KADA je pre neki dan u Visokim Dečanima, na manastirsku slavu Svetog Stefana Dečanskog, primio Orden Svetog Save prvog stepena, protojerej stavrofor Milutin Timotijević, rektor prizrenske Bogoslovije u potresnoj besedi, obraćajući se patrijarhu, sveštenicima, monaštvu i narodu, između ostalog, rekao je: „Ovim činom vi kažete da sam nešto dobro učinio. A ja se pitam: šta sam to učinio, a da nisam bio dužan da učinim...“

Dodao je: „Do sada sam dva puta primao ovo odlikovanje sa likom najlepšeg sina srpskog naroda, Svetog Save, našeg duhovnog roditelja. Veselio sam se, jer je oba puta Orden bio za Bogosloviju: 1996. u Prizrenu i 2006. u Nišu. I sada se radujem. Najviše zbog ovde prisutne, dece moje, koja su često bila uskraćena očevog prisustva i pažnje, zbog mojih obaveza u školi“.

U danu priznanja za sve što je činio i učinio za prizrensku Bogosloviju, duhovni i nacionalni stub srpskog naroda, prota Milutin je zaokružio pola veka služenja u svešteničkom činu i više od tri decenije rektorske službe. U Prizrenu, do leta 1999. godine, do strašnog egzodusa našeg naroda sa Kosova i Metohije. Od tada, u izgonu, u Nišu. U Hilandarskom metohu „blagodareći tadašnjem episkopu, a današnjem patrijarhu srpskom, Irineju“, podignuta je nova bogoslovska škola. Na njenom osnaženju, uz upornost episkopa raškoprizrenskog, Teodosija, 2011. ponovo je zaživela škola u Prizrenu.

- Ovde bih hteo da iznesem, jedno čudo Božje - kaže nam rektor Timotijević. - Neki su hteli da prizrenske Bogoslovije nema. Da bude satrta i zatrta. A, ona, izgnana, u Nišu počela je da donosi plodove. Sada, umesto jedne, tim čudom Božjim, imamo dve škole. U Nišu i Prizrenu. Istog su imena po Ćirilu i Metodiju. Istog su ktitora, velikog dobrotvora srpskog naroda Sime Igumanova. Istu krsnu slavu slave. Sačuvale su pamćenje. U spasenim arhivima i knjigama.

SVETLOST U TAMI ROPSTVA Veliki dobrotvor srpskog naroda, Sima Andrejević Igumanov, mada nepismen, video je i više i bolje od drugih, otvorio je Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu 1871. godine, da bi prekratio odnarođavanje svoga naroda - kazuje rektor Timotijević. - To je bila svetlost u tami ropstva. Ta škola pripremala je đake za rad u Staroj Srbiji. Da se sačuva što se moglo sačuvati. Podigne klonulo. Ohrabri uplašeno. Da se vrati nada. Svršeni đaci su prvo bili učitelji po završetku školovanja, a zatim sveštenici. Tako je bilo prvih četrdeset godina, a kada je došla sloboda, škola je postala samo Bogoslovija. Država je preuzela ulogu učitelja.

Šta je sve prethodilo danu u kome razgovaramo sa rektorom prizrenske Bogoslovije?

Zaćutao je. I, zadrhtao, Milutin Timotijević na naše pitanje kroz kakva je vremena prošla prizrenska Bogoslovija s kojom je naš sagovornik pola veka delio sudbinu. A, zajedno Bogoslovija i on, strašnu sudbinu srpskog kosmetskog naroda... Trenuci u kome smo postavili ovo pitanje, bili su rečitiji od reči. Dodali smo novo: ko je, pre deceniju i po, mogao i da zamisli da će se Bogoslovija u Prizrenu, kojoj su namenili pepeo, pridići? Oživeti?

Rektor Timotijević je odgovorio:

- Sila se Božja, deco, u nemoći poznaje...

Nije imao snage da opiše trenutak rastanka sa Prizrenom u leto 1999. godine. Vreme egzodusa srpskog naroda sa Kosova i Metohije. Rekao je da takvo sećanje nikom živom ne bi poželeo.

- To su strašne ljudske drame. Neopisive žive rane našeg naroda i njegove Crkve. Kosmet je naša rana, ali je i naša nada - da svakom zlu ima i kraja. Seobe nisu lake ni kada su dobrovoljne, a saznali smo kakve su, kada su prinudne. A, takve, nepravedne, jednom će ih zaustaviti pravda. Jača i istinoljubivija. Moćnici ovog sveta otvorili su Pandorinu kutiju zla, kanalisanu prema jednom narodu. Srpskom narodu. Posledice se znaju. Ali, ponavljam, zna se i to - svakom zlu dođe i kraj.

Vraćamo vreme u kome naš sagovornik, odlikovan najvišim ordenom Srpske pravoslavne crkve, potiskuje naše nastojanje da priča šta je, lično, učinio za Bogosloviju. Odgovara jednostavno, kao što govore svi istinski vredni ljudi koji nemaju potrebu da se uzdižu i hvale:

- Sve što sam ja učinio, učinio bi i neko drugi da je bio na mom mestu.

Radije bi, dodaje, odgovorio na naše ppitanje: koji su to zaslužni ljudi, koji su utisnuli pečat u gotovo vek i po trajanja prizrenske Bogoslovije? Šta su prave vrednosti koje su nam ostavili, kao obavezu? Koji su, danas, temelji uspeha? Kako smo se, to, zavrzli u bespuću morala? Gde su se zagubili putokazi dobrote? Kuda da tragamo, da bismo bili bolji?

PEČAT ZNAMENITIH LjUDI Pored Sime Igumanova, ktitora Bogoslovije, pečat duhovnom i nacionalnom stubu, govori rektor Timotijević, dali su i Ivan St. Jastrebov, ruski konzul, čuvar Bogoslovije, pa prvi rektor arhimandrit Sava Barać, čovek koji je u senci Bečkog kongresa 1878. godine radio da se čuje muka njegovoga naroda u svetu. Ilija Stavrić, drugi rektor, pokretač lista „Prizren“ na srpskom i turskom jeziku. Učenici ove Bogoslovije bili su srpski patrijarsi Varnava, Gavrilo i Njegova svetost patrijarh Irinej. Patrijarh Pavle je bio profesor ove Bogoslovije, kao i Ava Justin Popović, književnik Grigorije Božović. Najveći uticaj na ovu školu imao je patrijarh Pavle, kao episkop raškoprizrenski.

Idemo redom.

Rektor Milutin Timotijević, koji je generacije i generacije đaka Bogoslovije ispraćao na put zrelih ljudi, sa jednom jedinom porukom da postanu Čovek, odgovara nam da je velika radost kada se uspe u tome da je „čovek, čoveku - čovek, a ne vuk“.

- Osnovna stvar u vaspitanju i obrazovanju naših učenika, sada mislim na sve bogoslovije i na sve druge škole, jeste da se vaspostavi lik Božji u čoveku - objašnjava nam. - Mladi čovek treba da ima saosećanje za drugog. Da se učvrsti u uverenju da smo mi svi potrebni jedni drugima. Regulisanje međusobnih odnosa da bude po Hristovoj reči: „Što ne želiš sebi, ne čini drugima.“ Treba odgajati mlade ljude da se raduju životu, ali da u životu postoje i obaveze. Da rade na svom izgrađivanju, prvo moralnom, a onda i svakom drugom. Ono što je dobro i pošteno, to je dobro i pošteno u svim vremenima, društvima, državama i svetovima, vidljivim i nevidljivim. Tu porodica ima odlučujuću reč. Potrebna nam je moralno zdrava porodica. Roditelji često iz nerazumljive bolećivosti dozvoljavaju deci da rastu bez upućivanja u dobro, a kasnije se to vraća istim roditeljima. Mogu roditelji da postignu zavidne uspehe u svojoj profesiji, ali ako podbace u porodici, sve su izgubili.

Kaže nam, potom:

- Treba pročitati knjigu Arčibalda Rajsa „Čujte Srbi“ i čuti glas pravog prijatelja i o tom problemu. Razume se da postoje i drugi uticaji, kao što je škola, društvo, država. Sve treba da stremi jednom cilju, a to je da se izgradi Čovek. Dobar čovek koga se Bog neće postideti. Spomenuo sam državu. Da. Ona ima uticaj na prosvetu, zdravstvo, porodicu. Nisam siguran da je tamo gde treba da bude, a ima je previše u porodici.

Rektor Timotijević prvi put za naš list govori o sveobuhvatnim vezama istinskih vrednosti i našeg trajanja. Imali smo nameru da ga, u prepunoj crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu, u zimu ‘98 o tome upitamo... Služba je potrajala. Posle su srpski, metohijski domaćini sa protom Milutinom okretali najlepše, šarane vinovom lozom i golubovima, slavske kolače... A, stizale su vesti o stradanju naroda u Metohiji. Morali smo „na lice mesta“. Imali smo nameru da s njim o tome razgovaramo na Vidovdan, ‘99. On je bio zaokupljen sudbinom naroda koji je potražio spas u Bogosloviji. Spas u „podnožju Časnog krsta“. Rektor, Milutin, imao je tada preča posla. Milomir Miša Kiković, naš kolega, predložio je Bogosloviju i njenog rektora za podvig godine „Novosti“ (2000). Zlatna plaketa našeg lista, koju je primio, jeste priznanje, ali nije bilo i uteha.

A, kada je i pod Juhorom sahranjivao svoje đake, ugušene ugljen-monoksidom, od njegovih reči, činilo se, da je i sama planina ustuknula. Ko u tom momentu ima hrabrosti da ga bilo šta upita...

Orden Svetog Save, za nas nije bio povod za razgovor. Primili su ga i drugi. Ali beseda u Dečanima jeste. Kazao je rektor Timotijević tom prigodom: „Želim da budem sin Crkve. I molim se Bogu da budem sa svima svojima. I sa učenicima Bogoslovije, sadašnjim i bivšim, i sa svima ovde prisutnim, zapisan u Knjizi života. Pitamo ga, na kraju, koje su to vrline koje treba da dosegnemo do te Knjige.

Odgovorio je:

- Vrline koje treba da imamo, kako bismo bili prepoznati kod Boga i zapisani u Knjizi života jeste vera u Bogočoveka Hrista. On je jedina vrednost u svim svetovima za koju vredi živeti i umreti. Neophodan je život po toj veri. Da budemo ljudi, kao što je kazao Sveti patrijarh Pavle, koji je sebe izgradio po meri anđelskoj. Za njega je jedan umni čovek rekao: „I stvori Bog Pavla i razbi kalup!“


OTAC SINADIN KAO OPOMENA

Bogoslovija pamti tursko ropstvo, više od četiri decenije. Kao poruku i pouku, rektor Timotijević govori:

- Život u ropstvu našeg naroda bio je nemerljivo težak. Ugroženost sa svake strane, treba sačuvati glavu. Porodicu. Ime. Veru. Dušu. Materijalne i duhovne vrednosti. Okupator je okrutan, a pomoći niotkuda. Treba ohrabriti narod da izdrži, nadajući se boljem vremenu. A nema ko to da uradi. Učitelja nema, sveštenika nema. Evo samo jednog primera iz tog vremena. U prizrenskom kraju nalazi se Gora. Dok je makar i jednom godišnje odlazio sveštenik Sinadin iz sela Lokvice i krštavao, venčavao i služio opela, Gora je bila pravoslavna. A kada je pop Sinadin umro, Gora je poturčena. Ali, Goranci, uprkos tom teškom vremenu, sačuvali su dušu. Srpski jezik i ćirilicu. Plaćali su za to i plaćaju, i danas, veliku cenu.