ZA Luku Ćelovića Trebinjca, koji je svoj ogroman imetak u beogradskoj Savamali ostavio Univerzitetu u Beogradu, govorilo se da je prema narodu bio vrlo darežljiv, a prema sebi vrlo škrt. Za naše današnje bogataše može se reći sasvim suprotno - da su prema sebi izdašni, a prema narodu vrlo škrti.

Jer, Ilija Milosavljević Kolarac, Miša Anastasijević, Sima Andrejević Igumanov, Nikola Spasić... osnivali su zadužbine i ostavljali testamente kojima je njihova ogromna imovina precizno deljena za opšte dobro. Njihove zgrade danas krase najuže delove prestonice. Darivali su crkve, škole, manastire, sirotišta, pevačka društva... Današnji bogataši nisu ništa - bar ne da se zna.

Gest profesora Tibora Varadija koji je osnovao Fond za talente i priložio 100.000 dolara sopstvenog novca, podstakao je na pitanje - zašto se bogati pojedinci ne ugledaju na Varadija, ili na naše slavne pretke s kraja 19. veka? Zbog čega filantropija, koja je zamrla posle Drugog svetskog rata, ni do danas nije stala na noge?

SOCIOLOZI i istoričari odgovor vide u socijalističkom nasleđu i načinu na koji je sticano bogatstvo.

Agencija za restituciju upozorava: Otima se bogatstvo zadužbina!

- Vreme Kolarca, Igumanova, Spasića... bilo je doba nacionalnog romantizma, velikog demografskog, demokratskog i prosvetnog uspona Srbije - kaže, za "Novosti", istoričar Čedomir Antić. - Evropske nacije su tada bile mlade. Danas je drugo vreme. Onda je država nastajala odvajajući se od Osmanskog carstva, ova država je "preostala" iz komunizma. Sistem u naše vreme nije dovoljno uređen i stabilan da bismo imali mnogo filantropa kakvi postoje na Zapadu, a drugačija je situacija nego u 19. veku.

Kao jedan od razloga, Antić navodi i to što su sadašnji bogataši skoro svi nastali iz "iskvarene i dezideologizovane elite komunističkog režima".

I način na koji je sticano bogatstvo može biti jedan od razloga što filantropija kod naših bogataša nije razvijena.

TAKO profesorka kulturologije na FPN Jelena Đorđević ocenjuje da su oni do bogatstva došli na sumnjiv način, pa je i zato osećaj za filantropiju kod njih narazvijen. Osim toga, kaže ona, današnji svet predstavlja uglavnom besprizornu borbu isključivo za sebe i svoje pozicije, što je dovelo do potpunog pada moralnosti, empatije, solidarnosti.

- Uz to, postoji i jedan težak kritički odnos prema svim oblicima solidarnosti, kao o formi koja je nasleđena iz surove socijalističke prošlosti, pa zbog toga ljudi nemaju ideju o tome šta znači pomoći drugome - kaže Đorđević.

Sličnog mišljenja je i sociolog Čedomir Čupić. On smatra da naši ljudi, koji su zaradili ogroman novac, praktično nisu ni svesni kako su ga zaradili, jer su do njega došli na razne načine, koji često nisu bili legalni.

Nikola Spasić bio jači čak i od Nobela

- Oni ne znaju prioritete, niti mogu da ih naprave, kada je u pitanju budući razvoj jednog društva - kaže Čupić. - Oni se bave time kako još više svoje bogatstvo da uvećavaju, a da što manje gube, pa i kada pokažu neku vrstu filantropije, ona je vezana za oslobađanje od poreza, što zakon omogućava, a ne zbog toga što su oni po svojoj prirodi filantropi.

PRIMER profesora Tibora Varadija, kaže Čupić, odličan je primer kako intelektualci, ljudi koji su stekli najveća zvanja, a posebno on koji je studirao na Harvardu, razumeju šta je važno za razvoj jednog društva.

Čeda Antić je, ipak, uveren da danas ima mnogo više filantropa nego što mislimo:

- Čak i među najbogatijim ljudima ima onih koji u sebi neguju neko zrno dobra. Mi više ne možemo da verujemo vestima koje stižu do nas zato što smo žrtve neprekidnih medijskih i marketiniških kampanja.

Kolarčeva zadužbina Foto V. Danilov

SREDNjOVEKOVNE ZADUŽBINE

ZADUŽBINARSTVO se kod nas pojavilo u srednjem veku, a svoj najveći domet doživelo je za vreme Nemanjića. Tako je Stefan Nemanja sagradio Studenicu, kralj Milutin Gračanicu, a manastir Dečane njegov sin Stefan Dečanski. Ktitor Žiče bio je Stefan Prvovenčani, Mileševe kralj Vladislav, Sopoćana kralj Uroš Prvi... Sveti Sava poklanjao je uglavnom manastire i to neke van granica tadašnje Srbije, a najznačajniji se nalaze na Svetoj gori. Međutim, u srednjem veku nisu samo vladari bili zadužbinari, već i imućna vlastela i crkveni velikodostojnici, pa su tako Pećku patrijaršiju sagradili srpski arhiepiskopi iz 13. i 14. veka.