PUCNjI Gavrila Principa i danas se čuju i teško da će, u dogledno vreme, moći da budu prigušeni. Pogledajte koliko strasti izaziva pominjanje njegovog imena, ne samo u Sarajevu, nego i u Beču, Berlinu ili Londonu. Sećanje na njega već sto godina utiče na sliku o Srbima u značajnom delu svetskog javnog mnjenja - kaže za „Novosti“ profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miloš Ković.

Srbija i svet danas obeležavaju tačno sto godina od prelomnog i prolomnog Principovog pucnja u Sarajevu, na Vidovdan 1914. Kuršum koji je ispalio na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda bio je varnica bačena u „barutom puni magacin“, kako je jedan savremenik nazvao tadašnju Evropu, ubrzao mnoge istorijske tokove. Mesec dana kasnije počeo je Prvi svetski rat, do tada najveći i najkrvaviji obračun u istoriji čovečanstva.

* Kako se ti Principovi pucnji sada čuju kod nas, kako ga čuju drugi evropski narodi?

- Ima mnogo onih koji ga smatraju fanatikom i teroristom. U zapadnoj istoriografiji Sarajevski atentat se, s retkim izuzecima, prikazuje tamnim tonovima, kao teroristički akt i okidač za rat, čak i onda kada se priznaje kolonijalna i nasilnička priroda austrougarskog režima u BiH. Sa druge strane, i tamo ima onih koji veruju da je Gavrilo Princip oličenje duge evropske tradicije ubijanja stranih okupatora i tirana, koje vrše mladi ljudi, spremni da se žrtvuju za otadžbinu.

* Neophodno je, kažete, staviti taj događaj u kontekst epohe?

- U Principovom dobu krunisane i predsedničke glave padaju u atentatima širom Evrope, od Petrograda do Lisabona. Ta tradicija počinje u dubokoj antici, bar od Gaja Mucija Scevole, Harmodija i Aristogitona, pa i u Starom zavetu sa Juditom i Holofernom. Jedan od neposrednih uzora Mlade Bosne, ideolog Mlade Italije Đuzepe Macini, zagovarajući atentate na tirane, na austrijske okupatore Italije, pozivao se upravo na Juditu i Harmodija. Kolo u Njegoševom „Gorskom vijencu“, delu koje je Kosovski zavet vratilo u središte srpske kulture, pita: „Šta Leonid oće i Scevola kad Obilić stane na poprište?“ Princip, dakle, jeste deo glavnog, zavetnog, oslobodilačkog, evropskog toka srpske istorije. Naše je da to objašnjavamo onima koji žele da nas saslušaju. Ne možemo da očekujemo da će baš svako u Beču ili Berlinu da se složi sa našim mišljenjem, zar ne? Ali zašto bismo sa njima u svemu morali da se slažemo? Važno je da naučimo da za odgovorima tragamo u sopstvenom iskustvu.

MLADOBOSANCI: BEKSTVO IZ LEDENOG ZAGRLjAJA KOLONIZATORA * Šta se, prema svim dostupnim dokumentima o Principu, njegovim iskazima i svedočenjima savremenika, pouzdano može zaključiti o njegovoj ličnosti, snovima, idejama i motivima?
- Rodio se u kući bez prozora, sa utabanom zemljom umesto poda. Otac Petar bio je kmet muslimanskog bega. Kolonijalna, feudalna austrougarska vlast držala je seljake u BiH u stanju materijalne, obrazovne i moralne zapuštenosti i on je na suđenju izričito rekao da je zbog toga hteo da se osveti. Mladobosanci su samo hteli da se iščupaju iz tog ledenog, mrtvačkog zagrljaja. Decenijama nije priznavano čak ni postojanje Srba u BiH. Oni su zvanično smatrani „Bosancima“. Kada je to prestalo, došli su vojnički, diktatorski režimi generala Varešanina i Poćoreka. A s druge strane Drine imali su slobodnu Srbiju, sa slobodnim seljacima, opštim pravom glasa i demokratijom. Na suđenju je Princip posebno naglasio pokušaje Beča da ponizi srpski narod, montiranim Veleizdajničkim procesom u Zagrebu 1909. i vanrednim merama kojima je general Oskar fon Poćorek 1913. ukinuo sve srpske organizacije. Tužioci su dokazivali da je Princip bio „velikosrbin“ a on im je odgovarao da je Jugosloven i da veruje u buduće ujedinjenje Južnih Slovena. Bogato iskustvo verskih sukoba u BiH naučilo je i njega i njegovu generaciju da međusobni obračuni na Balkan dovode velike sile.

* Da li je, uprkos pojedinim nametljivim revizionističkim glasovima, strana i domaća naučna zajednica jedinstvena u tumačenju povoda za rat, određivanju krivaca i žrtava?

- Tu nikada nije bilo sloge. I unutar nacionalnih istoriografija, uključujući i našu, postoje različita mišljenja. Zahvaljujući Fricu Fišeru, u glavnom toku svetske istoriografije bio je zavladao konsenzus o odgovornosti Nemačke i Austro-Ugarske. Robert Evans, ugledni istoričar sa Oksforda je međutim, tu skoro, u jednom prikazu, napisao da su Fišerove ideje mrtve. Ričard Evans, sa Kembridža, utvrdio je da je za rat najkrivlja bila Srbija. On ne krije da uživa u čitanju knjige Kristofera Klarka. Danas se u svetskoj istoriografiji krivica raspodeljuje na sve velike sile, pri čemu se ne zaboravlja ni odgovornost Srbije. U nemačkoj istoriografiji, sa izuzetkom Fišerovih šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, i istoriografije Istočne Nemačke, do danas vlada većinski stav da Nemačka i Austro-Ugarska nisu bile krive, ili da nisu bile najkrivlje za izbijanje Velikog rata. Krivica se tamo ponajčešće svaljivala na Rusiju, a sa njom i na njenu štićenicu Srbiju. Vrlo značajan, uticajan deo anglosaksonske akademske javnosti tradicionalno podržava ove stavove. Odatle, a ne iz Nemačke, danas dolaze najgrlatiji revizionisti.

* Kako stoje stvari kod ostalih učesnika Velikog rata?

- Francuska nauka, koja je dugo pružala otpor, u poslednje vreme se ne vidi i ne čuje. Sovjetska istoriografija koristila je svaku priliku da osudi caristički režim, pa ga je čak optuživala i za izazivanje svetskog rata. Ako se za zapadnu istoriografiju može reći da vrlo lako sklizne u negativne predrasude prema Srbima, za rusku se može reći da se u njoj prema nama neguju uglavnom pozitivne predrasude. Postoje i posebne tradicije istoriografija „malih naroda“. Česi su, recimo, sa posebnom pažnjom brinuli o zemnim ostacima Gavrila Principa, koji je umro na njihovoj teritoriji. Danas su poprilično podeljeni, ali vidimo da tamo još postoje nastavljači tradicije velikog čehoslovačkog državnika Tomaša Masarika. Niko bolje od Masarika nije razumeo Prvi svetski rat. Treba samo čitati njegovu „Svetsku revoluciju“.

* Pokazalo se, u više navrata, da Vidovdan ima posebno i sudbonosno mesto u našoj istoriji?

- Kosovski zavet i još stariji kultovi Svetog Save i Svetog Simeona vekovima su bili glavni izvori posebnog, premodernog identiteta srpskog naroda, ono što ih je razlikovalo i od najsrodnijih, susednih naroda. U „Slovu o knezu Lazaru“ patrijarha Danila Trećeg, napisanom samo nekoliko godina posle Kosovskog boja, pronaći ćete već ceo Kosovski zavet. Ili u onome što 1530. srpski seljaci pričaju Benediktu Kuripešiću, diplomati na proputovanju kroz Bosnu i Staru Srbiju. Travnički vezir 1806. piše u Carigrad da Karađorđe i njegovi odmetnici sa sobom stalno nose „knjige“ o knezu Lazaru, prete da će kao i on sa vojskom izaći na Kosovo. On doslovno kaže da je Lazar „veliki podstrekač bune u njihovom razumu“. Mi se, dakle, susrećemo sa beskrajno zanimljivim fenomenom, vekovnim trajanjem Kosovskog zaveta, kulta i predanja u sećanju jednog naroda, u jednoj primarno usmenoj kulturi. On menja svoju formu, ali njegova suština je hrišćanska i nju uporno čuva srpska crkva. U potonjoj, elitnoj srpskoj kulturi, u dve slobodne srpske države, najsavršeniju umetničku formu Kosovskom zavetu dali su Njegoš i Milan Rakić. Imate istoričare koji više vole da se bave diskontinuitetima u srpskoj istoriji; mene zanimaju trajanja, kontinuiteti.

* Koliko je vidovdanska etika uticala na učesnike ali i događaje koji su prethodili atentatu?

- Posle oslobođenja Kosova, vidovdanska ideja naglo je dobila na popularnosti među mladim ljudima mladobosanske generacije. Ne zaboravimo da su Hrvati - Ujević, Čerina, Tartalja i naročito Meštrović igrali važnu ulogu u njenoj obnovi. Meštrović, koga Evropa tada otkriva kao prvorazrednog vajara, sav se posvetio vidovdanskoj ideji; Dimitrije Mitrinović, jedan od glavnih ideologa Mlade Bosne, neumorno promoviše Meštrovićeva dela. Mladi Nikolaj Velimirović objavljuje „Religiju Njegoševu“, Isidora Sekulić „Vidovdansku misao“, Miloš Đurić „Vidovdansku etiku“.

* Kako se u atentatu na sarajevskim ulicama prelama srpski vidovdanski mit?

- Sveti knez Lazar bio je „veliki podstrekač bune“ i „u razumu“ Gavrila Principa. Sudeći po izvorima iz onog doba, nije bio pobožan, za razliku od svog oca Petra Principa. Njemu je možda i izmicalo hrišćansko značenje one suštinske poruke Kosovskog zaveta, da „je zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Ali bio je sav u znaku epske, junačke tradicije, nadahnute Kosovskim opredeljenjem. Svesna žrtva Bogdana Žerajića, koji je 1910. pokušao da ubije generala Varešanina, na njega je duboko delovala. O Principovoj pripadnosti kosovskoj tradiciji svedoči i pesma koju je sastavio u zatvoru (istina, ima pisaca koji ove stihove pripisuju drugim autorima):

Al’ pravo je rekao pre

Žerajić soko sivi

Tko hoće da živi nek’ mre,

Tko hoće da mre nek živi.“

* Kosovska ideja je važan deo ove priče?

- I Kosovsku ideju i sav tragizam međusobnih podela najbolje će u svojim delima izraziti Ivo Andrić, Principov prijatelj iz malobrojnog jugoslovenskog udruženja sarajevskih đaka, osnovanog 1911. Gavrilo je jednom prilikom najavio da će mu pokazati svoje pesme, ali to nikada nije učinio. Nesređeno srednjoškolsko obrazovanje Princip je nadoknađivao čitanjem svega do čega je mogao da dođe. Bio je sitnog rasta ali čvrste građe, ćutljiv, ali čovek od akcije. Dokumenti sa suđenja prikazuju ga kao središnju ličnost zavere i atentata. Svu odgovornost preuzimao je samo na sebe. Na isleđivanju, suđenju i u tamnici, na mukama i u bolesti, na samrti, držao se neobično odlučno i hrabro. Bio je i ostao naš vidovdanski junak i mučenik, pravi izdanak srpske istorije.