LjUBIČASTI hleb, za koji stručnjaci kažu da je mnogo zdraviji, jer sadrži više antocijanina, jedinjenja koje pomaže da šećer iz hleba sporije ulazi u krv i time produžava osećaj sitosti, može već dosta dugo, kako ukazuju na novosadskom Institutu za prehrambene tehnologije, da se nađe i u našim prodavnicma - kao purpurni hleb.

Ovaj sastojak, kako objašnjava dr Jasna Mastilović, sa Instituta, može da se dobije direktno od pšenice i hlebu daje intenzivnu ljubičastu boju.

- Ovakva boja može da se dobije i dodatkom prerađenog šumskog voća, borovnica ili kupina, a time potrošači neće biti ni najmanje oštećeni, već će biti i na dobitku, jer je nutritivna vrednost hleba povećana - navodi Mastilovićeva. - U Srbiji se, međutim, ovakav hleb ne traži mnogo, jer naš narod i dalje, pre svega zbog cene, prednost daje belom, dobro naraslom, mekom hlebu, koji, nažalost, ima malo nutritivnih vrednosti.

Retki su, kako napominje Mastilovićeva, potrošači koji traže drugačije vekne, od nekih drugih vrsta brašna, obogaćene raznim dodacima koji im podižu nutritivnu vrednost.

U SIVOJ ZONI "ŽITOVOJVODINA", inače, već desetak godina upozorava na to da proizvodnju hleba "prati" siva ekonomija, koja, kako tvrde, obuhvata čak dve trećine tržišta brašna i hleba. U mlinarstvu, ukazuju u ovoj organizaciji, posluje oko 270 mlinova, a u pekarstvu oko 6.180 pekara, sa procenjenim poreskim potencijalom od 10 milijardi dinara. Taj iznos, međutim, nikada nije naplaćen, a ovaj deo proizvodnje, jednostavno, ostaje bez adekvatne državne kontrole.

- Takvu situaciju imamo zbog neobaveštenih potrošača, ali i zbog teške ekonomske situacije - ukazuje Mastilovićeva. - Hleb, onaj beli, uobičajeni, najeftinija je i napristupačnija hrana, pa je Srbija, zbog toga, i u vrhu potrošnje hleba po stanovniku.

Sam hleb, koji jedu građani Srbije, kada ga kontrolišu stručnjaci, kako navodi Mastilovićeva, zadovoljava propisane standarde kvaliteta.

- I za to postoji jednostavan razlog - kaže Mastilovićeva. - Aditivi, koji bi, možda mogli da ga "pokvare", najskuplji su sastojak hleba, pa niko od pekara ne želi da ih dodaje više nego što je to recepturom predviđeno.

Potrošači, napominje Mastilovićeva, međutum, mogu da budu dovedeni u zabludu, jer se u Srbiji teško može kupiti brašno za prozvodnju crnog hleba.

- Pekari, pribegavaju mešanju belog brašna sa mekinjama ili sa ječmenim ili pšeničnim sladom, kako bi dobili crni hleb i peciva - objašnjava Mastilovićeva. - Zdravlje potrošača, na taj način, nije ugroženo, ali, problem je u deklarisanju, jer se hleb ispečen od tih kombinacija, ne može deklarisati kao crni hleb.

O tome, koliko se malo u Srbiji traže neke specifične vrste hleba, najbolje govori i to da desertni hleb, u svetu uobičajen i popularan, kod nas jednostavno nije zaživeo. Kod nas, beli hleb, koji se dosta jede čak i uz testo, postaje desertni sa dodatkom margarina i marmelade.