Dušan Proroković: Hoće li preživeti demokratija?

NOGU je povukao pre desetak dana londonski "Gardijan". Tada je objavljen prvi članak na temu: da li je problem u demokratiji? Jer, tobože, građani nisu najbolje informisani i često uopšte nemaju pojma za šta glasaju. Tako se desilo da izglasaju izlazak Velike Britanije iz EU, a da nisu znali kakve to posledice može izazvati.

U ovom zapaženom tekstu se postavlja niz pitanja i nudi jednostavan odgovor: "Gde je u svemu tome glas razuma? Gde građani dobijaju šansu da dobiju najbolje moguće informacije, komuniciraju jedni s drugima i kolektivno odlučuju o budućnosti? Gde građani dobijaju šansu da oblikuju sudbinu svoje zajednice? Sigurno ne u glasačkoj kabini."

Posle "Gardijana" članci slične sadržine su počeli da se pojavljuju i u drugim značajnim časopisima na kontinentu. Barem jedan je objavljen i u Srbiji. Tek da i mi budemo u trendu. Pa makar taj trend bio i pogrešan!

Ne sme se igrati sa demokratijom. Naravno, ne treba ni gajati iluzije pa tvrditi kako je sistem, koji nazivamo demokratskim (mada se ovaj današnji značajno razlikuje od onoga što je u antičkoj Grčkoj podrazumevano pod demokratijom) savršen. Ima on poprilično mana. Rasprave o njegovoj transformaciji i popravljanju traju već decenijama, a u istoriji je zabeleženo i nekoliko (ne)uspešnih pokušaja da se na silu zameni. Međutim, uprkos svemu, ovaj sistem je opstao i postao je gotovo univerzalno prihvaćen, ako ni zbog čega drugog, a onda zato što je najmanje loš.

Deo elite u evropskim zemljama (političke, intelektualne i biznismena) nezadovoljan je raspletom i rezultatima britanskog referenduma, ali to nije razlog da se ukida izjašnjavanje građana.

Noam Čomski primećuje da svi koji izlaze sa ovim tezama sebe obavezno svrstavaju u onaj deo "prosvećenog društva" koji treba da odlučuje o sudbini država i građana. Mada nije do kraja jasno na osnovu čega baš ti mogu da određuju sudbinu svih nas? Šta ih za tu ulogu kvalifikuje? Osim ako to nije objavljeni članak da demokratiju treba streljati. Gde je garancija da će se pojedinci iz tog "prosvećenog društva" voditi interesima države i naroda kada budu odlučivali o sudbinskim pitanjima. Možda će samo gledati svoje lične interese.

Mnogo obrazovanije elite od današnjih su odvele Evropu u Prvi svetski rat, u klanicu od koje se Stari kontinent (gledajući iz konteksta geopolitike) nikada nije oporavio. Narod se tada nije pitao ništa. Ili, tri dana posle britanskog referenduma EU je odobrila 150 milijardi evra za spasavanje pet najvećih italijanskih banaka (nije štamparska greška). Ko je o tome odlučio? Zašto se na takav način troši novac poreskih obveznika? Sa 150 milijardi evra pitanje dugoročnog razvoja svih balkanskih država bi bilo rešeno. Bankari su znali da postoji rizik prilikom odobravanja kredita. Zašto ih sada spasavati? Ili: zašto onda na isti način ne pomagati i one koji duguju bankama? Stvari se mogu posmatrati i iz ovog ugla.

Nije problem evropskih država demokratija, već što je demokratija izigrana. Građani na izborima mogu glasati kako hoće, politika ostaje ista. Evrobirokratija je preuzela poluge odlučivanja, a da nikome ne polaže račune. Čak su i rezultati održanih referenduma prethodnih godina u Francuskoj, Holandiji, Irskoj i Grčkoj zaobiđeni "pravno-političkim piruetama" Brisela (Milka Babović bi to komentarisala kao malo "aksel nalijevo", pa malo "aksel nadesno").

To je jedan od razloga zbog kojih je "bregzit" uspeo. Tu treba tražiti uzroke sistemske krize zapadnih zemalja. A temu demokratskih sistema, kakva god da nam je demokratija, treba ostaviti na miru. Jer, tamo gde nema demokratije i gde se građanima zabrani izjašnjavanje, otvaraju se vrata diktaturi. A da li će diktatura doneti nešto dobro ili neće, da li će biti "prosvećena" ili brutalna, niti se može predvideti, niti građani na to mogu uticati. To je put u neizvesnost, koji najčešće vodi u istorijske ćorsokake.