ULAGANJA države u nauku su nedovoljna, pa se ne mogu ni očekivati veliki naučni rezultati. Cela naša naučna zajednica ima ljudi koliko jedan veliki institut u svetu, a opet je mnogo problema. Uvreženo je mišljenje, posebno političara, da treba što više da uključimo privredu u finansiranje istraživanja. To je model u bogatim zemljama, ali naša privreda nije dovoljno jaka da to podnese. Država mora da bude zamajac, ali i da ima jasnu sliku šta pomaže i ima li to svoju primenu u životu.
Ovako akademik Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, započinje priču o problemima koji tište nauku u Srbiji, idejama SANU koje bi mogle da pomognu, zakonu koji ova institucija čeka godinama...
* Novca je, očigledno, malo. Postoji li druga formula za pomoć nauci?
- Sve počinje od školstva... Hvalimo se talentom našeg naroda, a, zapravo, imamo malo visokoobrazovanih ljudi - svega sedam odsto. U odnosu na neke druge zemlje, u kojima više od trećine stanovništva završi bar trogodišnje studije, statistika je poražavajuća. A kad se mrdne iz Beograda, po unutrašnjosti, stanje je još lošije. Sa tim podacima se ne može graditi napredno društvo i velika kultura.
* Imate li ideju kako rešiti taj problem?
- Obrazovanje, nauka i privreda moraju da se ponašaju kao živ organizam. Sada nisu dobro povezani. Živeći u Švajcarskoj primetio sam prirodnu vezu između školstva i privrede. Tako jedno vreme nije bilo interesa za građevinske inženjere, pa je broj studenata građevine u Cirihu odmah smanjen na 60. A kod nas ih samo u Nišu ima 600. Amerika je celu svoju nauku izgradila na doktorskim disertacijama, a ovde doktoranti nemaju dovoljan pristup istraživanjima. Recimo, akademik koji je penzionisani profesor univerziteta ne može da rukovodi doktorskim disertacijama. Besmisleno je da ljudi koji se bave naukom nemaju mogućnost da utiču na mlade koji nameravaju njom da se bave. Visoko obrazovanje i nauka su u mnogim zemljama spojeni.
* Insistirate na značaju mladih, a prebrojavanje svih koji su otišli iz zemlje ne daje optimističnu sliku...
- Država im ne nudi dobre uslove. Nisu dovoljno plaćeni, ne mogu da reše egzistencijalne probleme... Moramo pametnije da procenjujemo prioritete. Ulažemo u fundamentalnu nauku i onda, u našim uslovima, to znanje ne možemo da iskoristimo. A mladi odlaze ne samo zbog novca, već i zato što u svetu pre mogu da rade ono što ih interesuje.
* Postoji li šansa da ih, pametnom politikom i ulaganjima, država vrati u zemlju?
- SANU ima dva predloga koja bi mogla da pomognu. Jedan je Akademija mladih, koja bi okupila mnogobrojne istraživače na početku karijere. Na našim projektima radi oko 1.000 saradnika, izvan SANU, a osnivanjem Akademije mladih bilo bi ih još više. Važnu ulogu mogla bi da igra i privreda. Nameravamo da osnujemo odbor za saradnju sa privredom, koji bi pomogao u primeni naučnih istraživanja, a mi bismo u te projekte uključivali i mlade.
* Šta još nedostaje?
- Naizgled minoran, ali ne i beznačajan razlog je i što naši ljudi ne vole one koji se vraćaju. I to otvoreno. Kada neko dođe na fakultet ili u institut, pitaju ga: „Šta si ti tamo radio? Zarađivao pare, dok smo se mi ovde mučili, živeli bedno!“
* A kakav je odnos države prema Akademiji? Jeste li zadovoljni delom kolača koji ste dobili iz ovogodišnjeg štedljivog budžeta?
- Naši troškovi su skromni. Dobijamo mala sredstva za istraživanja, ali nas najviše pogađa manjak para za međunarodne obaveze. One nisu jeftine, ali su nužne, jer donose ugled u svetu. Džabe je što sami sebe hvalimo, ako to drugi ne vide.
* U skupštinsku proceduru ušao je pre neki dan predlog Zakona o SANU. Hoćete li sa njim raditi spokojnije?
- Godinama čekamo na zakon, već je bio pred poslanicima, i očekujemo da uskoro bude usvojen. Najznačajnije je što reguliše položaj osam instituta koji rade pod okriljem SANU. Sada će ta veza da bude mnogo intimnija. Imaćemo veću odgovornost, ali i uticaj na njih.
* Hoće li Zakon uticati i na način biranja akademika?
- Na osnovu njega moći će da se menja statut koji propisuje pravila izbora, mada su oni i sada bili demokratski. Ubuduće će kandidate, osim odeljenja SANU i akademika, predlagati isključivo naučne i umetničke organizacije. Do sada su kandidati predloženi izvan SANU imali privilegiju da direktno idu na skupštinsko glasanje. A, recimo, predlozi unutar SANU prvo moraju da dobiju više od pola glasova odeljenja, a u drugom krugu čak dve trećine. Svima koji bi prošli samo prvi krug gubi se svaki trag, a neki, predloženi sa strane, iako manje kvalitetni, dobiju šansu na skupštini.
* Na poslednjim izborima apelovali ste na kolege da glasaju tako da se SANU podmladi i uveća članstvo...
- I uspeli smo u tome. Došao je veliki broj mlađih ljudi koji rade i utiču na ugled SANU. Vidi se čak i po tome što svakog dana u štampi izađe pet do deset napisa o SANU. Toga ranije nije bilo.
* Jesu li pisanja o lobiranjima i zakulisnim radnjama uoči izbora pokvarila rejting SANU?
- Nema oblasti u kojoj ne postoji lobiranje. Ali, mislim da ovog puta nije dalo rezultate. Oni koji nisu valjali nisu ni izabrani, bez obzira što su za njih lobirali čak i ministri. Ako primimo 20 novih, nije isključeno da su jedno ili dvoje ušli lobiranjem, ali to je mali procenat. Nije bilo mnogo iznenađenja. Na listi su bili mnogi priznati naučnici i, logično, svi su prošli. I na književnosti je, uglavnom, bilo očekivano. Možda je bilo iznenađenje što Goran Petrović nije prošao, ali bio je blizu.
* Zakon će, kažete, biti koristan za SANU. A za akademike?
- Biće povećan akademijski dodatak na 2,5 prosečne zarade u Srbiji. Ali, kada god da bude usvojen, ova stavka se primenjuje tek od sledeće godine. I dalje je to manje od primanja kolega u drugim zemljama, gde svi dobijaju više od 1.000 evra.
* Hoćete li se zalagati i da naučnici, poput umetnika i sportista, dobiju nacionalne penzije?
- Naučnici treba da ih dobiju, ali ne i članovi SANU, jer već imamo akademijski dodatak. Ne bi bilo moralno da imamo još jedno primanje, mada ga se neki akademici - umetnici ne odriču.
* Mogu li članovi SANU pristojno da žive od svojih primanja, i bez nacionalnih penzija?
- Većina može. Ali, oko 20 odsto akademika na granici je egzistencije. To su pre svih umetnici kojima je skupština grada uplaćivala male doprinose, pa sad primaju minimalne penzije. Žalosno je što neki od njih nemaju novca ni da kupe lekove. A, sa druge strane, te penzije dobijaju ljudi koji ne znaju šta će sa parama koje su zaradili.

GRADITELJ MOSTOVA
NIKOLA Hajdin (86) je na čelu najviše naučne institucije od 2003. godine. Postao je dopisni član SANU 1970, a redovni šest godina kasnije.
Član je i Evropske akademije nauka, umetnosti i literature u Parizu, Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu, Slovenačke akademije znanosti i umetnosti, Međunarodnog društva za mostove i visokogradnju...
Projektovao je, između ostalih, mostove u Rusiji i Indiji, čuveni most na Visli kod Plockog (sa rasponom od 375 metara), železnički most na Savi u Beogradu (prvi u svetu železnički most sa kosim zategama), Most slobode u Novom Sadu, mostove u Sremskoj Mitrovici, Banjaluci ...

SUJETA DRUŠTVENJAKA
* ODELJENJU društvenih nauka SANU preti gašenje. Da li je sujeta razlog sve manjeg broja članova?

- Ne možemo mi njima pomoći dok ne pomognu sami sebi. Evo, na poslednjim izborima dobili su svega jednog novog člana, ali samo njega su i predložili. Sigurno je sujeta jedan od razloga, a ona delom proizilazi iz različitih stavova o temama kojima se bave.

BEZ PRIVILEGIJA
Za razliku od nekih ministara koji imaju sto pomoćnika, ne znaju nijedan broj telefona, i sve za njih rade sekretarice, ja živim u običnom svetu, sa narodom. Ne korisitim državne privilegije. Svojih para imam dovoljno. Nije mi potrebna Akademija da me finansira - ističe akademik Hajdin.

POSLEDNJI TRENUTAK ZA GAZELU
* SMEMO li spokojno da prelazimo preko Gazele?
- Most nije postao sigurniji time što su zatvorene jedna ili dve trake. Ali, moralo se to učiniti zbog popravke. I ovakav, most je bezbedan. Problem je što se ovoliko čekalo na rekonstrukciju, pa ona sada košta više od 30 miliona evra, skoro kao izgradnja novog. U ozbiljnim zemljama popravke su redovne, samim tim i jeftinije. Mi smo dočekali poslednji trenutak za ulaganje. A to koliko je most dobar najbolje pokazuje podatak da služi već 40 godina bez skoro ikakve popravke. I još trpi tri puta veći saobraćaj od vremena kada je projektovan.