Vreme glamura u turizmu odavno je izgubilo primat. Pravi ljubitelji putovanja traže autentičnost - mogućnost da upoznaju suštinu, a ne samo da se dive pakovanju. Upravo zato etno u ovoj oblasti ima poseban značaj. “Konzumira” se lepo i kad nije sasvim autentičan, a neretko dobru prođu ima i kad je sasvim “falš“. Tako je u svetu, a ni mi nismo odmakli dalje.
- Etno turizam je kod nas doživeo ekspanziju devedesetih godina kao reakcija na decenijsko forsiranje Dalmacije, planina i banja - kaže Ana Jovanović iz portala “Suveniri Srbije”. - U drugim zemljama se etno oduvek potencirao, i Francuzi i Britanci, recimo, više putuju po svojoj zemlji, nego po inostranstvu. Tamo se decenijama razvijaju seoski turizam i lokalne manifestacije.
U Srbiji manifestacije koje neguju autentičnost, poput “Zlatnih ruku”, na kojima se izlažu ručni radovi, lokalna hrana i suveniri, okupljaju po 100.000 posetilaca samo ukoliko se poslednje večeri održava koncert “Zvezda granda”. Da bi pomirili izvorno i kič, originalno i zaradu, u Turističkoj organizaciji Srbije su lokalnim upravama predložili da zvanično prvo zatvore tradicionalnu manifestaciju, a da u revijalnom delu održe koncert koji, u stvari, dovodi turiste.
U Srbiji se održava oko 1.000 manifestacija iz oblasti takozvanog etnoturizma. I na zapadu prvenstveno računaju na domaće turiste, pa tek onda na strane. Nije nepoznato da su vlade mnogih zemalja plaćale marketinške stručnjake da, tamo gde nemaju, izmišljaju etnoelemente. Na zapadu smatraju da nije greh prilagoditi se onom što turisti očekuju da vide i dožive.
- Simbol Holandije su, recimo, lale, a one su originalno Turske - kaže Jelena Grudić iz Turističke organizacije Srbije.
- U Singapuru su stručnjaci pre 20 godina izmislili legendu o lavu sa telom ribe koji je danas njihov zaštitini znak. U Dubaiju su turizam doveli do vrhunca, pa turiste vode u beduinsko selo u srcu pustinje, gde ih čeka čist toalet sa toplom vodom.
Iako se svi slažu da se etno često zloupotrebljava, jer se kombinuje sa svim i svačim, pa je najčešće krajnji rezultat kič, svi se slažu da se etno mora približiti turistima.
- Turisti vole da dožive nešto originalno i izvorno, ali najviše vole komfor - kaže Ana Jovanović. - Pozdravljam to što su se naši seoski domaćini modernizovali, uče engleski, koriste internet i čine sve za turiste, ali država je kriva što još prilikom kategorizacije ne daje smernice da nije seoski turizam lav u bašti, francuski ležaj sa radijom i sto sa plastičnom mušemom, već da poenima nagrađuje one koji imaju vezenu posteljinu i tkanu zavesu.
Kod nas je etnoturizam u ekspanziji od devedesetih godina. Svi koji rade u seoskom turizmu slažu se da “sa vrha” treba da se zvanično proglasi šta su srpski brendovi - od kajmaka, popare i prebranca do frule, nošnje i dezena pirotskog ćilima. Pošto je iz Nacionalnog investicionog plana za marketinško pozicioniranje turizma izdvojeno 53 miliona dinara, treba očekivati pomak na tom polju.

SUVENIRI KAO SVADBA

SRBIJA je jedina zemlja u kojoj se neprestano insistira na originalnim suvenirima, a svuda u svetu su oni kič.
- Turisti žele takve suvenire, jer šta su nego kič mali Ajfelov toranj, vučica sa Romulom i Remom, mali Kip slobode ili mramorne piramide - kaže Jovanovićeva. - Suvenir mora da bude kič, kao i svadba, i ukoliko smo umetnički čistunci ništa nećemo zaraditi od suvenira. Turisti žele jeftine, male suvenire koji ih podsećaju na zemlju koju su posetili. U Amsterdamu se u suvenirnicama pored klompi i vetrenjača prodaje i pribor za “duvanje trave”, pa što to niko ne proglasi za kič?