LONDON - "Ko je glavni krivac za Prvi svetski rat" pitanje je oko kojeg se "lome akademska koplja" i 100 godina posle, a britanski Bi-Bi-Si prenosi danas mišljenja 10 evropskih istoričara, u kojima većina krivi Nemačku i Austrougarsku, ali poneko i Rusiju, Francusku, Britaniju i - Srbiju.

Ser Maks Hejstings veruje da najveću odgovornost snosi Nemačka. Kako kaže, "nijedna nacija ne zaslužuje da snosi svu odgovornost za izbijanje rata, ali Nemačka - čini mi se - zaslužuje najviše".

Po njegovim rečima, samo je Nemačka imala moć da zaustavi "ulazak u katastrofu" u bilo kojem trenutku jula 1914. povlačenjem podrške Austriji za napad na Srbiju.

Ističući da ga "nisu uverili argumenti" protiv Srbije, Hejstings kaže da ne veruje ni da je Rusija želela evropski rat te 1914. godine, jer su ruski lideri znali da bi bili u mnogo jačoj poziciji za borbu dve godine kasnije, kad okončaju program naoruzavanja.

Profesor istorije na Kembridžu ser Ričard Džej Evans, međutim, uveren je da je Srbija glavni krivac.

"Srbija je snosila najveću odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata. Srpski nacionalizam i ekspanzionizam bili su najdublje remetilačke sile, a srpska podrška teroristima 'Crne ruke' bila je krajnje neodgovorna. Austrougarska snosi malo manju odgovornost zbog panične i preterane reakcije na ubistvo naslednika habsburškog trona", smatra on.

Po Evansovom mišljenju, Francuska je istovremeno ohrabrivala "agresiju Rusije prema Austrougarskoj i Nemačkoj", dok je Britanija propustila da posreduje, kao što je činila tokom ranijih balkanskih kriza, zbog straha od evropskih i svetskih ambicija Nemačke.

Dr Heder Džons glavnim krivcima smatra Austrougarsku, Nemačku i Rusiju, čiji su ratoborni politički i vojni lideri izazvali Prvi svetski rat:

"Ubistva ličnosti 'plave krvi' bila su prilično uobičajena pre 1914. i rat obično nije bio posledica takvih događaja. Ali, austrougarski vojni sokolovi - glavni krivci za konflikt - videli su sarajevsko ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge, koje je izvršio bosanski Srbin, kao izgovor da osvoje i unište Srbiju, nestabilnu susednu državu koja je težila da se proširi van svojih granica, na austrougarske teritorije. Srbija, iscrpljena posle dva balkanska rata, 1912-13, u kojima je igrala glavnu ulogu, nije želela rat 1914. godine."

Po njenim rečima, "širi evropski rat usledio je pošto su nemačke političke i vojne ličnosti podsticale svog saveznika, Austrougarsku, da napadne Srbiju", što je "uznemirilo Rusiju, koja je podržavala Srbiju, i koja je stavila svoju vojsku u borbeni položaj pre nego što su iscrpene sve mogućnosti za postizanje mira".

Profesor Džon Rol kao krivce označava Nemačku i Austrougarsku, naglašavajući da "Prvi svetski nije izbio slučajno niti zato što je zakazala diplomatija", već "kao rezultat zavere vlada imperijalističkih Nemačke i Austrougarske, koje su se nadale da će Britanija ostati izvan sukoba".

Rol, profesor Univerziteta u Saseksu, podseća da je u tom trenutku već 25 godina na tronu u Nemačkoj bio car Vilhelm drugi, autokrata koji je bio uveren da je "nemački bog" i koji je sa dvadesetak saradnika procenio da je dobar trenutak za rat, jer su postojeći status kvo u Evropi za njega, kao i za austrougarske saveznike, bili "ponižavajući i neodrživi".

"U proleće 1914. ta mala grupa ljudi u Berlinu je odlučila da 'skoči u mrak', jer su znali da će podrška austrijskom napadu na Srbiju skoro sigurno to značiti", ističe on.

Profesor Univerziteta u Štutgartu Gerhard Hiršfeld smatra da odgovornost deli šest zemalja: Austrougarska, Nemačka, Rusija, Francuska, Britanija i Srbija.

"Mnogo pre izbijanja neprijateljstava, prusko-nemačke konzervativne elite bile su ubeđene da će evropski rat pomoći ispunjavanju nemačkih kolonijalnih i ambicija za vojnim i političkim prestižom u svetu", kaže nemački profesor.

"Odluka da se stupi u rat zbog relativno male međunarodne krize kakva je bio sarajevski atentat je, u svakom slučaju, bila rezultat kobne mešavine pogrešnih političkih procena, straha od gubitka prestiža i tvrdoglave posvećenosti na svim stranama veoma složenom sistemu vojnih i političkih savezništava evropskih država."

Dr Anika Mombauer smatra da su krivci Austrougarska i Nemačka.

"Rat nije bio slučajna nezgoda i mogao se izbeći jula 1914. U Beču, vladini i vojni lideri želeli su rat protiv Srbije. Momentalna reakcija na ubistvo Franca Ferdinanda 28. juna 1914. bila je da traže obeštećenje od Srbije, za koju se smatralo da stoji iza zavere za ubistvo i koja je pretila položaju Austrougarske na Balkanu već neko vreme. Ključno je to što je diplomatska pobeda smatrana bezvrednom... očetkom jula, ljudi koji su odlučivali u Austriji, izabrali su rat."

Za to im je, podseća, bio potreban glavni saveznik, Nemačka, koja je odmah ponudila bezuslovnu podršku i izvršila pritisak na Beč da iskoristi svoju "zlatnu šansu": "Obe vlade znale su da je skoro izvesno da će Rusija doći da pomogne Srbiji i da će to pretvoriti lokalni sukob u evropski, ali bili su spremni da preuzmu taj rizik."

Kako primećuje Mombauer, austrougarski ultimatum Srbiji od 23. jula namerno je napravljen tako da bude neprihvatljiv, pošto se Nemačkoj i Austrougarskoj činilo da je "trenutak savršen" - iako se kasnije pokazalo da je to bio početak njihovog pada.

Šon Mekmikin sa univerziteta u Istanbulu, kao i njegov kolega iz Štutgarta, smatra da je odgovorna "šestorka" u sastavu Austrougarska, Nemačka, Rusija, Francuska, Britanija i Srbija. "U ljudskoj je prirodi da traži jednostavne, zadovoljavajuće odgovore, pa je zato teza o nemačkoj krivici za rat opstala do danas", smatra.

Po njemu, Prvi svetski rat ne bi izbio da nije bilo podrške Nemačke Austrougarskoj, ali je "jednako tačno da u odsustvu terorističke zavere smišljene u Beogradu ni Nemačka niti Austrougarska ne bi morale da se suoče sa užasnim izborom".

Mekmikin veruje da su i Nemačka i Austrougarska pokušale da "lokalizuju" balkanski sukob, ali da su Rusija i Francuska učinile taj konflikt evropskim ratom, a ulaskom Britanije i svetskim.

"Rusija, a ne Nemačka, prva je počela mobilizaciju", tvrdi i zaključuje: "Rat u kojem su Francuska i Britanija podržavale Srbiju i Rusiju protiv Centralnih sila, bio je ishod koji je priželjkivala Rusija, a ne Nemačka. Pet zaraćenih velikih sila, zajedno sa Srbijom, oslobodile su Armagedon."

Profesor Gari Šefild krivi Austrougarsku i Nemačku.

"Rat su započeli lideri Nemačke i Austrougarske. Beč je iskoristio priliku koja se ukazala ubistvom nadvojvode da pokuša da uništi svog suparnika na Balkanu, Srbiju. To je učinjeno iako su svi znali da će zaštitnica Srbije, Rusija, teško ostati po strani i da bi sve moglo da vodi opštem evropskom ratu", kaže Šefild.

"Nemačka je težila da prekine francusko-rusko savezništvo i bila je potpuno spremna da rizikuje ulazak u veliki rat. Neki predstavnici nemačke elite pozdravljali su mogući početak ekspanzionističkog, osvajačkog rata", dodaje i zaključuje da su Rusija, Francuska i kasnije Britanija samo reagovali na to, odbrambeno: "Najbolje što može da se kaže za nemačke i austrijske lidere u julskoj krizi je da su zločinački rizikovali svetski mir."

Dr Katriona Penel takođe krivi Nemačku i Austrougarsku čije političko rukovodstvo i diplomatija "moraju da snose teret odgovornosti za širenje balkanskog sukoba u evropski i, kasnije, svetski rat".

"Nemačka, koja je patila od kompleksa 'mlađeg deteta' u porodici evropskih imperija, videla je mogućnost da rekonfiguriše odnos moći u svoju korist agresivnim osvajačkim ratom."

Kako naglašava, ne sme se potceniti ni uloga Austrougarske, jer je "ultimatum Srbiji od 23. jula bio formulisan tako da je bilo praktično nemoguće prihvatiti ga".

Austrougarska je objavila rat Srbiji 28. jula, tačno mesec dana posle atentata, a Rusija je dan kasnije naložila mobilizaciju...

Profesor Dejvis Stivenson kao glavnog krivca označava Nemačku, za koju kaže da "snosi najveći deo odgovornosti", podrškom Austrougarskoj da napadne Srbiju, iako je znala da će sukob eskalirati.

"Bez nemačke podrške, Austrougarska ne bi delovala tako drastično", uveren je:

"Oni su takođe započeli šira evropska neprijateljstva ultimatumom Rusiji i Francuskoj, kao i time što su proglasili rat čim je ultimatum odbijen - zapravo fabrikujući izgovor da je francuski avion bombardovao Nirnberg. I, na kraju, prekršili su međunarodne sporazume invazijom na Luksemburg i Belgiju, znajući da će to kasnije sigurno 'uvesti' i Britaniju."

Po mišljenju Stivensona, nemačka odgovornost nije jedina, jer je "Srbija priredila Austrougarskoj izuzetnu provokaciju", pa je "dvema stranama bio potreban oružani sukob": "Iako su Centralne sile preuzele inicijativu, ruska vlada je, uz ohrabrenje iz Francuske, bila spremna da odgovori". Odgovornost Britanije je, po Stivensonu, bila "više pasivna nego aktivna".

U Prvom svetskom ratu više od 70 miliona ljudi je bilo pod oružjem, ubijeno je više od 15 miliona, 20 miliona ranjeno, a direktne učesnice rata pretrpele su ogromna razaranja.