SVE je gruvalo i grmelo između Narodnog pozorišta i čuvenog zatvora Glavnjača (danas zgrada Prirodno-matematičkog fakulteta), pre 75 godina, tokom borbi za oslobađanje Beograda. A na ulici, pod kišom metaka i granata, između ostalih boraca Prve proleterske brigade i Zdenko Duplančić, petnaestogodišnjak iz Splita. Za vreme oslobađanja glavnog grada dočekao je petnaesti rođendan.

- Ko se tad sećao rođendana!? Pucalo je na sve strane, na pamet mi nije pao rođendan. Prisetio sam se tek kad su prošle borbe - kaže ovaj pukovnik ratnog vazduhoplovstva, član Gradskog odbora SUBNOR-a Beograda, Republičkog odbora i komiteta za međunarodne veze.


PROČITAJTE JOŠ:
Sećanja oslobodilaca: Svi smo želeli u prvi ešalon

Iako su mrtvi padali na sve strane, nije se plašio.

- Ni sam ne znam kako, ali tokom rata se nijednom nisam uplašio. Žalio sam kad mi poginu drugovi, ali niko od nas se nije bojao za sopstveni život. Da su rekli "jurišaj na nebo", ja bih jurišao! Mladost... Znali smo da nikada nećemo živi pasti neprijatelju u ruke i da nas drugovi neće ostaviti ranjene. Posle, kad je prošao rat, bojao sam se da me ne zgaze kola - smeška se 90-godišnji Duplančić.

U partizane je pošao sa 13 godina. Potiče iz bogate porodice, otac mu je bio trgovac, tapetar i dekorater. Ipak, ušao je u SKOJ 1941. godine, ogorčen zbog onoga što rade Italijani i ustaše. Kako kaže, Split je bio crven. Njihova služavka je bila član Partije i od nje je saznao o zlu fašizma. Majka mu je bila u Antifašističkom frontu žena. Partija je njihovu kuću koristila za ilegalni rad.

Njegova skojevska ćelija bila je vrlo aktivna. Prefarbavali su fašističke parole i Musolinijeve slike, bacali letke, uništavali bunde prostitutki koje su flertovale sa Italijanima. Kada je Italija kapitulirala, 1943. godine, trebalo je razoružati italijansku diviziju i doći do oružja.

- Split smo oslobodili mi, građani. Pokupili smo oružje. Dvadeset dana sam učestvovao u odbrani grada. U blizini je bila Prva proleterska i trebalo ju je popuniti Splićanima. Bio sam ponosan što su me primili, jer su birali borce, a nije mogao da uđe svako - kaže Duplančić.

Zauvek je zapamtio teške borbe za oslobođenje Beograda. U glavnom gradu su ostali mesec dana, a odatle na Sremski front, pa u maju 1945. u Zagreb:

- Za razliku od Beograda, gde su se vodile ulične borbe, u Zagrebu smo vodili bitku pre grada. Poginulo je 163 mojih drugova. Poginuli su samo dva dana pred kraj rata. Ne znam kako sam izašao živ.

Zbog svega što je preživeo, ljuti ga prekrajanje istorije:

- I Beograd i Zagreb je oslobodila jugoslovenska vojska. Ni srpska, ni hrvatska. Žao mi je kad vidim ustaške simbole u Hrvatskoj, ali mlade nema ko da nauči da je NDH bila fašistička tvorevina, da je počivala na nemačkim rasnim zakonima i da uopšte nije bila nezavisna - ogorčen je jedan od najstarijih živih boraca.


PROČITAJTE JOŠ:
Orah kod Avale - nemi svedok epopeje: Kavkaski gorostas na grobu junaka

Šarmantni Splićanin je krajem sedamdesetih bio u vojnoj misiji u Moskvi, a osamdesetih u Saveznoj direkciji za rezerve i promet specijalnih proizvoda, zadužen za prodaju oružja nesvrstanima. Penzionisan je 1988.


NAJTEŽA BITKA ZA UB

NAJTEŽA bitka za Duplančića je bila na brdu Vučjak, kod Uba, 3. oktobra 1944:

- Tada smo u rano jutro, još je bio mrak i padala je kiša, naleteli na četnike i Nemce u bunkerima. Kosili su nas iz mitraljeza. Puno drugova sam izgubio. Ja nisam čak ni ranjen, a mislio sam da neću izvući živu glavu.