Na Kosovu i Metohiji i u Raškoj oblasti, u Episkopiji raško-prizrenskoj, proveo je 34 godine. Sveti arhijerejski sabor SPC i Sinod, a često i razne državne organe neprestano je izveštavao o napadima na Srbe i imovinu Srpske crkve na Kosovu i Metohiji.
- Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski - zapisao je kasnije, kao patrijarh.
U izveštaju iz aprila 1958. godine episkop Pavle piše:
- Od Peći do Deviča u Drenici nema nijednog sveštenika, manastiri Gorioč i Crna Reka potpuno su pusti, u eparhiji ima svega 11 aktivnih manastira i stanje u manastirima je teško.

Napadi separatista

A maja 1959. godine episkop Pavle upozorava:
- Postoji još jedna nevolja, čije posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa. Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini poslednje tri kuće iz najbližeg sela, Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima.
Episkop je upozoravao da se Srbi plaše da iskazuju svoja verska osećanja u tim krajevima. Izveštavao je i o problemima sa visokim porezima, ometanjem opravki crkvenih objekata, uništavanjem manastirskih useva, napadima na crkve, groblja, vernike, provalnim krađama u hramovima...
I sam je često bio žrtva. Dobacivali su mu na ulici, vređali ga i maltretirali, gurali ga i izbacivali iz autobusa. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac. Nijedan državni organ nije ga zaštitio iako su predstavke išle do državnog vrha. Naprotiv, incidenti su se nastavili, pa je 22. maja 1964. godine došlo do napada na učenike Bogoslovije u Prizrenu. Povodom toga je episkop Pavle ponovo uputio predstavku Sinodu SPC. Episkop je napadnut i 1989. godine. Grupa mladih Albanaca teško ga je povredila, pa je morao da se leči tri meseca. Odbio je da podnese tužbu protiv napadača. Kasnije je o tom vremenu rekao:
- Ljudska prava najteže su bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Lična karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner), izdata mi je 1979, u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom... Eto malog primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način.
Nije imao razumevanja za Albance nasilnike, ali je kritikovao i Srbe:
- Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo, a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Podsetio bih, na primer, da spomen-hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manstir, jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika.

Uzaludni izveštaji

DrŽavni organi su šezdesetih godina bili nezadovoljni radom Bogoslovije u Prizrenu, a kao glavne primedbe Savezna komisija za verske poslove u svojim izveštajima navodila je da se u školi „hvali zapad i napada socijalizam“ i da su nastavnici „uglavnom verski fanatici i reakcionarno nastrojeni“.
Od 1965. godine do 1969. godine episkop Pavle je osveštao pet novih crkava u Lipljanu, Babljaku kod Uroševca, Prilužju, Košu i Leposaviću. Pored ovih crkava i manstirske crkve u Deviču, obnovljeno je još šesnaest crkava, podignute su četiri nove kapele, a obnovljeno sedam. Takođe je podignuto dvanaest novih zvonika, trinaest parohijskih domova, tri nova manastirska konaka itd.
Na osnovu izveštaja episkopa Pavla o stanju u njegovoj eparhiji, Sabor SPC je maja 1969. godine uputio pismo tadašnjem predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, u kome je traženo da se SPC i njenim vernicima u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija obezbedi sloboda života i sigurnost imovine.
U izveštaju Sinodu SPC za period od 1. aprila 1980. godine do 1. aprila 1981. godine episkop Pavle je pisao:
- Kad sam pre 23 godine dolazio na Eparhiju raško-prizrensku, znao sam da me tamo neće očekivati putevi posuti cvećem, nego teškoće razne vrste... Kroz ove 23 godine nevolja je bila dosta, ali mi se čini da nas veće do sada nisu snalazile od ovih u toku prošle i početkom ove godine... Iznoseći ove i slične nevolje, godinama sam molio vlasti da učine kraj zastrašivanju, šovinističkim ispadima i teroru nad našim vernicima, sveštenstvom i monasima, što unosi zabunu, nemir i nesigurnost, te se naši vernici iseljavaju. Odgovarano mi je obično da je to iseljavanje posledica sve brže urbanizacije, zatim ekonomski momenat - traženje boljeg radnog mesta i plate, zapošljavanje i školovanje dece itd...

STIPENDIRAO SIROMAŠNE
Kao episkop slao je izveštaje i zavodima za zaštitu spomenika kulture u Prištini i Beogradu. Posebnu brigu je pokazivao za Prizrensku bogosloviju. Stipendirao je od svoje plate neke siromašne đake i studente sa Kosova. Kupovao je đacima cipele i koričio knjige.

* * * * *

PORUKE
NE PRISTATI NA NELJUDSKO


* KAD se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.
* KADA je sujeta prisutna, onda dolazi do gordosti, svađe... Nije nesreća što mi imamo suprotna gledišta, jer se stvar mora sagledati sa više strana. Ali često kod nas dolazi do onog što nije razlika u mišljenju. Toga se moramo osloboditi...
* DUBOKO verujemo da će doći vreme kada će se nasilnici postideti. Molimo se i za neprijatelje naše da uvide da činjenje zla ne može doneti dobro nikome. Neka znaju da će, posle svih poraza kojima ponižavaju druge, na kraju sami sebe poraziti beznađem.
* TO šta će činiti drugi, to zavisi od njih, to je u njihovim rukama, ali šta ćemo činiti mi, u našim je rukama. Bog očekuje od nas, očekuju i sveti preci naši, da uvek postupamo kao narod Božiji, kao ljudi svesni, koji znaju šta rade, jer ima i onih koji to ne znaju...
* OBAVEZNI smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi. Nema toga interesa, ni nacionalnog, ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi.
* ŠTO veći položaj u Crkvi imaš, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari „vladaju“, a u Crkvi se služi.
* NIKADA kod hrišćana ne sme da dođe do sukoba između ljubavi prema svom narodu i spremnosti da se kao pravoslavni vernici drže zapovesti Božje.
* ŠTA vredi čoveku da je sve ugodno i sve lako ako izgubi obraz i dušu. Ako su teškoće tu, muke od drugih, a mi sačuvamo obraz i dušu, utoliko je još veća zasluga i veća čast pred Bogom.
* PRIPADAJUĆI mučeničkom kosovskom narodu srpskom, mi svedočimo da je bolje da i nestanemo kao ljudi, nego da opstajemo kao neljudi. Bolji je i mrtav čovek, nego živ nečovek...
* KAD bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održanje i napredak bili mogući samo zločinom, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto, to je za mene Kosovski zavet i opredeljenje za Carstvo nebesko.

* * * * *
LISTU SRPSKIH ARHIEPISKOPA I PATRIJARHA POGLEDAJTE OVDE
* * * * *

PATRIJARH SRPSKI PAVLE U SEĆANJU SVOJIH UGLEDNIH SAVREMENIKA
PUTOKAZ NAŠEG IZBAVLJENJA


Čuveni srpski istoričar Milorad Ekmečić ovako je svedočio o srpskom prvojerarhu, čije blage reči snažno odjekuju svetom:
- Jednom sam, u razgovoru sa predsednikom Konferencije nemačakih katoličkih biskupa, čuo da se žali da u svojoj crkvi nemaju tako svetog čoveka kao što je naš patrijarh.
Patrijarh Pavle će u istoriji Srpske crkve ostati puškinski visok obelisk nerukotvoreni.
U jednom zasudnom vremenu patrijarh Pavle je obnovio Srpsku crkvu, svetošću i ćutanjem više nego bi celi institut matematičara mogao smisliti kako treba da se radi. Vratio joj je narod i zbio ga oko oltara, pa mu sada veruje više nego ijednom filozofu i političaru.
Ne treba decu učiti da ga pamte. Znaće za njega i oni koji neće. A on sam će u duši doneti epitaf koji je pre mnogo vekova jedan Dalmatinac ostavio na mramoru - „Laudo Tibi Domine ljood fui“ (Hvala ti Gospode što sam postojao). Neki ne umiru i kad umiru.
A njegov kolega, takođe veliki istoričar Dragoljub Živojinović, ovako gleda na patrijarha Pavla:
- On je ličnost dostojna svog položaja i načina na koji je obavljao svoje dužnosti. Veoma je bio blizak narodu, i sve što je radio, radio je za njega i u njegovo ime. Njegove reči i izjave o različitim pitanjima iskazane su jasno, razumljivo, ali i dostojanstveno. Njegovo razumevanje problema o kojima je govorio i pisao u svojim porukama otkrivaju umnog i razumnog čoveka. On otvoreno govori o stradanjima naroda, s jedne strane, i istovremeno poziva na pomirenje, zajednički život, toleranciju. Mnogo je naučio kao vladika raško-prizrenski, on je otkrio zločine koji se čine nad narodom srpskim i Crkvom, i upozorio sve, počev od Svetog sinoda, ministara i javnosti. Patrijarh je retka ličnost u istoriji srpskog naroda koji je u vremenu kroz koje je prolazio doživeo mnogo toga, mahom neprijatnog, mučnog i bolnog. Meni će ostati u svesti kao čovek koji je, po mom poimanju, najbliže svetom čoveku.
Posle mnogobrojnih susreta sa Njegovom svetošću, veliki srpski pesnik Matija Bećković, svedoči:
- Patrijarh Pavle živi kao da će mu svaki dan biti sudnji, i govori kao da će svaka reč biti poslednja.
U tmušama novije istrije srpski narod u patrijarhu Pavlu imao je najpouzdaniji oslonac, primer i putokaz. Živeći na oba sveta i ponavljajući „Budimo ljudi“ i „Izdržimo do kraja“ - patrijarh Pavle postao je ne samo ponos monaha i Hristove crkve, nego i najubedljivija ličnost našeg vremena.
Bivši ministar vera u Vladi Republike Srbije, Radomir Naumov, ne samo iz ličnog doživljaja, nego i sa pozicije dužnosti koju je obavljao, kazuje:
- Uzdignut visoko iznad misije samo verskog poglavara, celim životom i delovanjem, patrijarh Pavle je naš duhovni svetionik, putokaz našeg spasenja i izbavljenja.
U ovom vremenu velikih državnih i nacionalnih iskušenja, patrijarh nam donosi sve ono neophodno što nam nedostaje: ljubav, spokoj, nadu, poštenje, čovečnost.

* * * * *

TIHA PRIČA MATI FEVRONIJE, IGUMANIJE PEĆKE PATRIJARŠIJE, KOJU JE UPOKOJENI PATRIJARH ČESTO POSEĆIVAO
OVDE SVE POČELO, OVDE ĆE SE SVE ZAVRŠITI


ODE naš deda! - tiho, savijene glave, govori mati Fevronija, igumanija Pećke patrijaršije.
Njene reči lebde nad konakom i crkvenom portom, gde je patrijarhova ikona okićena cvećem. Kraj nje sveća koju su monahinje zapalile za upokojenje patrijarhove duše. Za njegovo mesto u carstvu nebeskom mole se neprestano u tišini svetinje, u kojoj je partijarh rado boravio. Gde se molio i besedio kako treba zaslužiti Božju milost.
- Upokojeni patrijarh bio je Božji izaslanik na zemlji. To su shvatali svi koji su ga poznavali. Živeo je i učio nas da živimo po Božjim zapovestima. A, on sam, bio je primer skromnosti i čestitosti - biranim rečima govori mati Fevronija, o dedi, kako su patrijarha oslovljavale monahinje.
- Kao vladika, u Patrijaršiju je uvek dolazio sam. Do Peći bi stigao vozom, a potom do manastira, kilometrima od železničke stanice, pešice. Nije želeo da stvara gužvu, niti je zahtevao nešto posebno. Ručao bi i večerao sa sestrinstvom, a potom bi se povlačio u sobu, gde je po celu noć sedeo na stolici uvijen u ćebetu i čitao. Krevet je počeo da koristi tek kada je oboleo. Ipak, iako narušenog zdravlja ujutru bi prvi ustao, namestio ležaj i sam pripremio kraljevski sto za liturgiju - priseća se mati Fevronija.
Kaže da je, uprkos zvanju vladike, postupao kao monah.
- Poznavala sam Njegovu svetost još od studentskih dana i sećam se da je kao student teologije u Atini ostavio jak utisak na tamošnje sveštenstvo. Tako je jednom prilikom grčki arhimandrit ovde, na prestolu srpskih partijaraha, rekao: „Ako želite pravog patrijarha, izaberite Pavla.“ Tada još niko nije pretpostavljao da će upravo to i postati.
Tugovao je za svojim stradalim narodom i svetinjama na Kosovu i Metohiji. Pohodio je poharane manastire, spaljene domove. Grobove.
Igumanija Fevronija seća se:
- Kad se drugog dana Vidovdana, 1999. godine, vratio u Patrijaršiju, posle obilaska Metohije, bio je potpuno slomljen. Do večernje je samo čašu vode zatražio.
U godinama, posle najvećeg pogroma srpskog naroda na Kosmetu, kada je za velikih praznika dolazio u Patrijaršiju, raspitivao se da li se narod vraća. Koliko se dece vratilo?
- Odgovor je bio jednako težak i za njega i za nas - govori igumanija.

VEDRINA
- Pošto je često sam izvodio mnogobrojne radove na svetinjama, upokojeni patrijarh, tada vladika raško-prizrenski, popeo se jednom na merdevine da zameni polomljeni crep na krovu, a đakon, koji je nešto ranije zahtevao premeštaj i koji mu je držao merdevine, u šali ga upita: „Preosvećeni, šta bi sa mojim premeštajem?“ Odgovor je ostao upamćen: „Pa nećemo, valjda, sa ove visine o tako prizemnim stvarima“.

KOSMETSKI ZAVET
- Iako već veoma bolestan, na crkvenom saboru 2006. godine održanom u Pećkoj patrijaršiji, partijarh je hrabrio sveštenstvo da ostane na dosadašnjem putu Hristovom. Govorio je da je Božja volja ipak poslednja. Zato i njegove reči: „Na Kosmetu je sve počelo, tu će se sve i završiti“ monaštvo kosmetskih svetinja pamti kao zavet.