HLEB koji jedu građani Srbije zadovoljava propisane standarde kvaliteta, samo kada ga kontrolišu stručnjaci. Problem je, međutim što sanitarni inspektori, u većini slučajeva, u pekare ulaze samo jednom godišnje, dok se čak dve trećine brašna za potrebe, pre svega malih pekara, nabavljaju u sivoj zoni.

Samim tim, kako ukazuju stručnjaci, teško je utvrditi odgovara li kvalitet brašna od kog se hleb pravi propisanim standardima, a državni budžet uskraćen je za većinu prihoda od poreza za prodaju brašna i hleba.

- Hleb koji analiziramo kod nas na Institutu za prehrambene tehnologije zadovoljava sve propisane standarde i sa aspekta kvaliteta i sa aspekta zdravstvene ispravnosti - ističe dr Olivera Šimurina, sa ovog instituta, u Novom Sadu. - Problem je, međutim, u tome što kontrolišemo vrlo mali broj uzoraka, i to samo u tri slučaja. Pekare, koje su uvele HACCP standard, i to najčešće zbog izvoza smrznutih prozvoda, donose uzorke, analiziramo i hleb koji se isporučuje u velike trgovačke lance, koji takođe traže analize, a i inspekcija, koja, nažalost, kako zasad stvari stoje, pekare može da kontroliše samo po jednom godišnje, nalaže da nam se dostavi hleb na analizu.

Pekari, sa svoje strane, dodaje Šimurina, pre svega zbog državne restriktivne politike cena, odnosno, propisane cene najjeftinijeg hleba "sava", i obaveze da proizvedu određenu količinu upravo tu količinu, i nemaju interesa da povećavaju kvalitet svog osnovnog proizvoda.

- Dok imamo takvu situaciju, i dok god se ne počne sa klasiranjem žita po kvalitetu, teško će biti promena - kaže Šimurina. - Situaciju u kojoj se nalazimo najbolje ilustruje to što je HACCP standard kvaliteta, od nekoliko stotina pekara u Novom Sadu, uvelo njih pet...

Zdravko Šajatović, direktor "Žitovojvodine", takođe navodi kako ova organizacija, koja se bavi razvojem mlinske i pekarske industrije, već desetak godina upozorava na velike probleme koji prate proizvodnju hleba, odnosno na izuzetno prisutnu sivu ekonomiju, koja, kako tvrdi, obuhvata čak dve trećine tržišta brašna i hleba.

- U Srbiji se godišnje samelje oko 1.200.000 tona žita, od kog se dobije oko 860.000 tona brašna, a siva ekonomija u mlinsko pekarskoj delatnosti ogleda se u utaji PDV, poreza na dobit, poreza i doprinosa na zarade, odsustvu standarda kvaliteta, nabavci sirovina i prodaji proizvoda, odnosno u plaćanju u gotovini, zapošljavanju radnika na crno - nabraja Šajatović. - Takvim "uštedama" od neplaćanja zakonskih obaveza malim zanatskim pekarama i mlinovima, kakvih je najviše na tržištu, daje se prostor za snižavanje cena gotovih proizvoda.

Na taj način, dodaje Šajatović, na tržištu industrijskom legalnom mlinarstvu i pekarstvu, mali mlinovi i pekare pojavljuju se kao nelojalna konkurencija, ugrožavajući ne samo industrijske mlinove i pekare, već i potrošače, jer se uvek može postaviti pitanje zdravstvene bezbednosti njihovih proizvoda, ali tu je i šteta u državnom budžetu... U delatnosti pekarstva, ukazuje Šajatović, samo oko 30 odsto proizvodnje registrovao je Republički zavod za statistiku.

- Naravno, registrovane su samo industrijske pekare, a oko 70 odsto pekarske proizvodnje nije statistički registrovano - istiće Šajatović. - Naravno, u pitanju su zanatske pekare. U takvim uslovima, koristeći samo zvanične podatke nemoguće je proceniti poreski potencijal ove delatnosti, a ni godišnji iznos poreske utaje.

U mlinarstvu, kako procenjuje Šajatovič, posluje oko 270 mlinova, a u pekarstvu oko 6.180 pekara, sa procenjenim poreskim potencijalom od 10 milijardi dinara, a zbog velikog broja, nemoguće ih je sve prekontrolisati u razumnom roku.

- Samim tim, smatramo da kontrolu sive ekonomije treba početi sa kontrolom utaje PDV, jer tu se ostvaruju najveći finansijski efekti za sivu ekonomiju, odnosno šteta za državni budžet. Da bi kontrola bila efikasna, prethodno treba uraditi dobre analitičke pripreme u cilju identifikacije nosilaca sive ekonomije prema kojima će se onda efikasno i racionalno usmeriti terenska kontrola Poreske uprave - ukazuje Šajatović.

Naš sagovornik smatra i da je realna procena da se od poreskog potencijala godišnje kroz sivu ekonomiju "utaji" od 30 do 40 miliona evra.


CRNI HLEB

- Činjenica je da se u Srbiji teško može kupiti brašno za prozvodnju crnog hleba, jer ga mlinari izuzetno retko proizvode - ukazuje Šimurina. - Pekari, samim tim, pribegavaju mešanju belog brašna sa mekinjama ili sa ječmenim ili pšeničnim sladom, kako bi dobili crni hleb i peciva. Zdravlje potrošača, na taj način, nije ugroženo, ali problem je u deklarisanju, jer se hleb ispečen od tih kombinacija ne može deklarisati kao crni hleb.