U SRBIJI je organe u slučaju moždane smrti, od početka programa, pre 13 godina, zaveštalo 110.000 ljudi, a svaki od njih, potencijalno, može da spase od pet do osam ljudskih života. Oni su dali pismenu saglasnost da se njihovi srce, pluća, bubreg, jetra, pankreas, zalisci, tkiva poput rožnjače, kosti, tanko i debelo crevo presade drugim osobama ukoliko im se desi moždana smrt. Međutim, statistika pokazuje da su dvadeset puta veće šanse da nekome tokom života zatreba organ nego da bude davalac organa, pa se, kako “Novosti” saznaju, uveliko razmišlja, umesto zaveštanja organa, o prelasku na takozvani pretpostavljeni pristanak.

Umesto registra potencijalnih davalaca, vodio bi se, objašnjava pukovnik profesor Đoko Maksić, koordinator za transplantaciju organa na Vojnomedinskoj akademiji u Beogradu i načelnik grupe internih klinika VMA, registar nedavalaca. Stručnjaci pretpostavljaju da bi ovaj spisak bio znatno kraći i da bi se mnogo više ljudi odlučilo da njihovi organi mogu da se uzmu u slučaju moždane smrti.

- Veoma je važno da svi građani kroz razgovor sa najbližima izjasne želju da li bi u slučaju teške traume u mozgu, krvarenja ili teškog moždanog udara, ako bi se desila moždana smrt, želeli da budu davaoci organa - objašnjava dr Maksić. - Jer, i kada se izmeni zakon o transplantacijama, u smislu da ljudi ne moraju da daju implicitnu saglasnost kroz potpisivanje donorskih kartica i kada pređemo na podrazumevanu saglasnost, mi ćemo i tada biti u obavezi da kontaktiramo s najbližim članovima porodice. Mi ćemo da ih obavestimo da nakon detaljnog ispitivanja i potvrde o moždanoj smrti, organi njihovih najbližih mogu da se koriste za transplantaciju ukoliko familija nema suprotno mišljenje ili ukoliko se ta osoba tokom života nije izjasnila da ne želi da bude donor.

U ITALIJU PO JETRU U slučaju nužde pacijenti kojima je hitno potrebno presađivanje organa pomoć traže u inostranstvu. Prema podacima RFZO od početka 2015. u Italiju je zbog transplantacije jetre upućeo 28 osiguranika starijih od 18 godina i pet pacijenata zbog transplantacije kostne srži. U Austriju je upućen jedan naš osiguranik na transplantaciju pluća.

Godišnje se u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, jednom od šest centara u kojima se rade transplantacije u Srbiji, obavi oko 35 presađivanja bubrega. To, ipak, nije dovoljno da bi se zadovoljile realne potrebe. Na listama čekanja za solidne organe nalazi se oko 2.000 pacijenata u našoj zemlji, a da bi se situacija popravila, neophodno je da se poveća broj donora.

- U Srbiji imamo pet donora na milion stanovnika, a trebalo bi da imamo tri do četiri puta više, odnosno realne potrebe su 15 do 20 donora na milion stanovnika - kaže pukovnik Maksić. - Kada bismo dosegli ovu cifru, godišnje bismo mogli da transplantiramo od 300 do 400 onih koji čekaju na listi za presađivanje bubrega. Od 100 do 150 bolesnika je neophodna jetra, i oni, nažalost, neretko i umiru, jer nemaju u pravom trenutku mogućnost da budu transplantirani.

Po broju donora na milion stanovnika u rangu smo sa zemljama istočne Evrope i sa Turskom, prednjačimo ispred Bugarske i Albanije, ali smo daleko iza Mađarske koja je postala članica mreže Eurotransplant pre dve godine i ima 15 donora na milion stanovnika. Kako ukazuje naš sagovornik, u zemljama srednje Evrope ova cifra iznosi od 20 do 25 donora na milion stanovnika, a najviše ih ima u Španiji i Hrvatskoj gde je registrovano više od 35 donora na milion stanovnika.

- Srbija mora da radi na tome da se programi transplantacije i transplantacione medicine razvijaju mnogo brže nego do sada, jer će jedan od uslova pridruživanju EU biti upravo vezan za transplantaciju organa, ćelija, tkiva, veštačku oplodnju i razvoj transfuziologije - ističe dr Maksić. - Naš cilj je da se u narednom periodu broj donorskih bolnica poveća sa sadašnjih 10 na neophodnih 40, i da u njima imamo obučene koordinatore za transplantaciju organa, ekipe za utvrđivanje moždane smrti, i mobilne ekipe koje će pomoći kod eksplantacije organa.

Prema direktivama Uprave za biomedicinu pri Ministarstvu zdravlja Srbije svaki izabrani lekar u domu zdravlja je dužan da porazgovara o donorstvu sa pacijentom i da mu omogući da u svom domu zdravlja može da potpiše izjavu i da dobije donorsku karticu. Za to je, tvrde stručnjaci, potrebno samo 30 minuta.

- Ne možemo da budemo zadovoljni brojem transplantacija, jer iako doprinosimo omasovljavanju ove procedure u Srbiji, svesni smo da u ovom obimu ona ne zadovoljava realne potrebe - zaključuje dr Maksić. - Imamo pacijente koji čekaju bubreg i po 10 ili 15 godina, pod uslovom da su dobro dijalizirani. Ali, čekanje za pacijente kojima je hitno potrebno srce, jetra, pankreas, pluća, nemoguće je. To su stanja veoma teška, oni ne mogu dugo da čekaju na listi. Imate najviše nekoliko nedelja ili najduže nekoliko meseci da im pomognete, da im obezbedite novi organ i pružite nov život.


ZA DONORSTVO - OGRANIČENjA

Donori organa ne mogu da budu osobe koje imaju dijabetes, maligne, psihijatrijske ili neurološke bolesti, zavisnici od narkotika, teški srčani i bubrežni bolesnici, HIV pozitivne osobe i oni koji imaju infekciju kao što su hepatitis B i C.

- U evropskim zemljama ne postoji starosna granica za donore organa, čak i oni od 60 do 70 godina mogu da spasu živote mnogih ljudi - naglašava profesor Maksić. - I mi sledimo takva iskustva, tako da organi starijih davalaca predstavljaju dobro rešenje za primaoce slične životne dobi.