Komentar: Ogledalo

DAN ubistva premijera Zorana Đinđića svake godine kao ogledalo prikazuje kaljugu jeftinog politikantstva u koju se rastočio politički sistem. Na godišnjicu tragedije čoveka koji je pokušao da Srbiju povuče napred, potvrđuje se da je politiku zamenilo otužno političarenje i beskrajna izborna kampanja, a sukob ideja - palanačko svađanje preko plota.

Teško je naći pripadnika političke nazovi elite koji, posle Đinđićeve smrti, nije doprineo tome. Počnimo od njegovih saradnika, koji se jednog dana dogovaraju o zajedničkom nastupu na izborima, a nekoliko dana kasnije ne mogu da se dogovore o zajedničkom izlasku na grob čoveka bez kojeg politički niko od njih ne bi postojao. I tog dana Živković je došao sa značkom svoje "Nove stranke" na reveru. A Pajtić je, na tom mestu, govor o Đinđiću pretvorio u predizborni govor, najavljujući kako će on "promeniti tragičnu sudbinu Srbije".

Ni naprednjaci nisu mogli da oćute, a morali su, makar tog dana. Neumesno je, u najmanju ruku, saopštenje u kojem "štite" Đinđića od "Pajtićeve zloupotrebe u predizborne svrhe", a sve to da bi jeftino poentirali kako eto i to pokazuje kakav je Pajtić "čovek i političar". Na Šešeljevo ritualno izgovaranje besmislica i vređanje Đinđića treba se osvrnuti tek toliko da se podsetimo koliko je on, a i mi sa njim, zaustavljen u vremenu.

Zašto je nezamislivo da, ma šta jedan o drugom mislili Vučić i Živković, na mestu ubistva vence zajedno polože članovi aktuelne i Đinđićeve vlade? Zar se i jedni i drugi danas ne pozivaju na Đinđićevu viziju moderne evropske Srbije? Nije li ta vizija nešto oko čega je danas ujedinjena većina u Srbiji? Nije li njeno ostvarenje slika koju bismo voleli da vidimo u ogledalu koje svakog 12. marta Đinđić postavlja pred nas?