dušana. Sve do uvođenja stajaće vojske u Srbiji, ona je bila neformalna i razlikovala se u zavisnosti od toga da li je polagana knezu Lazaru, hajdučkim harambašama ili ustaničkim vojvodama.