Veljko Guberina je poslednji živi veliki jugoslovenski advokat i neprikosnoveni kralj sudnice!

Ove reči, o svom kolegi, izgovorene pre 17 godina, juče nam je ponovio Toma Fila. Kada to iz jedne sujetne i surevnjive profesije, kakva je advokatura oduvek bila, dođe od jednog File, onda u to ne treba sumnjati.

Kada smo Guberini preneli ove Tomine pohvale, bilo mu je milo i istom merom je uzvratio čuvenoj familiji Fila. A za sebe sam kaže da nije lažno skroman. Naprotiv. I danas, u devedesetoj godini, uživa u svom poslu i slavi koju je stekao. O advokaturi i velikim sudskim procesima može da priča satima.

I dok sa nama razgovara, ponaša se kao u sudnici. Energično skače, maše rukama, lupa pesnicom o sto. Glas mu jedva čujan, ali istovremeno i bučan. Kada besedi o čuvenim odbranama, najčešće izgovara da je Kordunaš iz Vrginmosta i posebno ponosan na Orden Svetog Save prvog reda, koji je dobio od patrijarha Pavla.

Okružen uspomenama, relikvijama, uredno sređenom bibliotekom i dokumentacijom, u porodičnoj kući u beogradskoj ulici Kneza Miloša, odmah pored bivše američke ambasade, ne prestaje njegov monolog. Tu i tamo uspemo da mu postavimo poneko pitanje.

PRETNjE U svojoj bogatoj karijeri Guberina je, braneći najteže slučajeve, one i sa po nekoliko ubistava, dobijao anonimna preteća pisma. - U tim pismima ljudi su mi pretili i optuživali me za posao kojim se bavim. Uvek sam im poručivao da odgovaram za svoj posao samo klijentu, poreznicima i svojoj savesti.

Za početak, mali podsetnik za naše čitaoce i advokate-pripravnike iz bogate biografije Guberine. Branio je 618 ljudi optuženih za ubistvo, od kojih je 47 oslobođeno krivice, a 42 osuđena na smrt, ali je izvršeno samo deset smrtnih presuda. Stariji naraštaji i kolege pamte ga po tome što je u domaću sudsku praksu uveo, iz filmova poznat, zapadnjački stil odbrane. Bavio se, isključivo, krivičnim pravom i krvnim deliktima. Doprineo je mnogim izmenama krivičnog prava i borio se za ukidanje smrtne kazne.

Za advokaturu se opredelio jer je, po njemu, to bio jedini posao u kome je mogao da iskaže individualnost i samosvojnost, a da ne bude u službi režima.

- Da sam se bavio i agronomijom ili veterinom, uradio bih nešto po čemu bi me pamtili.

Da zakone treba poštovati shvatio je još posle rata kao mladi radikal, gde je završio u zatvoru i dobio batine zbog svojih ideja. Zato pravni fakultet nije mogao da upiše u Beogradu, već u Ljubljani.

Vazda je živopisno tumačio ulogu tužioca, advokata i sudija:

- Tužilac i ja bili smo fajteri koji se borimo u ringu. Sudija je tu da pazi da se borba vodi po pravilima i zakonu. Naravno, kada sudija nije pazio u ringu, znao sam da zadam i poneki "nizak udarac", ispod pojasa.

U tom "nadmetanju" uglavnom je bilo reči o teškim ubistvima, u kojima je često spasavanje glave klijenta bio njegov prevashodni cilj.

- Mene uopšte nije zanimalo da li je moj klijent kriv ili ne - kaže Guberina. - Samo me je interesovalo koji su dokazi tužioca kojim ga optužuje. I prema tome sam usmeravao svoju odbranu.

Savetujući mlađe kolege, i dalje ističe da advokat ne treba da dokazuje nevinost branjenika, već tužilac njegovu krivicu:

- Zakon kaže da niko nije kriv dok se to nepobitno ne utvrdi. Branilac, opet po zakonu, treba da radi u interesu klijenta. A njegov interes je da se izvuče i ne završi u zatvoru.

A kako je počela munjevita i bogata karijera sagovornika "Novosti"? Krajem pedesetih godina kao mladi, ambiciozni pripravnik u Beogradskom okružnom sudu, Guberina je često dobijao da radi kao branilac po službenoj dužnosti. Tu je proveravao svoje poznavanje zakona i rečitost. Odlazio je u englesku i francusku čitaonicu i iz stranih novina čitao o velikim sudskim procesima u tim zemljama.

SVEDOK ISTORIJE Guberina je nedavno izdao desetu knjigu iz serijala "Svedok istorije". Reč je o beleškama iz dnevnika, koji vodi od detinjstva, i u kome je ispisivao istoriju svog vremena i beležio događaje iz naše zemlje, iz sveta i iz svog ličnog i profesionalnog života. Iz tih knjiga izdvaja poznanstvo sa patrijarhom Pavlom, razgovore sa Jovankom Broz, suđenja i presude u Hagu, medalje naših sportista, Božić i Uskrs u krugu porodice, sastanke sa kolegama i prijateljima u "Malom Parizu" i "Miloševom konaku".

Priliku da ispuni svoj san i postane slavan dočekao je već u istorijskom slučaju "Voz broj 116". Po službenoj dužnosti branio je mladog Cigančića, optuženog za tešku krađu, pokušaj ubistva službenog lica i teško ubistvo. Posle pet godina i četiri suđenja, izborio je oslobađajuću presudu za svog klijenta. Bio je ovo prvi veliki slučaj o kome je pisala cela jugoslovenska štampa.

Nekoliko godina kasnije "slučaj Točilovac" i ubistvo advokata Sotirovskog postalo je prava i velika jugoslovenska afera. Točilovac je bio optužen da je 1966. godine ubio advokata Milorada Sotirovskog iz Beograda, na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda. Točilovac to nikada nije priznao, a tokom suđenja branio se ćutanjem. Ispostavilo se da je on bivši ljubavnik supruge ubijenog advokata, koja ga je prijavila policiji kao ubicu. On nije hteo da prebaci krivicu na nju. Kada je ukinuta ta presuda, Guberina je već "pod sjajem zvezda" postao jedan od najpopularnijih ljudi u Jugoslaviji. Nisu mu bili ravni ni Mija ni Čkalja, a Tito se i ne računa.

Prvi veliki neuspeh doživeo je 1969. godine kada je njegov klijent Dragoljub Gutić bio osuđen na smrt zbog ubistva taksiste. Na to vreme ga podseća i prsten pogubljenog Dragoljuba, koji i dan-danas nosi na levoj ruci a koji mu je poklonila njegova familija, kao znak da se takva i slična ubistva nikada više ne ponove.

Branio je i ubice turskog ambasadora u Beogradu, i to je jedan od poslednjih slučajeva kada je imao značajan advokatski nastup u sudnici.

Posle svih tih odbrana, ne prihvata stav da se ubice rađaju, već postavlja pitanje: šta se to dogodilo, pa neko ko je do juče bio "normalan" odjednom postane ubica. Kaže da veliku odgovornost za to snosi društvo i da zbog toga prihvata da brani takve slučajeve.

Komentarišući današnju advokaturu, kaže da ne zamera mnogo svojim naslednicima.

- Svako ko je bio vredan i ambiciozan i ko je verovao u sebe, stvorio je nešto i postigao neki uspeh. Celog života sam bio radan i ambiciozan i zato sam uspeo.

Kad ne govori o advokaturi, često se vraća na svoje dečačke dane iz rodnog Vrginmosta na Kordunu i Karlovca gde je krenuo u gimnaziju. Početkom rata 1941. godine iz novostvorene NDH njegova porodica beži u Srbiju, u Jagodinu. I sada, mnogo decenija kasnije, svedok je novog genocida. Nikako ne može da se pomiri što je sud u Hagu rekao da "Oluja" nije genocid, već "samo" etničko čišćenje. Celog života je radio i smatrao da je pravda spora i da je dostižna. Tako se nada da će jednog dana svet reći pravu istinu o tome šta se vekovima događalo Srbima na ovim prostorima.