BoŽidara Božu Jovanovića, profesora Beogradskog univerziteta, rektora Prištinskog, domaćina iz Peći i humanistu, pre nekoliko dana, do večne kuće pratila je pesma „Tamo daleko“. Velika pesma Velikog rata, u kome je i ova ugledna pećka porodica upisala žrtve. S pesmom koja pokreće suzu, osećanje bola i ponosa, odlaze u večnost i mnogi drugi potomci srpskih ratnika.

Ali, ona se razleže i kada se slavi život i sloboda izvojevana za otadžbinu Srbiju. Kada se pokazuje kakvih smo korena izdanci.

U godini obeležavanja punog veka od početka Velike vojne, čini se da pesma „Tamo daleko“ nikad nije bila bliže srcu.

Žarko Petrović, kompozitor, muzikolog i književnik koji je decenijama istraživao njen nastanak, aranžirao melodiju, nema dilemu:

- Kad god smo u kakvom tesnacu, eto te pesme srpskih ratnika. Sama se nametne, da nas probudi, opomene. Da nas pridigne i pokrene iz zaborava.

Malo je, ili gotovo nepoznato da ova, kako je kompozitor naziva, „himna srpskog vojnika“ o slavi i tragediji Prvog svetskog rata - ima devet verzija teksta. U prvoj je bol za Srbijom i zavičajnim ognjištem, odakle su albansku golgotu prošli, ali na Krfu „živote dali i otac i sin“. U drugoj je čežnja za netaknutom devojkom koja mu piše: „O, zar je morala doć’, ta tužna nesrećna noć, kada si dragane moj, u krvav otišo boj“. U trećoj, vojnik tuguje za decom: „Tamo daleko, gde cveću nema kraj, tamo su deca moja, tamo je pravi raj“. U četvrtoj verziji, srpski vojnik boluje za majkom. U petoj, priziva dragu da dođe: „Čamac mali, on će nas voziti, a mi ćemo se dušo u njemu ljubiti“. U šestoj, ratniku je Jonsko more „Dunav rođeni“. U sedmoj je bol za mladošću koja prolazi. U osmoj, suočava se sa beznađem: „Samrt nek dođe, šta marim za nju ja“. U devetoj, možda i najpotresnijoj verziji pesme, srpski vojnik se seća „crkvice u kojoj se venčao mlad, a koju je okupator spalio sad“.

NAJPOTRESNIJA, IX VERZIJA
Tamo daleko,
Daleko od mora,
Tamo je selo moje,
Tamo je majka moja.
Tamo daleko,
Gde cveta limun žut,
Tamo počiva mirno,
Moj cvetak otrgnut.
U hladu maslinjaka,
Boravi večan san,
Ali ja za tim cvetkom,
Tugujem noć i dan.
Tamo gde Timok,
Pozdravlja Veljkov grad, Tamo mi spališe crkvu,
u kojoj se venčah mlad.
Tamo gde tiha,
Putuje Morava,
Tamo mi ikona osta,
Tamo je moja slava.
Tamo u brda,
Đetinje gde je put,
Tamo mi suza majke,
preliva svaki kut.

- Pesma je nastala na Krfu - kaže Žarko Petrović. - Otuda je „Tamo daleko“ zakićeno cvetom limuna žutog. Koliko je u rodoljublju iskrena i u patnji uzvišena, svaka verzija je imala refren: „Živela Srbija“. Otadžbina je bila u srcu. Bol i nada. Pesmu su prihvatili i dobrovoljci iz cele Evrope. Pevali je i preneli u svoje zavičaje. Francuzi, Italijani, Rusi, Česi, Slovaci. I danas se tamo čuje „Tamo daleko“.

Čuva se u zapisima ratnog izveštača Gerharda Gezemana, dobrovoljca u srpskim redovima, koji je spoznao albansku golgotu. On piše: „Ovaj narod koji ima snage da zapeva kada je izvesno da umire, vredan je divljenja. Upisujem ga u knjigu slavnih“.

U beleškama italijanskog novinara Ferija Pizanija, poruka je ista. U knjizi „Srpska drama“ on piše: „Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek, srpski pešak. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme bio i ratnik i svirač. Svaki srpski puk ima tako po jednog, čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog je zaštitio svirača. Iako na tri mesta ranjen, uspeo je da izmakne neprijatelju... I opet svira i peva: ‘Da li će jednom proć, ta crna nesrećna noć’“...

Pizani je pesmu o crnoj, nesrećnoj noći preimenovao u priču „Krvava noć“. I, ovako je završava:

„Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Svi pevaju. Spaseni su. Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju ‘Tamo daleko’. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevaju tužni refren... Grci i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: ‘Kakav je to narod, umiru a pevaju’!“

Žarko Petrović je otkrio da najsnažnija pesma srpskog vojnika traje u delima pisaca čak u Australiji.

- Stela Frenklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu - priča nam kompozitor. - Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona je zadivljena: „Srbi pevaju, ‘Tamo daleko’, pesmu o selu, o devojci, o zemlji... Srbi je neprekidno pevaju, a moraju ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će se vratiti u Srbiju.“ Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju!

ODJEK ALBANSKE GOLGOTE

- Pesma „Tamo daleko“ je odjek albanske golgote preživelih srpskih ratnika koji su utočište našli na Krfu - kaže kompozitor Petrović. - Kao i u drugim njihovim pesmama, ni u ovoj nema reči: zgaziti, ubiti, streljati. Ona je žeđ za slobodom. Traganje za pravdom. Bol za otadžbinom. Seljačka, đačka, nacionalna, rodoljubiva.