OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ

ZBUNjENOST, zbrka u glavama i pometnja u ustanovama, gubitak samopouzdanja, neobaveštenost, nespremnost za suočavanje sa nekim istinama, moralna posustalost i materijalno osiromašenje, osnovne su odlike savremenog srpskog društva, ističe u ekskluzivnom razgovoru, za "Novosti", poznati pisac, pesnik, esejista i kritičar, koji od 1984. godine živi u Francuskoj, akademik Milovan Danojlić.

- Dovedene su u pitanje vrednosti prema kojima smo upravljali naš istorijski hod. Polom je počeo građanskim ratom, i rascep narodnog organizma iz 1945. godine odonda se razgranava i produbljuje. Verovali smo u dobri duh Istorije, u njenu pravičnost i racionalnost, i ta se vera pokazala naivna, loše zasnovana. Istorija nas je izigrala, i mi smo sami sebe, u njoj, obmanuli. U jednom času, svet se okrenuo naglavce, i mi smo, u tom svetu, izgubili orijentir i veru u sebe - kaže Danojlić.

Na koji trenutak mislite?

- Na završetak Hladnog rata, čiji je pobednik krenuo u planetarni pohod, da bismo mu se, među prvima, mi našli na udaru. Imali smo zabluda o sebi i svojoj važnosti, o zaštiti koju obezbeđuje međunarodno pravo, o uvažavanju koje to pravo uživa kod osvajača. Pola veka smo proživeli u jednom nestvarnom svetu, u fikciji koju je Amerika, iz geostrateških razloga, pomagala moralno i materijalno uloživši preko sto milijardi dolara u titoističku izdaju onih koji su ga doveli na vlast, i još smo verovali da je ta izdaja velika politička mudrost, a zapadnjački krediti pošteno zarađena nagrada koju ćemo uživati do kraja veka i sveta. I onda je finansijer tog Potemkinovog sela naglo zavrnuo slavinu, država u koju smo uložili sve što smo imali raspala se, uz pomoć spoljašnjih sila, na predvidljive i nepredvidljive delove, i obreli smo se u vakuumu.

SLOBODA, BRATSTVO, JEDNAKOST VELIKE zamisli su neprestano ugrožene i ostvaruju se po cenu neprestanog truda. U Francuskoj sam proveo 35 godina života, više od polovine aktivnog radnog veka. U njoj sam okusio ponešto od slobode, bratstva, pa i jednakosti, ali sam se uvek bolje osećao u dubinama njene kulture, u njenoj prošlosti, nego u sadašnjosti - odgovara Danojlić na pitanje da li je deviza "sloboda, jednakost, bratstvo" dovedena u pitanje u zemlji u kojoj živi. - Zahvalan za hleb koji sam u njoj pojeo, i za vino koje sam popio, želim joj sreću kao i Srbiji, ali ne verujem da je apstraktni angelizam vodi u dobrom smeru.

Žalite za Jugoslavijom?

- Nisam jugonostalgičar, sve što u istoriji propadne samo je krivo za svoju propast, ali šok je bio odveć jak i ostavio je gorak ukus u pamćenju. Srbi su verovali u Jugoslaviju.

Danas veruju u Evropu?

- Država u koju smo verovali nije stigla da se izgradi, ona nije uistinu postojala, kao što i Evropa ka kojoj težimo u stvarnosti ne postoji. To su naše idealističke vizije, i trebalo bi ih ostvarivati u živoj svakidašnjici, na našem tlu, za šta nije nužna dozvola iz Brisela. Nije zabranjeno ugledanje na tuđa iskustva, po slobodnom izboru i potrebi. "Evropa" je u nama, a ne izvan nas.

Koliko smo otvoreni kao društvo, kakav je naš odnos prema multikulturalizmu?

- Naš je svet u stvarnom životu širokogrud i trpeljiv prema drugima i drugačijima, ali od svoje velikodušnosti ne pravi ideološke koncepte i nema običaj da propagira i nameće svoja shvatanja. Prema Ciganima smo pokazali simpatije i razumevanje, bez rešenosti da prihvatamo skitalački stil života. Naš je svet hrišćanski duševan i demokratski pravdoljubiv, što su vrlo povoljne pretpostavke za razvoj takozvane multikulturalnosti. Zapadnjaci su tu odmakli na teorijskom planu, a što se prakse tiče, pitajte Arape kako se, pri traženju zaposlenja, osećaju.

Hoćemo li sadašnjim delovanjem i držanjem sačuvati naše nacionalno biće?

- Nadam se da je to "biće" življe i žilavije od tekućih nepovoljnih političkih, međunarodnih i ekonomskih okolnosti. Ono je ukopano u duboko kolektivno iskustvo, u tački do koje spoljašnji udari dopiru s umanjenom jačinom. Ostali smo, privremeno, bez državnog suvereniteta, potpali smo pod jednu vrstu posredovane okupacije. Trenutno nemamo snage da pružimo ozbiljniji otpor, ali možemo, i moramo biti svesni činjenice da smo okupirani, imati je stalno na umu. Jasna svest je pretpostavka uspešne borbe za izlazak iz ropskog položaja. Ničija nije do zore gorela, pa neće ni njihova. Strpljenja, strpljenja.

Ne gubimo li i jezik, kao jedan od o snovnih nacionalnih atributa?

- Na prvi pogled, stanje je loše. Na plemenito voćno drvo pale su svakojake krpe i otpaci svetskog krša, neznalačke imitacije i glupi kalkovi. Te rite liče na one poderotine od najlonskih kesa, koje viđamo po vrbacima i obalama duž naših reka. Tok je zagađen spolja; leksika, međutim, nije u stanju da ugrozi dušu jezika. Ruski jezik melje i vari tuđice do neprepoznatljivosti; on se drži ćirilice, i niko mu ništa ne može. Mi smo se tu pokolebali, otvorili smo, latinicom, jedan slabo zaštićen bok. Ova, proskitana varijanta engleskog, koje bi se Orvel stideo, osvojila je odnarođenu, nekulturnu političku i privrednu elitu: kako ko živi, onako govori i piše. Strana leksika, to su šljokice i đinđuve. Ona nagrđuje fasadu, ali nije u stanju da prodre u tvrđavu, u sintaksu. Sve što je pomodno i nekorisno, oduvaće vetar vremena.

Srpski jezik je pokazao neobičnu plodnost, izrodio je brojno nasleđe"

- Ne moramo se zbog toga sekirati. Ne postoji nebeski patentni zavod u kome bi se jezik mogao zaštititi kao nacionalni pronalazak. Svako ima pravo da ga preuzme, prilagodi svojim potrebama, pa i da ga prekrsti. (Kamo lepe sreće kad bi srpski počeli govoriti na Sumatri, na primer, Crnjanski bi se u grobu radovao). Druga je stvar suludo nastojanje da se preuzeto, iz političkih razloga, unakazi i što više udalji od izvornog modela. Uzaludan i smešan napor, samo to nije naš problem. Sa tim nek se muče nesrećnici koji smatraju da nekoliko stotina dubleta obezbeđuje autonomiju jednog govora. I tu bismo bolje učinili kad bismo gledali svoja posla, pazeći na ispravnost i lepotu onoga što nam se nameće preko novina, televizije i radija. Naši preci, obični ljudi, pastiri i seljaci, kao i visoko obrazovani pojedinci, zaveštali su nam, u jeziku, izuzetno blago. Pustimo ga da se slobodno razvija i umnožava, odvraćajući ga od stranputica.

INFANTILNO SVETOGRĐE ZA razliku od miliona koji su nosili onaj natpis na grudima, ja sam taj nedeljnik svojevremeno prelistavao, i stekao loš utisak - odgovara Danojlić na pitanje da li je i on "Šarli". - Militantni ateizam, bahati, provokativni nihilizam i infantilno svetogrđe nisu po mom ukusu. Međutim, i to je refleks, razvojni stupanj jedne velike kulture, jedan, dekadentni oblik slobode. Niko me nije terao da kupujem taj list, a lična odbojnost mi ne daje za pravo da upadnem u redakciju s mašinkom u ruci i pobijem karikaturiste.

Koliko je Srbija spremna za ujedinjenu Evropu i da li nam je mesto u njoj?

- Od Evrope, ovakve kakva je danas, umorne, nesamostalne, porobljene od velikog kapitala, dekristijanizovane i zimogrožljive, možemo imati više štete nego koristi. Kuda je, uopšte, pristao neko ko, kao mi, nije iznutra sređen, ko nije zauzeo jasan stav prema svojoj prošlosti, ko ne pokušava da preoblikuje i modernizuje svoju tradiciju, ko u vremenu brzih promena ne nastoji da svoju istoriju postavi na nove osnove, da je ojača i da na tim osnovama gradi budućnost? Mi imamo izvornu, viševekovnu državotvornu i demokratski nadahnutu tradiciju, narušavanu ratovima i tuđinskim osvajanjima, ali žilavu, obuzetu slobodom i društvenim progresom, i ona nam je mnogo pouzdaniji putokaz od oponašanja neoliberalističkih uzora. Od Evrope se dade ponešto naučiti i usvojiti pod pretpostavkom da se, pre svega, držimo vlastitog iskustva.

Šta je u tom iskustvu novo?

- Novost je smrt hiljadugodišnje ruralne civilizacije. Tradicionalno srpsko selo je umrlo u drugoj polovini 20. veka. Ono se danas s mukom obnavlja, sporo, bez jasne vizije i pomoći vlasti, po nužnosti i slepom nadahnuću, tek, znaci novog života su tu. Selo u kome sam se rodio, i ovo u kome sada, preko leta, boravim, nemaju gotovo ničeg zajedničkog, osim rasporeda okolnih planina. Leti, često svraćam u Agenciju za pomoć poljoprivrednicima u Ljigu, da otkucam poneki svoj tekst. U Agenciju dolaze, poslom, mladi seljaci i seljanke, i video sam da su, u radu na kompjuteru, neki od njih veštiji od mene. Nema ih mnogo, tek, tu su. Oni su naša budućnost, naša jedina nada. Modernizovana, obnovljena, Srbija može ući u šta god hoće, pa i u Evropu, a ovakva kakva je, nije nikud pristala.