JEDNE januarske večeri, pre nekoliko godina, zvali su me iz SUP Čukarica da preuzmem štićenika Doma za srednjoškolce i studente bez roditeljskog staranja u Beogradu, u Zvečanskoj 52. On im je dao moj broj, a predstavio me kao strica, iako sam ga samo znao preko dečaka kojem sam tada bio hranitelj. Te noći je bio prebačen na toksikologiju VMA, jer je „malo mešao pića“. Sada je punoletan, ne živi više u domu, a ja sam rešen da dam sve od sebe da mu i dalje pomognem u njegovom procesu osamostaljivanja.

Ovo nam je ispričao Draško Đenović, prvi samohrani hranitelj muškarac u Srbiji. Ovu anegdotu iz hraniteljskog života objavio je na sajtu koji se bavi sličnim temama. Dok je tekst pisao, kako kaže, junak njegove priče spavao je u susednoj sobi.

- Možda nije bilo po propisu da spava po tuđim kućama kada mu je država obezbedila mesto u domu, ali deci iz domova nijedna institucija ne može da zameni toplinu porodičnog ognjišta, pa makar ono bilo i kod „usvojenih stričeva“ - rekao nam je Đenović. - Trenutno nisam produžio licencu da se bavim ovim poslom, ali i dalje pomažem punoletnim domcima i onima koji su izašli iz domova kada im je potrebna pomoć prijatelja. Za to nisam plaćen već da bih im pružio podršku koja im je potrebna i pomogao im da izađu na pravi put.

MESEČNA PRIMANjA HRANITELjIMA sleduje mesečno po 23.339 dinara za troškove mališana i nadoknada od 14.695 dinara - kaže Dobrila Grujić. - Ako ima još jedno, ili dvoje dece, što se praktikuje samo ako su deca u srodstvu, za njih dobija po 9.043 dinara. Za brigu o detetu sa fizičkim ili mentalnim problemom, država izdvaja dodatnih 4.500 ili 9.600 dinara, na ime tuđe nege.

Hraniteljskih porodica u Srbiji iz godine u godinu sve je više. Od 2004. godine broj mališana koji su iz institucija prešli da žive u porodičnom okruženju porastao je tri puta. Istina je da je sve manje dece u sirotištima, ali da je veće dete - „veća briga“, znaju i hranitelji, pa je srednjoškolaca najmanje na hraniteljstvu. Tada se one njihove teške životne priče, po pravilu, ispoljavaju na društveno neprihvatljiv način.

- Nažalost, za stariju decu, tinejdžere, male su šanse da odu na hraniteljstvo, jer hranitelji uglavnom žele malu decu, a ne i tinejdžere sa svim problemima koje to doba odrastanja nosi - kaže Draško Đenović. - Prošle godine sam „vukao za rukav“ i molio pomoćnika direktora škole, onog istog dečaka, da ga ne izbace zbog izostanaka, da bih shvatio da ni on, ni razredna, nisu znali da dečak ne živi s majkom, već da je smešten u domu. Ispostavilo se da niko od nadležnih nije imao vremena da nekoliko meseci ode u školu, sve dok razredna nije napravila „frku“ kada je krenula da zove direktoku doma, starateljku i ostale nadležne kojima sam naravno bio kriv što im se mešam u posao.

Kako Đenović kaže, osim što je teže brinuti o tinejdžeru, trošak za njega nikako ne može biti isti kao za predškolca, a sledovanja hraniteljima su uvek ista.

- Ništa manji problem nije ni taj što nam je demokratija donela da se deca uče o dečjim pravima ali ne i obavezama - kaže ovaj iskusni hranitelj.

- Znajući da je samo osnovno obrazovanje obavezno, veliki broj dece napušta domove samo sa završenom osnovnom školom ili nekim kursom za stručno osposobljavanje. A činjenica je da je toj deci, bez porodice na koju će se osloniti, obrazovanje mnogo više potrebno nego ostalim mališanima. Ozbiljan razlog da se mali broj dece iz ustanova odlučuje na fakultet je i inertnost i potpuna nezainteresovanost centara za socijalni rad, bez kojih se ništa ne može.

PROFIL HRANITELjA PREMA podacima Republičkog zavoda za socijalni rad, u 2012. godini više od polovine hraniteljskih porodica imalo je srednju stručnu spremu, višu i visoku 14,3 odsto, a samo osnovnu školu nešto više od četvrtine - 26,6 odsto. Bez osnovne škole bilo je 6,7 odsto hranitelja. Četvrtina hranitelja je starosti između 41 i 50 godina, a starijih od 50 godina je više od polovine. Više od polovine hranitelja ima prihode koji su na nivou prosečne zarade u Republici Srbiji, onih čiji su prihodi ispod tog nivoa je 32,9 odsto, hranitelja sa zaradom većom od republičkog proseka je nepunih 8,6 odsto, a bez ikakvih prihoda 4,3 odsto.

Među decom na hraniteljstvu, u 2012. godini, 83,7 odsto bilo je obuhvaćeno nekim oblikom obrazovanja. Njih 42,4 odsto ide u redovnu osnovnu školu, što je u skladu sa starosnom strukturom. Petina - 19,4 odsto su srednjoškolci, a studenti osnovnih i poslediplomskih studija čine 5,3 odsto. Oko šest odsto korisnika pohađa specijalne osnovne i srednje škole, a školu za osnovno obrazovanje odraslih i različite vrste kurseva pohađa po 0,2 odsto korisnika.

Neki zameraju hraniteljima da to rade samo zbog novca. Ipak, da je tako, verovatno bi mnogi nezaposleni pohrlili za takvim parčetom hleba.

- Biti hranitelj mnogo je komplikovanije od uobičajenog roditeljskog zadatka - kaže Dobrila Grujić, direktor Centra za porodični smeštaj i usvojenje. - Mališani na hraniteljstvu su sa jako teškim pričama koje su im oduzele šansu da budu kao ostali vršnjaci. Iako lepi, dobri, radoznali, pametni i talentovani kao i druga deca, ovi dečaci i devojčice često vuku traume, iskustva zlostavljanja i zanemarivanja, stečene pogrešne navike. Podizanje i briga o tim mališanima, vraćanje na pravi put, iziskuju mnogo truda, odricanja, rada i neprestanog učenja te hraniteljske porodice.

Trenutno je u Srbiji 5.500 dece na hraniteljstvu u 4.000 hraniteljskih porodica. Iako se povećava i broj hranitelja dece koja imaju smetnje u razvoju, i dalje je velika potreba za ovim porodicama. Za šest godina, taj broj je porasto za devet odsto. Od ukupnog broja mališana na hraniteljstvu, sada su 23 odsto deca sa problemima u mentalnom ili fizičkom razvoju.

- Prošle godine imali smo 120 novih hraniteljskih porodica, što je odličan rezultat, jer su godišnje potrebe od 100 do 150 novih porodica - kaže naša sagovornica. - Da bi dobio licencu, hranitelj mora da prođe niz procedura, ne samo papiroloških, već testova i višemesečnih razgovora i obuke. Ranije je bio lakše postati hranitelj, jer je potražnja bila prevelika, ali su sada kontrole rigoroznije. Osim toga, svaka hraniteljska porodica ima svog savetnika koji ih svakodnevno kontroliše. Vodi evidenciju da li je novac namenjen deci ispravno upotrebljen, da li je kuća uredna, kakav je dete đak. Tako, sada od 40 do 50 odsto prijavljenih parova ne dobije licencu.