CEO svet, pa i mi, protestuje kada se skrnave nacionalni spomenici kulture u Avganistanu, Jemenu, Iraku, Iranu, Siriji, a kada se to isto događa od strane ekstremnih Albanaca na Kosovu i Metohiji gotovo niko ne podiže glas. Čak i kada se čuvenoj svetinji Crkvi Bogoridica Ljeviška promeni naziv u Sveti Petak! Tako se ova svetinja koja se nalazi u Prizrenu naziva u njihovim katalozima o spomenicima kulture.

Kosovski Albanci svom snagom brutalno falsifikuju istoriju i menjaju istorijske činjenice. U Prizrenu ovakvih čuda je napretek. Međunarodna zajednica zatvara oči dok su na udaru srpske svetinje, za koje albanski zvaničnici tvrde da su ih sagradili srpski uzurpatori na temeljima ilirskih hramova.

Nedokazana tvrdnja da su Albanci ilirskog porekla dobila je neslućene razmere. U Prizrenu dokazi ovih tvrdnji "izranjaju" iz zemlje na svakom koraku. Novi "nalazi" služe za dokazivanje albanske istine kako su oni starosedeoci na Kosovu i Metohiji, a svi ostali narodi došljaci ili uzurpatori. Neposredno pred naš dolazak, gazda poznatog kafića u centru grada otkrio je temelje ilirskog hrama u bašti. Meštani kažu da se to dogodilo dok je iznosio stolove.

I dok novi spomenik ilirske kulture vidno istaknut čeka arheološke potvrde, Bogorodica Ljeviška, koja je gorela u martovskom pogromu 2004, i dalje je zaključana. Oni koji žele da je vide moraju prethodno da se najave. I, ako, dok čekaju, požele da se informišu o njoj, svašta mogu da "nauče" iz kosovskih kataloga.

Hrast cara Dušana

U njima piše "da je dugo vremena pre dolaska Slovena u Prizren, ova crkva služila kao svetilište njegovih građana Dardana. Tadašnje pagansko svetilište bilo je posvećeno ilirskom bogu plodnosti Prem, tj. Premte. Kasnije su hrišćansko-slovenski ortodoksni okupatori crkvu Shen Premta preimenovali u Sveti Petak. U drugoj polovini 18. veka, kada je Prizren okupiran od Osmanlija, crkva se pretvara u džamiju (1756). Dodaju joj minaret i nazivaju Džuma Džama, što u prevodu znači Džami-petak. Kasnije, sa promenom okupatora, sa Džuma džamije se skida minaret i na njeno mesto se postavlja crkveno zvono i ponovo se preimenuje u Sveti Petak" ili Sent Frajdej (tako piše na engleskom).

U arheološkom vodiču navedeno je da je Crkva Bogorodice Ljeviške jedini objekat u Prizrenu pod zaštitom Uneska i da je "nazvana po imenu ilirske boginje Premen i bila podignuta i obnovljena od drevnih Ilira, odnosno srednjovekovnih Arbanasa".

Dok stojimo ispred zabravljene zadužbine kralja Milutina, koju je podigao 1307. godine, pada nam na pamet da je nepobitno dokazana istorija srpske Ljeviške dokumentovana čak i u Unesku. Pitamo se da li je njeno falsifikovanje kažnjivo.

Idemo dalje. Zapažamo da je odnos prema srpskim svetinjama u Prizrenu u najmanju ruku podmukao. Oko Sabornog hrama Svetog Đorđa otvoreni su kafići i diskoteke iz kojih do kasno u noć trešti albanska muzika. Na vratima luksuzno opremljene zlatare preko puta ulaza u ovaj srpski hram okačene su majice sa velikim albanskim grbom. Pored zlatare je i suvenirnica u kojoj se na raznim rukotvorinama podržavaju ideje iznesene u dokumentima kosovskih Albanaca. Gradski zvaničnici su nam priznali da to nije po zakonu, ali i da se u Prizrenu zakon - ne poštuje.

Carski grad i episkopsko sedište u doba cara Dušana (1308-1355) imao je 200 manastira i crkava. O tome se u ovom gradu ćuti. Čini se da se još teže spominje ili piše reč pravoslavno. Ipak, u katalogu su priznali da je Crkva Svetog Đorđa ortodoksna, ali i da je to prva ortodoksna crkva u Prizrenu! Sagrađena je sa posebnim fermanom sultana krajem 19. veka.

Bezobrazno!

Nasuprot Crkvi Svetog Đorđa stameno stoji mala Crkva Svetog Nikole. Proleće je. Drveće je procvetalo. Miriše. Ulazimo u dvorište. Nozdrve se stežu. Ne skupljaju se zbog polena, niti jakog mirisa tamjana, već od smrada ljudskog izmeta. Albanci ovde ulaze samo da bi je skrnavili...

Crkva Svetog Nikole

Neverovatno, ali o Manastiru Sveti Arhanđeli, koji je, i oni priznaju, podigao srpski car Dušan, pišu da je jedan od najpoštovanijih u regionu.

Ipak, prestonica u vreme slavne srpske istorije kao da gubi poslednji trag da je veliki vladar ovde stolovao. Za čuveni zapis - hrast za koji se veruje da ga je car Dušan posadio u naselju Maraš, Albanci kažu da je staro stablo Rapa i ima samo 400 godina. Ispod njega je izvor sada zasut smećem.

- Otkako znam za sebe, govorili su mi da je hrast posadio car Dušan - priča stari Prizrenac Trajan Garić. - Ovo što na njemu piše, nije tačno. Mogu da pišu šta hoće, ali zna se šta je istina.

Da nije strašno, bilo bi smešno. Zidajući novu istoriju u Prizrenu, Albanci prave "stare kuće". Grad valjda treba da izgleda što alabanskije pa se zidaju stare albanske kuće od novih materijala, blokova, cigli, što izgleda groteskno na objektima koji su još pod skelama.

Hotel Šumadija

- Grad je pun novina. Izgleda stariji nego što je bio. Krovovi se prekrivaju tegolom, a zna se da su ranije bile bile ćeramide i kamene ploče - kaže Trajan.

Projekat "velike Albanije", koji ovih godina dobija vidljive obrise, počeo je 10. juna 1878. Tada su se okupili Albanci u Prizrenu i odlučili da postanu "najveći narod na Balkanu". Zgrada Muzeja Prizrenske lige nalazi se u srcu grada i upravo se renovira. Sve što o ovom "istorijskom događaju" piše u katalozima muzeja je na albanskom. Kome je namenjeno i logično je. Iz ovih kataloga saznajemo da je na skupštini učestvovalo 300 delegata iz svih albanskih krajeva i da su donete jednoglasne odluke da će se boriti protiv neprijatelja, sve do oslobađanja svih albanskih krajeva.

Zgrada Muzeja Prizrenske lige

Da bi deo grada oko Muzeja Prizrenske lige izgledao starije, u skladu sa lažnom istorijskom slikom, porušena je dvospratna zgrada pored muzejskog kompleksa, u kojoj je bila opštinska uprava. Veliki plato prepun cveća okružen je staklenim kutijama sa eksponatima iz kvaziilirskog perioda.

Čak i reka Bistrica, opevana u narodnim pesmama, o kojoj su stihove ispisali i najveći srpski pesnici, nije pošteđena prekrštavanja, tj. prevođenja imena na albanski jezik. Bistrica je sada Ljumbard ili na engleskom "Vajt river" (bela reka).

Pogled na crkvu Svetog Spasa

Sva ova prekrajanja istine ne mogu da umanje lepotu Prizrana, grada koji je najmoćniji srpski vladar izabrao da u njemu stoluje. Spoj raznih kultura, njegovo bogato spomeničko nasleđe i život kojim pulsira grad daju mu prepoznatljiv šarm. Moderne zgrade, hoteli i parkovi, ali i mnogo doseljenika Albanaca, koji su u ovaj grad došli posle 1999, napravili su mu veliki ožiljak, ali dušu mu još uzeli nisu...

Gosti iz Beograda pred Muzejom Prizrenske lige

NE POZNAJE SRBE NI NACIONALISTE

MENSUR Berići, direktor Kancelarije za turizam i ekonomiju Prizrena, koga smo posetili na Spasovdan, u neformalnom razgovoru nam je rekao da on ne zna za srpske slave, poštuje samo Bajram. Isto tako je priznao da ne zna ništa o srpskim crkvama, u sferi njegovog interesovanja samo su džamije. Međutim, Berići je iskoristio susret sa reporterima "Novosti" da pozove srpske turiste u "svoj" grad:

- U svim našim katalozima uvršteni su svi kulturni i verski objekti bez izuzetka. Turizam ne poznaje nacionalnost. Ne možemo da se predstavimo samo sa muslimanskim i katoličkim objektima. Predstavljamo sve što imamo na Kosovu. U našem je interesu da nas posete turisti iz Srbije, Crne Gore, celog sveta. Ne možemo da osporavamo da imamo ortodoksnih Srba ovde. Smisao života je u raznolikosti, ko to neće da prihvati - njegov problem...