PSIHIČKI bolesnik Dane Bićanić iz Sremske Mitrovice ubio je ove nedelje majku kuhinjskim nožem, posle čega je sebi prerezao vrat. Nedelju dana pre, tokom novogodišnjih praznika, Vlasta Anđelković obračunao se sekirom sa osamdesetogodišnjom majkom Radmilom, u beogradskom naselju Kaluđerica.

Tako se nastavlja krvava serija porodičnih ubistava i početkom ove godine.

Lane, prema podacima MUP Srbije, izvršeno je 51 porodično ubistvo i teško ubistvo, u kojima je stradalo 57 osoba, od kojih samo jedna nije bila član porodice. U 10 slučajeva ubice su posle zločina presudile i sebi. Godinu dana pre toga, počinjeno je 40 ubistava u krugu najbližih, a usmrćene su 43 osobe, od kojih dve nisu bile članovi porodice. Četvorica ubica počinila su samoubistvo.

Iz godine u godinu raste broj najdrastičnijih oblika nasilja u porodici. Psihoterapeut Zoran Milivojević, uprkos velikom broju zločina koje „potpišu“ psihijatrijski bolesnici, tvrdi da je glavni povod, ipak - ljubomora.

OPRAVDANjE ZA BRUTALNOST PORODIČNA razračunavanja su brutalna jer se postupa iz mržnje, kaže Zoran Milivojević. A kod ubistava koje počine ljubomorni muževi reč je o mržnji osobe koja smatra da je nezasluženo iskorišćena i odbačena, i koja u prethodnim postupcima žrtve vidi opravdanje za brutalnost. Tipično je da ovakvi počinioci sebe doživljavaju kao žrtvu, a bivšu partnerku kao agresora, a ubistvo vide kao pravedno. - Porast tavkih ubistava još jedan je od znakova regresije u moralu, kulturi, ekonomiji, pa i mentalitetu. U društvu se promoviše borba protiv nasilja. Ali, nasilje je samo jedan od načina na koji se izražavaju međuljudski konflikti. Treba lečiti i uzrok, a to je u ovom slučaju borba protiv posesivnosti, protiv zavisnosti od ljubavnog odnosa ili osobe, mora se promovisati tolerantnost, pravo na raskid, na drugačiji izbor - kaže Milivojević.

- Ubistvo je istovremeno i neka vrsta simboličnog samoubistva, između ostalog i osuda samog sebe na dugotrajnu zatvorsku kaznu - kaže Milivojević. - Kada se par razvede jer nije mogao da napravi odgovarajuću vezu ili brak, to je zato što, uprkos tome što može da postoji ljubav, oni imaju različite predstave kako bi veza trebalo da izgleda. Međutim, jedno od njih, obično bivši muž ili partner, ne prihvata razvod. On smatra da je iskorišćen i odbačen, i snažno pati, često pije.

Počinje da se oseća kao gubitnik, emocionalno zavisan od bivše partnerke, pa ne vidi smisao života bez nje. Posebno ako je ona ostvarila drugu vezu u kojoj je zadovoljna. Nju vidi kao pobednika i zauzima stav: „Ako nećeš biti moja, nećeš biti ničija. Ako ja moram da gubim, izgubićeš i ti.“ Ta logika je, naglašava ovaj psihoterapeut, posebno kakrakterističan za ubistva koja su praćena samoubistvom.

- To je osveta odbačenog muškarca koji ne prihvata da je odbačen, koji ne vidi budućnost. Posebno zabrinjava što u poslednje vreme sve češće ovakvi muškarci usmrte i zajedničko dete ili decu - kaže Milivojević.

Povećanje broja ovih ubistava može se povezati i sa krizom. U teškim vremenima, vlada ekonomski pesimizam i ljudi ne vide perspektivu pa traže utočište u porodičnom krugu. A onda, kada tu nešto nije u redu, to doživljavaju katastrofično, strasno, što vodi u tragediju.

Dve stare majke ubili su sinovi za samo nedelju dana. Nada Satarić, iz udruženja „Amiti“, nije, međutim, iznenađena:

- Ne mogu da ocenim da li je sve više nasilja nad starim roditeljima ili su oni sada hrabriji, pa to prijavljuju. Dugo su krili zbog straha od potomaka, ali i sramote šta su dočekali. Mislili su „ako prijavim, šta ću sutra? Ko će da me gleda?“ Posebno su krili ako su im deca psihički bolesna.

I Nada Satarić veruje da su siromaštvo i beda okidač za sukobe. Kad roditeljima nestane para da daju deci ili unucima, a ovi su ostali bez posla, nervozni su, agresivni, besni, nemaju rešenje, nadu, često ogrezli u alkohol ili drogu...

- U normalnim okolnostima, psihičke bolesti bi se lečile, držale bi se pod kontrolom. Ovako nemaju ni za lekove. U vreme krize sva patologija izbija na površinu - zaključuje naša sagovornica.

Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta za borbu protiv nasilja u porodici, primećuje da deca sve češće ubijaju roditelje. A trend je da se psihički oboleli puštaju na kućno lečenje:

- Možda bi i mogli da funkcionišu na adekvatnim terapijama, ali njihove majke se žale da neće da uzimaju lekove. Ne zna se ko vrši procenu da li je neki bolesnik dovoljno zdrav da napusti zatvorsku bolnicu i ode kući na vikend. I da li je ikada iko odgovarao zbog pogrešne procene, kada taj počini ubistvo?!

Prošle godine, prema statistici Savetovališta, 29 žena je ubijeno u porodičnim svađama. Sličano je bilo i u 2011. Nasilje eskalira naročito za vreme praznika i neposredno posle njih, i tada se više prebijenih majki i supruga javlja sigurnim kućama.

- Porodica je tada na okupu, pa, ako je disfunkcionalna, epilog može da bude strašan. Jedno drugo počinju da optužuju, često pod dejstvom alkohola.

LOŠI UZORI ČESTO se postavlja pitanje da li pisanje medija o nasilju, posebno porodičnom, uključujući ubistva, povećava broj nasilnika. Naši sagovornici se slažu da mediji ne mogu da stvore problem, jer on već postoji, ali mogu da ponude uzor nekome ko je na granici da nešto učini. - Kada se o nekom postupku detaljno piše, to omogućuje poistovećivanje čitalaca sa žrtvom, što je i namera medija. Ali pojedinci se mogu poistovetiti i sa nasilnikom, mogu u njegovom postupku videti uzor, mogu videti nekoga ko ima isti problem kao i oni, a ko je skupio hrabrost da „to“ i učini - smatra Milivojević.

Alkohol, međutim, nije objašnjenje. Uostalom, od ukupnog broja porodičnih nasilnika svega 37 odsto su alkoholičari. Ostali ne piju, ne drogiraju se...

Nasilnici su češće muškarci, neretko bahati i bučni u društvu, vole da skreću pažnju na sebe. Time prikrivaju komplekse, nesigurnost i unutrašnje probleme.

Žrtve su žene i deca, ili ostareli roditelji, koji su previše razmazili sinove, ili pak bili pregrubi prema njima, pa ih naučili takvom ophođenju.

Žene-žrtve su već imale puno iskustva sa porodičnim zlostavljanjem, bilo što su i same bile žrtve ili su bile svedoci nasilja oca nad majkom. Kada se razvedu, one obično nađu istog takvog muža.

Dešava se da su nasilnici i žene - majke nad decom, i ćerke nad roditeljima i snahe nad svekrvom. Ovi slučajevi su, ipak, ređi.

Podaci republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se godišnje podnese oko 3.500 krivičnih prijava za nasilje u porodici, oko 1.800 za nedavanje izdržavanja, stotinak za zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica...