ULAZAK u Evropu mu dođe kao lak, svež, keš kredit: uživate pet minuta, a posle dođu muke i patnje...

Ovako našu želju da se pridružimo EU komentariše akademik Ivan Jevtić, kompozitor, profesor po pozivu na Megatrend univerzitetu, čija dela stižu u koncertne dvorane širom sveta, a prate ih aplauzi i najviše ocene.

Pre neki dan u Beogradu, na završnom koncertu Čelo festa, izveden je njegov Divertimento za dva čela i kamerni orkestar. Pre toga su na koncertu u Sava centru, posvećenom delu Momčila Nastasijevića, reprizno, posle 24 godine, izvedene i njegove "Zadužbine Kosova"... Svaki put doživeo je ovacije, kao znak da njegova muzika živi. A to je, kaže akademik Jevtić, za kompozitora najvažnije.

Radio je širom sveta, živeo u Brazilu, Parizu... Ali Srbija mu je uvek stajala kao ideja vodilja.

* Kako vam izgleda naša konfuzija - dileme Kosovo ili Evropa, siromaštvo...

- Gledam nedavno reklamu jedne banke - nude svež, lak keš kredit, i kažem sebi - bože, ljudima koji to uzimaju dobro je pet minuta, a posle nastupa katastrofa. Isto je i sa našom zemljom. Neko te uništava kroz ceo 20. vek - 1915. sravni Beograd sa zemljom, pa 1941. i 1944. godine, pa 1999, i mi opet od tih istih čekamo laki keš kredit. Da živimo od danas do sutra. Takav život je i stvar mentaliteta uslovljenog mnogim ratovima i razaranjima, a imamo i čitave generacije koje su vaspitavane u Titovoj samoupravljačkoj Jugoslaviji. Titov režim je jedini režim koji je uspeo da iskorumpira celu naciju. Tada smo od poklonjenih američkih milijardi živeli kao od lakih keš kredita: pare su nam, iz političkih razloga, davane i na poklon da bismo pravili brešu između Zapada i SSSR. Tako smo stekli naviku da nam neko nešto daje, a mi da ne radimo i da čekamo, čekamo... A treba hitno zavrnuti rukave!

POMOĆ ZA ŠUMANOVIĆEVU GALERIJU * Veoma ste se zauzeli za galeriju i kuću Save Šumanovića...
- Kada sam pre četiri godine otišao u Galeriju Save Šumanovića imao sam šta da vidim - slike natrpane jedna na drugu, propadaju...
U neadekvatnom depou smešteno preko 300 njegovih slika. Žena, direktor, koja vodi Galeriju, gospođa Vesna Burojević, tu radi iz ljubavi i pijeteta prema Savi...
A on je, po meni, naš najveći slikar, čovek i mučenik koga su zverski ubile ustaše 1942. godine. Posle toga sam tamo poveo mog druga, akademika, arhitektu Branu Mitrovića, koji je rekao da bi se to za vrlo malo para dalo urediti. Inicijativu sam prosledio mom odeljenju Akademije, a Izvršni odbor je to usvojio i prosledilo Vladi Vojvodine i Matici srpskoj. Takva je procedura. I sada evo lepih vesti: Savina galerija u Šidu je dobila status institucije od nacionalnog značaja, sada je Ministarstvo kulture odobrilo i novac za rekonstrukciju Savine rodne kuće u Šidu, a nadam se, uskoro, i za izgradnju nove, svetle i jednostavne galerije.

* Upravo ovih dana obeležavaju se godišnjice borbe protiv fašizma. Srbija je u oba svetska rata bila na strani saveznika. Zašto to svet zaboravlja?

- Tačno je da smo se u oba svetska rata borili na strani Alijanse, a sada je Evropa primila sve u svoju zajednicu, osim Srbije... Slovačku, koja je bila Hitlerov satelit, Mađarsku koja je imala jednog Hortija, Hrvatsku koja je iznedrila Pavelića, Rumuniju kojom je vladao Antonesku, Bugarsku... Jedino je u Drugom svetskom ratu Srbija izgubila milion i po ljudi. Ali, samo Srbija ne valja!? Tu mora da postoji neka greška.

* Ko previđa te zasluge i kažnjava Srbiju?

- Imali smo pakt sa Nemačkom i po tome i izvesnu nezavisnost pre 27. marta 1941. Zatim se dogodio državni udar. Čak je i Hitler rekao da su Englezi platili da se napravi puč 27. marta. Kazao je - verovao sam Srbima, sada su me za srce ujeli, i za to će da plate... I tako do danas... A veliki francuski general Galoa je jednom prilikom, apropo Srba, rekao: Nemci su uvek kroz istoriju znali da nagrade svoje saveznike i kazne one koji su bili na drugoj strani! Zaključite sami...

* Ali, mi smo spremni da platimo svaku cenu samo da bi nas Evropa prihvatila... Kakva su vaša iskustva sa Evropom?

- Srbija je uvek bila i ostaće u Evropi, a njen maćehinski odnos prema nama je nerazumljiv i neopravdan! Ja znam kakav je odnos svuda u svetu prema ljudima sa ovih prostora. Iskusio sam to lično, na svojoj koži. Nakon što je 1990. moje delo "Prema Vizantiji" - koncert za violu i gudače - bilo premijerno izvedeno u poznatoj pariskoj sali "Plejel", gde me je slušalo 2.000 ljudi, i bilo ispraćeno ovacijama, moja muzika je sklonjena u stranu, kao da ne postojim...

* Ko vas je sklonio?

- Tadašnja, i sadašnja, kulturna diktatura, nametnuti estetski principi takozvane savremene muzike... Grupa ljudi-kompozitora koja je inaugurisala zadati stil, ili kako treba pisati savremenu muziku. Ako ste radili drugačije, ako ste izražavali vaše lične ideje i stavove, a ne kako oni misle da treba, niste imali porudžbina, koncerata. Prebrodio sam i preživeo sve zamke diktata i danas se moja muzika ipak sluša, i u svetu i u Francuskoj! To se može porediti sa današnjom politikom gde nam svetski političari kažu - ako ne radite kako mi želimo, nikada nećete ući u Evropu. Morali bismo da izdržimo i uložimo velike radne napore kako bismo održali naš kulturni identitet i ostvarili kontinuitet. Druga mogućnost je da se preko "Farmi" i raznih drugih rijalitija utopimo i da nas za 30-40 godina nigde više i ne bude.

* Napisali ste kompoziciju "Zadužbine Kosova". Sada se traži da Kosovo, na kome su Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, Bogorodica Ljeviška, bude nazavisno...

- U ovom trenutku postoje i opstaju u jednoj fantomskoj državi koja se odvojila od Srbije. Ali, neće tako biti zauvek. Verujem da će promenom svetske političke konstelacije, jednog dana, sve biti drugačije, a Kosovo ponovo u granicama Srbije. Naravno, podrazumeva se da nijedna naša vlada nikada ne sme pristati na neki pismeni dokaz da je priznala Kosovo, a, takođe, da dotle, čekajući, ne izumremo kao nacija. Postepeno gubljenje ove svete zemlje traje već 80-90 godina, a mi smo svedoci nečega što se dešavalo i o čemu nismo vodili računa. Tako se događa sa kućom o kojoj domaćin nije brinuo.

* Mnogi savetuju da našu malu lađu vežemo za veliki ruski brod...

UNESKO PRE MINISTARSTVA * Kao čoveku iz kulture, da li vam je nekad neko iz vlasti ponudio neku funkciju, možda i ministarsku?
- Nije, a ne bih ni prihvatio. Moja profesija je pisanje muzike. Govorim jezikom muzike, no, takođe, vrlo dobro govorim i pet stranih jezika, a i građanin sam sveta.
U tom smislu ne bih se libio da budem predstavnik naše zemlje u nekoj svetskoj kulturnoj organizaciji, kao što je, na primer, Unesko. A Francuska i Pariz su moja druga kuća...

- Kada u Srbiji pomenete Ruse, svi okreću glavu. S druge strane, od onih koji su nas bombardovali mi stalno nešto tražimo i očekujemo. Rusi nas nisu uništavali nego pomagali, a mi okrećemo glavu. Svi dobro znamo da Rusija nije ušla u rat 1917. svi Srbi bi ostali zaglavljeni u blatu Valone. A onda su rekli Francuzima - ulazimo u rat, a vi prevezite Srbe na Krf. Ako to ne uradite, izlazimo iz rata, pa vidite šta ćete. I Francuzi, brže-bolje, prebaciše Srbe. A gde je Drugi svetski rat? Koliko je ruskih vojnika položilo živote za oslobođenje naše zemlje od nemačkih okupatora? A da li su nas Rusi bombardovali 1999? Ne zaboravimo nikada seni onih koji su položili svoje živote, jer u protivnom nećemo moći nikada da krenemo napred!

* Prvi ste akademik koji je pokrenuo pitanje "Farme" i štete koju nanose takvi programi..

- U SANU sam pokrenuo dva pitanja - prvo je bilo problem Galerije Save Šumanovića u Šidu i sada problem rijaliti programa. Jednom sam pogledao nekoliko minuta "Farme" i nisam mogao da verujem šta sam video. Najgore psovke, najpogrdniji izrazi, taj jezik... Znao sam da ja to nikada više neću gledati, ali sam pomislio - bože, šta ovaj narod gleda, šta gleda naša omladina... To je duhovno uništenje.

* Kao da iz sveta uzimamo ono najgore...

- Ponekad se i mora, jer prva stvar koju ambasador Amerike uradi, bilo gde da dođe, jeste da instalira holividske filmove. Tako je ovde, tako je i u Francuskoj. No, nas je samo sedam miliona, i za vrlo kratko vreme moguće je rapidno ruinirati i moral i duhovnost! I sledi nestanak...

* I dokle se stiglo s vašom inicijativom?

- U demokratskom društvu ništa ne može silom, samo po zakonu. Tako sada moju ideju treba da prihvati moje odeljenje SANU, da se to prosledi na usvajanje drugim odeljenjima, a zatim treba dati sve to Izvršnom odboru SANU, a ovaj da uputi predlog Vladi Srbije, koja bi zakonom to pitanje trebalo da reši. Ne bi te programe trebalo zabraniti, ali bi ih trebalo skrajnuti i omogućiti da se vide vredni kulturni sadržaji.

* Vi ste jedini akademik koji je progovorio o ovom problemu, a intelektualci, inače, rado ćute o mnogim problemima. Zašto je zaćutala naša intelektualna elita?

- Takva je duhovna klima, svako se svakog boji. A, ljudi su se i umorili. I ratovi su ostavili posledice. U njima nije bilo solidarnosti. Kada su Hrvati napravili državu 1991. godine, dali su pasoš svim Hrvatima koji su to želeli. Kod nas i danas ima onih koji su došli u kolonama, a bez dokumenata su.

* Upozoravate da su brojna stratišta na kojima su ubijani Srbi zaboravljena, posebno Jasenovac.

- Tamo su stradale stotine hiljada Srba i nikom ništa. Da je Tito 1945. rekao Hrvatima - gospodo, kleknite i izvinite se Srbima za Jasenovac, kao što je mnogo godina kasnije to učinio Vili Brant za svoju nemačku naciju - sve bi bilo drugačije.

* Zato se naši predsednici izvinjavaju.

- Ne bih želeo o tome da govorim. Sećam se samo kako je bivši predsednik Boris Tadić u šetnji sa Ivom Josipovićem Knez Mihailovom, u knjižari njemu poklonio knjigu "Jugonostalgija", a Josipović njemu "Vukovar"!? Ovde sam bez komentara.

* I Josipović je kompozitor, svira i klavir... Da li je bolji muzičar ili predsednik?

- Josipović je najbolji kompozitor među političarima i najbolji političar među kompozitorima. A i Tito je svirao klavir, zar ne?!

* Dosta umetnika ulazi u politiku. Ko je tu kome potreban - oni strankama ili stranke njima?

- Mi u SANU kažemo da postoje ljudi kojima je potrebna Akademija i oni koji su potrebni Akadamiji. Tako je i sa partijama. Postoje oni kojima su potrebne stranke i drugi koji trebaju partijama. Ljude koji u stranke ne ulaze radi koristi - treba slušati. Takvih je malo i na njih bi zaista trebalo obratiti pažnju u svim segmentima društva. Treba slušati šta govore ljudi dobre volje. Onog trenutka kada Srbin Srbinu stegne ruku i kaže - druže moj, napravio si nešto divno, istog momenta krenućemo napred i počećemo da se razvijamo. Kada bi se kod Srba našla tri čoveka da su saglasni oko neke stvari, gde bi nam bio kraj. n