MORAMO da se rastanemo, nema im leka. Još prošle godine je konzilijum stručnjaka inženjera dao dijagnozu da su neizlečivo bolesni“.
Ovo je davne 1956. godine izrekao direktor Preduzeća za putnički saobraćaj opštine Niš Blagoje Popović. Dve godine kasnije, 10. avgusta, na praznični, nedeljni dan, uz veliku feštu, mahanje sveta, ali i uz po koju suzu, narod je konačno ispratio 15 niških tramvaja „u penziju“. Opraštanje od „šinaša“, koji su od 1929. godine gospodarili ulicama, za mnoge Nišlije bilo je bolno. Ali, svet je vrlo brzo bio fasciniran novim čudom prevoza - autobusima.
Grupa zaljubljenika u tramvaje, međutim, nikada nije uspela da preboli ovaj gubitak. Nedavno, započela je da se za njih konkretno i bori. Osnivanjem neobičnog Udruženja ljubitelja tramvaja, koji pored nostalgičnih motiva, kako otkrivamo, pripremaju i planove za neke opipljivije poteze. Prvi u planu je restauracija jedinog preživelog tramvaja. Ali, to je samo početak...
- Najozbiljnije planiramo pregovore sa „Simensom“, francuskom „Almstom“ i kanadskom firmom „Bombardijan“ kako bi jednog dana vratili tramvaje na centralne gradske ulice - priča predsednik Udruženja ljubitelja niških tramvaja Dragan Ilić. - Kako je dokumentacije o njihovom postojanju vrlo malo, samo deo je sačuvan u Istorijskom arhivu, radićemo na tome da prikupimo što je više moguće izvora. Najstarije Nišlije pamte tramvaje kao mesto, kako je zabeleženo i u radu Pavla Mladenovića iz 2004. godine, gde nije smelo da se pljuje, peva, prevozi bolesnik, ali i da se prosi!
„Zabranjeno je u kolima uvoditi pse i živinu“, glasila je jedna od naredbi uprave policije, koja je trebalo da poduči građanstvo kako da se ponaša u ovom prevoznom sredstvu. U vreme kada su nabavljeni tramvaji, ratnom reparacijom Nemačke u visini od 21.274.928 dinara, koja je podrazumevala pokrivanje troškova za postavljanje tramvajskih pragova, materijal za ugradnju i tramvajski vozni park, u malom gradiću na jugu Kraljevine SHS dočekalo ih je svega 25.096 stanovnika. Prema dostupnim istorijskim izvorima, od 16. novembra 1929. godine do avgusta 1958. godine, bilo je prodato 7.658.000 voznih karata, a Električna preduzeća Niš prihodovala su oko dva miliona ondašnjih dinara. I odlučeno je konačno, da se 14 preživelih tramvaja proda fizičkim licima za 25.000 dinara. U pet rata. Izvesni Žika Šapčanin poskidao je sa radnicima, šine i to ručno, a tramvaji su se preselili u Nišku Banju. Poslednje, i kako se pokazalo 77 godina kasnije, i konačno odredište.
- Zainteresovani zaljubljenici u tramvaje od njih su napravili vikendice, a izgubili ih kada je odlučeno da se uklone - sa setom se priseća Dragan Simić, čiji je otac u vlasništvo dobio tramvaj 1968. godine. - Opština je odlučila da se unište, neki vlasnici nisu među živima. Preživeo je moj tramvaj i trenutno je u magacinu. Ali, ne brinem se. Taj je preživeo i slavu i sunovrat! Zaceliće njegove rane, za to ruku dajem. A, srce sam tramvajima poklonio – trajno!


„PUTIĆ“ OD DVA SATA
MARŠRUTA od današnje Železničke stanice do Niške Banje podrazumevala je 14 kilometara. Darinka Popović, koja se kao dvanaestogodišnja devojčica često vozila ovim putem, priseća se da joj je subotom, kada je bio pijačni dan, trebalo i po dva sata da stigne do banje! Vozila se stalno, jer je, kako nam priznaje, bila zaljubljena u tramvajdžiju Simu. Prezimena se ne seća.


POSLEDNJA VOŽNJA
CEREMONIJI „ispraćaja tramvaja“ 10. avgusta 1958. prethodila je žestoka propaganda, kao i da je „masovno prisustvo najmanje 10.000 ljudi dalo legitimitet odluci da se tramvaji uklone“.
- Još u ranim prepodnevnim časovima na Trgu oslobođenja i duž Voždove ulice. Sve do ponoći toga dana, tramvaji su vozili poslednji put, besplatno.