NIKOLA Kusovac, naš ugledni istoričar umetnosti, upravo se vratio sa odmora iz Grčke. Ne samo da se odmorio lepo, nego i zdravo. Letovao je tradicionalno sa slikarem Ljubom Popovićem, generacijskim drugom. Zajedno su ribarili i ronili. A, krepila ih je i blizina Hilandara. Ipak, ni ove sezone nije ga napuštala potreba da, odmarajući se, radi. Okupiralo ga je stvaralaštvo Milića od Mačve, kome će za osamdesetogodišnjicu od rođenja, ako ga snaga posluži, prirediti izložbu.

- Dugujem to Miliću - kaže Kusovac, u razgovoru za "Novosti". - Napisao sam davno jedanu lošu kritiku o njemu i malo me grize savest. Delimično sam bio u pravu, delimično ne. Milić nije imao meru, mnogo je držao do tradicije, Crkve... Iz Patrijaršije su mu dolazili na noge. Verujem da ga je zaboleo naslov moje kritike - "Ono što misliš da je tamjan, to je memla". Namerno sam to napisao da bi ga osvestio. Jer, njegova mana je bila pseudonauka. Često se upuštao u neke teme, koje ni najbolji znalci jezika ne mogu da rastolkuju. A ne Milić sa svojom bujnom maštom. Neprestano je preterivao o tome da su Srbi narod najstariji, od Atlantide pa naovamo... To me je nateralo da ga iskritikujem.

* Mnogi, ipak, veruju da Srbi jesu narod najstariji, vi niste saglasni sa njima?

- Voleo bih da nismo najstariji narod, ali kako demografski stoji izgleda da smo veoma stari. I da smo na ivici izumiranja. Ne obnavljamo se dovoljno i to me mnogo brine. Ali, kad se potegne priča o Srbima kao narodu najstarijem, kažem da stari jesmo, ali najstariji dakako nismo. Ni najpametniji, ni najbolji, ni najlepši, ali smo istorijski narod. A, nešto znači biti istorijski narod u Evropi.

* S obzirom na duboke korene Kusovaca sa Cetinja, kako izgledaju odnosi Srbije i Crne Gore, danas?

SAMO ZA SKANDALE * KO je kriv za loše stanje u kulturi?
- Sa onim što se iz nacionalnog dohotka izdvaja za kulturu, ona nema nikakve šanse. Jedva preživljava. I tu se javljaju problemi. Ako se jedan dinar više prebaci u jednu oblast, druge dve kukumavče da ne valja ništa. Dakle, ako date više muzičarima, do neba će se čuti oni iz filma. Ako malo više dobiju oni iz filma, zakukaće pozorišni ljudi, ako pozorištu date muzeji su propali. Kad ste na kašičici u kojoj nema ni za koga, imate samo skandale. Onda je slika još rđavija, nego što zaista jeste.

- Sve se odvija u korist naših neprijatelja. Čim radite u njihovu korist nije dobro. Celo moje bratstvo kusovačko je separatističko, odnosno crnogorsko. Jedan sam od malobrojnih koji se piše kao Srbin. Kao moj otac, đed i ostali preci. Rođen sam u Beogradu, majka mi je Beograđanka i nemam razloga da se dvojim. Kada je došlo do podele, upitao sam braću ko će stati uz njih ako se sutra desi neko zlo. Da li gospon iz Zagreba kome naginju ili Nikola Kusovac iz Beograda?! Naravno da ću to biti ja! Deo mog tela je tamo. Na Cetinju. Deo moje svesti. Imam četiri sestre od strica sa kojima sam u srodstvu i po ženskoj i po muškoj liniji. Sve su liberalke. Kažem im da im ne pada na pamet da mene i moju decu pišu u Crnogorce, kao što meni ne pada na pamet da njih pišem u Srbe. Ipak, ne možemo reći da nismo braća i sestre. Možemo da pišemo šta hoćemo, ali ne može se reći da nismo jedno biće. Isti smo, samo nas neprijatelj dvoji.

* Da li je danas lakše biti Crnogorac u Srbiji ili Srbin u Crnoj Gori?

- Nikakav problem nije biti Crnogorac u Srbiji. Nikoga osim Jove Kapičića i nekoliko njemu sličnih, koji su živeli i žive na srpskim jaslama, nisam čuo da kaže da je ovde ugrožen. Mene nikad nisu pitali jesam li odavde ili odande. U Crnoj Gori vidim da me ne gledaju dobro, sem onog dela koji posećujem i vezan je za našu crkvu. Nastavljaju suludu priču deljenja, umesto da se nađemo. Napisao sam jedan tekst "Cetinje rak-rana srpstva", u kome kažem da je taj grad bio srpska Sparta, sa neukrotivim junacima. Sada to više nije naša Sparta, već rak-rana. Odgovorili su da je to šizofrenija Nikole Kusovca. Glupost. Kako mogu da budem šizofren, ako govorim da smo jedno?! Nikad nisam hteo da se svađam sa najbližima. Ako hoće nešto ružno da kažu - neka kažu. Od mene odgovor ružan čuti neće!

* Početak 21. veka doneo je mnogo ratova i previranja - Egipat, Etiopija, Sirija, a sad i nama najbliža Ukrajina. Kakav stav se može zauzeti kad su nam i Ukrajina i Rusija prijateljske zemlje i kad je integritet Ukrajine Srbija priznala?

- Ne postoji "Crnogorac" koji ne voli Ruse, ali u Ukrajini naše krvi ima mnogo. U velikim srpskim seobama mnogi Srbi su prebegli tamo. Međutim, zna se kakav stav bi trebalo da zauzmemo. Oni koji su protiv Rusije sada bez milosti, nas su tukli 1999. Takođe bez milosti.

* Zašto se onda dvoumimo?

- U strahu se ne ponašamo kako valja. Uvek gledam iz prostora kulture. Amerika je dala mnogo velikih ljudi. Zaboli kad vidite da ta zemlja danas prednjači u zlu. Amerika je moćna, velika i kakav bi napredak bio da sprovodi politiku istinske demokratije. Umesto toga seje ratove i mržnju. Razbija kulturu. Moj prijatelj Ljuba Popović stalno insistira da su u Drugom svetskom ratu Amerikanci prvo uništili filmske studije Ćinećita u Rimu i Ufu u Berlinu. Ostao je samo Holivud, koji određuje i modelira svest. Holivud jeste velika kinematografija, ali u ogromnim količinama proizvodi slike krvi, ubijanja, ratova... To utiče na svest, naročito mladih. Ko takvu Ameriku može da voli?! Ko? Samo oni koji su kupljeni. Srbi ne mogu. Mnogo smo propatili. Iz te, američke kujne izlazi svako zlo. Zlo kakvo se nije dešavalo na zemljinoj kugli. Iz rata u rat. Ko odvaja Crnu Goru, Vojvodinu, pravi cirkus po Raškoj?! To je jedno zlo koje je pošlo od tog da sve treba zavaditi, izdeliti i onda - vladati. Ili još bolje zavaditi pa pljačkati.

SIVA EKONOMIJA * KUPUJU li se i danas, u ovoj nemaštini, skupe slike? - Kupuju, ali se to nerado kaže. Ne znam zbog čega. Kod nas je previše toga u sivoj ekonomiji. Ne bi bilo, kad bi država stala iza onih koji otkupljuju i čuvaju kulturna dobra. Rusi imaju bolju kulturnu politiku i uspeli su da vrate veliki deo onog što su u prethodnim decenijama izgubili. Tamo se stimulišu ljudi koji vraćaju kulturna dobra u zemlju, dok im se ovde naplaćuje velika carina. Ne možete "odrati" čoveka ako je u inostranstvu kupio vrednu sliku i hoće da je unese u svoju zemlju.

* Nemalo puta podsetili ste da međunarodna zajednica ima dvostruke aršine kad su u pitanju zločini Srba i zločini nad Srbima?

- Hrvati, na primer, pokušavaju da nas optuže da smo mi njih odveli u rat, a oni su naš narod oterali sa svojih ognjišta. Srbe koji su vekovima bili tamo. Svi su aršini pomereni. Njih ne može da pomeri Hrvatska, nema takvu snagu, već Veliki brat koji je stao iza nje i manipulisao. Uspostavljao aršine prema svojim potrebama, liberalno kapitalističkim. Hoće da nas pretvore u bananicu i da nas troše, jedu, da radimo za njih za džabe. Sud u Hagu nema veze sa pravdom, a zove se međunarodni, a kamoli šta drugo. Očigledno je da sila Boga ne moli.

* Poznato je da ste spasavali srpsko kulturno blago u ratom zahvaćenim područjima. A čini se da ste, sada, od svega digli ruke?

- Tačno. Digao sam ruke od svega kada sam video da su u mojoj Patrijaršiji dali orden nekom "zengi". On je pismeni Hrvat koji je u poslednjem ratu kad su iz pakračkog dvora, svojim očima sam gledao, iznosili u dvorište knjige i ikone i palili, spasao nekoliko stvari za Crkvu i vratio. Je li to dovoljno? Niko ga nije pitao šta je sve zapaljeno, i da li je možda i on nešto zapalio. Za dve tri knjige dobio je Orden Svetog Save. Eto, zato sam digao ruke.

* Može li se to kada i kako promeniti?

- Teško. Neko će da kaže da su rane još sveže. A, šta bi mi Srbi, tek, trebalo da kažemo. Niko nas ne pita koliko su duboke naše rane. A duboke su toliko da nikada neće zarasti. Žive rane ne zarastaju. Govore da bi trebalo vratiti sve, a ja podsećam šta je govorio patrijarh Pavle: "Kada se vrati narod neka se vrate i njegova dobra." To je prosta priča.

* Koliko je vrednih dela u privatnim kolekcijama?

- Oho. Mnogo. Taj broj se jedno vreme smanjivao, dok je država mogla da interveneše i otkupljuje preko svojih institucija. Međutim, kako već poodavno muzeji postaju sve manje potentni pojavljuju se privatnici koji kupuju vredna dela i prave kolekcije. U početku sam kao mlad muzealac patio što postoje ljudi koji prave svoje zbirke. Bio sam čuvar narodnog blaga i želeo da sve bude narodno. Bilo mi je krivo kad se pojavi privatan kolekcionar, makar on bio i Tempo, i kupi dobru sliku. A onda sam shvatio da ta dela niko ne nosi u grob i da ona na kraju opet stignu do publike. Dobro ih je sačuvati. Eto, Tempova zbirka je postala državna, poklonjena je Cetinju. Moj dragi prijatelj, ambasador Aco Milatović i njegova supruga Vojka darivali su svoju zbirku muzeju u Lazarevcu. Čak i zbirka mog rođaka Blaža Kusovca, koji je govorio da oni nikad neće doći u muzej, pripada sad "Sintelonu" i jednoga dana stići će tamo gde bi trebalo. Kad sam to shvatio, ne gledam popreko velike kolekcionare.

* Kao član Upravnog odbora Narodnog muzeja možete li nam reći šta se događa sa obnovom ove značajne kulturne institucije Srbije?

- Novca za veliku rekonstrukciju nema, ali za delimučnu će biti. I sa ovako slabašnom ekonomijom država može da izdvoji sredstva da se zgrada obezbedi, da je voda ne potopi ili se ne zapali. To su elementarne stvari.

* Kada će muzej biti otvoren?

- Ceo? Ne verujem skoro. Nadam se da će veći deo biti otvoren u narednih godinu ili dve. I sada je dosta prostora stavljeno u funkciju. Osvaja se metar po metar i možda će za godinu dana kapaciteti muzeja biti blizu onoga kakvi su bili pre pedeset godina. Tužno je to reći, ali je istinito.