ONI koji su devedesetih godina prošlog veka planirali da uklone Slobodana Miloševića sa političke i društvene scene, uspeli su u tome.

Bila im je potrebna čitava decenija da ga se oslobode, formalno hapšenjem 2001. a fizički ubistvom u zatvoru pet godina kasnije. Ali, uklonjen iz političkog života i kasnije iz života uopšte, nije značilo da će biti uklonjen iz istorije. Ostaće tekovine koje je ostavio za sobom.

A ostavio je SPS, najveću partiju na Balkanu, koja je sa njim na čelu deset godina uspešno branila ideju nacionalne slobode i pritom uvažavala nacionalne slobode svih drugih oko sebe. Koja je sa njim na čelu kao vladajuća partija u Srbiji uspela da Srbija za vreme sankcija ne bude ipak ni gladna ni žedna, ni bosa, a ni okupirana.

Godinu dana posle raspada SFRJ formirao je SRJ, treću, malu ali ipak Jugoslaviju. Državu sastavljenu od dva zaista bratska južnoslovenska naroda. I u tom trenutku jedinu državu u kojoj su ravnopravno i zajedno živela dva južnoslovenska naroda.

Godine 1995. na pregovorima u Dejtonu, zahvaljujući njemu usred rata u Bosni između tri naroda formirana je RS i zaustavljen je rat. Time je srpski narod posle četiri ratne godine zaštićen od daljeg krvoprolića i istovremeno stekao međunarodno priznatu mogućnost da živi u svojoj državi, što je tokom rata želeo da postigne. Ali su time od daljeg krvoprilića zaštićena i druga dva naroda, kao što su oni, takođe, stekli pravo na svoju državu.

Hapšenje Slobodana Miloševića,foto D.Milovanović

Godine 2000. uoči jugoslovenskih parlamentarnih izbora formirao je koaliciju tri levičarske partije - SPS, JUL i SNP iz Crne Gore. Ta koalicija je dobila najveći broj glasova na izborima za Saveznu skupštinu. Sa njom je mogla da počne život i jedna snažna i nova levica u Jugoslaviji i na Balkanu.

Tromesečno NATO bombardovanje je zaustavljeno sporazumom između Jugoslavije i UN, kojim su zaštićene teritorijalna celovitost zemlje i njena nezavisnost.

Sa njim na čelu Srbija, a i Jugoslavija, u miroljubivom svetu je postala paradigma borbe za nezavisnost u jeku kolonijalnog imperijalizma. Imao je državničko i lično dostojanstvo u odnosu sa neprijateljima i prijateljima, sa protivnicima i saveznicima, sa neistomišljenicima i istomišljenicima, sa vladama i pojedincima.

Te tekovine činile bi ga i posle smrti znamenitom istorijskom ličnosti u srpskom narodu i na drugim slobodi naklonjenim adresama. Da se to ne bi dogodilo, da bi i iz istorije bio uklonjen kao što je uklonjen i iz života, dovedene su u pitanje sve njegove tekovine.

Srbija ponovo više nije jedinstvena, cela. Kosovo je izgubila, na redu je Vojvodina, čak je moguća i nova teritorijalna amputacija - u Sandžaku muslimani imaju podršku u nekim sredinama izvan Srbije za izdvajanje.

SPS je prestala da bude velika i levičarska partija, mala je i socijaldemokratska i rastala se od politike koja ju je činila velikom i levičarskom. Rastala se i od njega koji je formirao i personalizovao šesnaest godina. SRJ je prestala da postoji aktom koji su potpisale vlasti Srbije i Crne Gore i predstavnici EU dok je on bio u zatvoru.

Dejtonski sporazum i opstanak RS s vremena na vreme, ali permanentno se dovode u pitanje. Obnavljanje BiH kao jedinstvene celine nije motivisano interesima te celine već željom da se demontira tekovina za koju je zaslužan Milošević.

Sporazum u Kumanovu se od kad je na vlast došla marionetska desnica 2000, pa kroz sledeću deceniju, pokušava kroz medije, i na druge načine, da interpretira kao gubitničko rešenje za srpski narod i Srbiju. Ti napori stiču legitimitet, stvarni gubitnici na međunarodnoj sceni 1999. prilično uspevaju da svoje protivnike, odnosno jugoslovensku vlast, prikažu kao poražene.

Nacionalna sloboda kao vrednost 2000. je napustila moralnu, političku i duhovnu teritoriju Srbije i srpskog naroda. Godine 2000. srpskom narodu, ali i mnogim drugim malim narodima na svetu kao i nekim velikim narodima, emitovana je poruka da su nacionalna sloboda i suverenitet civilizacijski prevaziđene vrednosti. Novo doba ih ukida u prilog globalnom životu. Ta poruka postaje deo kolektivne svesti.

Kao što iz te svesti srpskog naroda postepeno nestaje osećanje pobunjeničkog dostojanstva i potrebe za pobedničkim i pravednim ishodom. Sve što je izgubljeno posle puča ostaje simbol života koji smo imali, koji smo mogli da imamo, ali koji smo izgubili.

Ipak, u krajnoj liniji i svojom voljom.

Ma koliko da je veliki svet želeo da kreira i kreirao naše živote, ne bi to uspeo bez naše saglasnosti. Možda bi uspeo i bez naše saglasnosti, ali bi takođe možda taj uspeh bez naše saglasnosti bio spor, težak i ranjiv. I - sporan.