DA li su pucnji Gavrila Principa glavni uzrok Prvog svetskog rata i da li je, sledstveno tome, sva krivica za njegovo izbijanje na Srbima, dilema je o kojoj se, uoči stote godišnjice prvog planetarnog sukoba, u pokušaju svojevrsnog prekrajanja istorije, sve žučnije raspravlja. Jedna druga smrt od koje se, ove jeseni, takođe navršava tačno jedan vek izaziva, nažalost, manje pažnje, mada je i ona, doduše na sasvim oprečan način i u izvođenju drugih aktera, bila deo uvertire za rat koji će izmeniti svet.

- Reč je o ubistvu tadašnjeg srpskog patrijarha Lukijana Bogdanovića početkom septembra 1913. godine, u austrijskoj banji Badgaštajn gde je bio na lačenju - kaže, za „Novosti“ istoričar Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. - On je ubijen da bi se, u okviru priprema Austrougarske za konačan obračun sa Srbijom, oslabio ceo srpski korpus i, posebno, destabilizovao i zaplašio onaj njegov deo koji je, tada, živeo na teritoriji Dvojne monarhije i sanjao o ujedinjenju sa maticom.

Bogdanovićevo gotovo raspadnuto telo je, nastavlja naš sagovornik, pronađeno posle skoro dva meseca, nedaleko od Badgaštajna, u reci, Ahe u koju je, navodno, upao tokom šetnje. Zvanična verzija bila je da je reč o nesrećnom slučaju, ali se, i tada, uveliko govorilo o ubistvu. U prilog tome govori i niz činjenica koje u obimnoj monografiji o patrijarhu Lukijanu, štampanoj nedavno u povodu tri veka Karlovačke mitropolije i 100. godišnjice od njegove smrti, navodi istoričar Srđan Ercegan.

- Leš je pronađen bez gotovo cele glave, što je svakako čudno i što nikada nije do kraja objašnjeno. Ostao je samo deo donje vilice i nekoliko zuba na osnovu kojih je i izvršena identifikacija - otkriva Ercegan.

ĆUTANJE SRBIJE Mada misteriozna, smrt patrijarha Bogdanovića je, veli Žarko Dimić, protekla bez ozbiljnije reakcije tadašnje Kraljevine Srbije, ali to ne treba da čudi. - Verujem da je srpska obaveštajna služba znala o čemu je zapravo reč. Srbija je, međutim, mada svesna šta joj se sprema, izbegavala novo zatezanje odnosa sa Bečom, jer joj je, iscrpljenoj u balkanskim ratovima, trebalo vreme da se oporavi i spremi za nove sukobe koje nije želela, ali ni mogla da izbegne.

Mada je, nastavlja on, 1908. godine za patrijarha izabran uz podršku ugarske vlade (poglavara SPC je tada birao Srpski crkveno-narodni sabor, ali je odluku morala da potvrdi upravo vlada Ugarske, a konačnu reč je, na njen predlog, davao car Franjo Josif), Lukijanovi odnosi sa njom su nekoliko godina pre njegove smrti bili gotovo potpuno prekinuti.

- Od njega je, najpre, svakako zbog lakše kontrole, bilo traženo da sedište patrijaršije iz Sremskih Karlovaca premesti u Budim, što je on odbio - objašnjava Ercegan. - Uz to, postoje i indicije da je bio označen kao glavni koordinator slanja pomoći koja je, u balkanskim ratovima, Srbiji stizala od oduševljenog Srpstva severno od Save i Dunava.

Najzad, predsednik tadašnjeg mađarskog sabora Ištvan Tisa i predsednik vlade Kuen Hedervari, patrijarhu nisu mogli da oproste što je za episkopa budimskog izabran Georgije Zubković, a ne njihov favorit Georgije Vidicki.

- Oni su, tada, sa Lukijanom prekinuli svaku komunikaciju, a sam Vidicki, u tekstu objavljenom 1922. godine u „Patrijaršijskom glasniku“, navodi da je, računajući na njegovu ozlojeđenost zbog toga što nije izabran, grupa ugarskih političara pokušala da ga okrene protiv patrijarha kojeg, kako su mu rekli, nameravaju da onemoguće moralno, pa čak i fizički - zaključuje Ercegan.

Da tragičnu smrt poslednjeg srpskog patrijarha koji je, pre obnove Pećke patrijaršije 1920. godine, stolovao u Karlovcima, treba sagledavati kao deo priprema crno-žute monarhije za konačan obračuna sa Srbijom, smatra i Milovan Vitezović, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca danas i izuzetan poznavalac istorije na razmeđi 19. i 20. veka.

- Austrijske pripreme za taj obračun praktično su počele još od Berlinskog kongresa, da bi eskalirale u godinama pre Prvog svetskog rata - kaže Vitezović za naš list. - Takozvani Veleizdajnički proces 1908. u Zagrebu i niz suđenja Srbima u istočnoj Bosni, samo su deo stvaranja atmosfere za to.

Prelomna tačka je, ipak, bio ishod Balkanskih ratova. Austrija je, veli Vitezović, verovala u trijumf Turske i nameravala da i sama uđe u Srbiju.

- Zbog svega toga, šef austrougarskog generalšataba Franc Konrad fon Hecendorf je, samo od 1. januara 1913. do 1. januara 1914. godine ravno 28 puta tražio da se krene u preventivni rat protiv Srbije - navodi Vitezović.


BEZ NASLEDNIKA

KAO dokaz u prilog tvrdnjama da Bogdanovićeva smrt nije bila slučajna, Ercegan vidi i to što nije izabran njegov naslednik.

- U kontaktima sa Vidickim, Mađari su tvrdili da već imaju kandidata koji će zameniti patrijarha - objašnjava on. - Ipak, posle njegove smrti u proces izbora se nije ni krenulo, jer im je, zapravo, odgovaralo da Srbi nemaju patrijarha.