DOVEZAO sam mrtvo telo Milana Nedića na Centralno groblje u Beogradu. Stajao sam pored duboke jame i gledao kako ga dvojica grobara sahranjuju.
Miodrag Mladenović (84), bivši kapetan Ozne, prvi put u životu, otkriva veliku tajnu koju je od 4. februara 1946. godine, čuvao zakopanu duboko u sebi.
On tvrdi da je sa kolegom i drugom iz Ozne Stojanom u sumrak tog hladnog dana, prebacio mrtvog predsednika ratne Vlade narodnog spasa malim kombijem (koji je nekad bio radio-stanica nemačkih vojnika) iz zatvora u centru grada do zakopane rake.
- Samo sam dobio naređenje: dođite odmah u centralu policije u Zmaj Jovinoj ulici! Čovek je ispao kroz prozor. Preuzmite leš iz dvorišta i vozite na Centralno groblje. Javite se grobaru. Vratite se da saopštite da je naređenje izvršeno. Ne govorite nikom ništa! - seća se nekadašnji oznaš, danas penzioner u Beogradu.
Hitno su upalili auto, stigli u dvorište policije (danas je to Zavod za intelektualnu svojinu, Kneginje Ljubice 5). Dvorište unutar zgrade je zaklonjeno sa svih strana visokim zidovima:
- Odmah smo došli. Ispod prozora je ležalo mrtvo telo. Nizak čovek. Umotan u braon ćebe sa grbom Jugoslavije. Samo se video kratak kaput. Bio je već ukrućen, kao da je dugo mrtav. Nije imao nikakve prelome. Nije izgledao kao čovek koji je pao sa više od deset metara visine. Stavili su leš u automobil i krenuli ka Centralnom groblju:
- Ispred nas je čekao grobar. Samo je pitao: „Kako se zoveš?“ Rekao sam prezime. Uputio nas je da prođemo.
Ušli su na glavni ulaz, krenuli stazom blago uzbrdo, pa levo do žičane ograde (preko puta sadašnje ulice Ignjata Joba). Tu je, na jednoj čistini, već bila raka.
- Dva grobara, Stojan i ja, jedini smo bili. Grobari su još prokopavali neobično duboku humku. Pitao sam ih uzgred: „Zašto mora da bude toliko duboko?“ Odgovorili su mi: „Tako je naređeno.“
Kapetan u penziji priča da su leš zakopali bez sanduka. Samo su ga spustili konopcima u duboku jamu.
- Kad su počeli da zakopavaju humku, Stojan i ja smo otišli. Javio sam u centralu da je naređenje izvršeno. Ujutru sam ustao i pročitao u novinama: „Izdajnik Milan Nedić izvršio samoubistvo plašeći se narodnog suda. Skočio je kroz prozor zatvora dok ga čuvari nisu čuvali.“
Nedić je tih dana bio u zatvoru u Zmaj Jovinoj (Kneginje Ljubice):
- Grobar je bio u vezi sa saveznom Oznom. Više narodnih neprijatelja je sahranjeno na Centralnom groblju. Među njima i Milan Nedić - kaže Mladenović. - Nisam nikada smeo o tome da pričam. Takvo je bilo pravilo službe.
Kapetan se seća i od koga je dobio naređenje, ali ne želi da otkrije. Zna da je linija komandovanja bila - savezna Ozna - republička Ozna - beogradska Ozna.
- Odmah posle oslobođenja mnogo ljudi je streljano. Nisam učestvovao u tim stvarima jer sam imao druge zadatke. Prenosio sam poverljive informacije u svim kvartovima beogradske Ozne. Nije se glasno ni među nama pričalo o pogubljenjima. Znam da su bili krcati beogradski zatvori, a da su se osuđenici odvodili na streljanje u mnoge delove grada.
Pored žice na Centralnom groblju ima oko pet metara zasađene trave gde nema grobova. Miodrag sumnjičavo gleda baš na to mesto. Mnogo toga se promenilo. Spomenici su drugačiji. Nikle su okolo zgrade....

SRĐAN SREĆKOVIĆ, MINISTAR ZA DIJASPORU
VLADA DA OFORMI KOMISIJU


SRPSKI pokret obnove podneće formalnu inicijativu da Vlada Srbije oformi komisiju za otkrivanje svih tajnih grobnica posle Drugog svetskog rata - najavio je u utorak za „Novosti“ Srđan Srećković, ministar za dijasporu.
- To je istorijska obaveza države Srbije i moralni dug prema stotinama hiljada ljudi koji su ubijeni samo zato što su drugačije mislili. Bez otkrivanja pune istine o stradanjima intelektualne elite i običnih, poštenih srpskih domaćina koji su u to vreme bili najprogresivniji deo društva, nema istorijskog pomirenja i zalečenja još bolnih rana iz građanskog rata. Tragične greške iz prošlosti, više se ne smeju prikrivati, ne da bismo se vraćali u prošlost, već da se ne bi više nikada ponovile. Verujem da će naši koalicioni partneri da podrže ovu inicijativu i da će puna istina o organizovanim zločinima konačno da se utvrdi.

ORDEN ZA HRABROST
MLADENOVIĆ je otišao u partizane 1. marta 1944. godine. Pridružio se 13. korpusu 11 brigade. Ratovao je kao mitraljezac protiv Bugara oko Dimitrovgrada sve do oslobođenja. U Nišu je dobio čin stariji vodnik i obavljao je kurirske poslove za Oznu. Po oslobođenju, odlazi u Beograd gde ga angažuju u specijalnoj policiji na Obilićevom vencu. Dobitnik je medalje za hrabrost, ordena za hrabrost, ordena republike... Angažovan je bio u Ozni do 1956. godine.

P. VASILJEVIĆ

* * * * *

STRATIŠTA U GORNJEM KRUPCU BILA UVERTIRA ZA KASNIJA STRADANJA „NARODNIH NEPRIJATELJA“ OD STRANE PARTIZANA

UBIJANI MOTKAMA I NESTAJALI BEZ TRAGA


POSLE bitke kod Kravlja i Vrela sa nedićevcima, u kojoj su odneli pobedu, partizani su juna meseca 1944. godine prvi uspostavili vlast u Gornjem Krupcu i okolini i počeli da ubijaju „narodne neprijatelje“. Tu je funkcionisala najviša vlast vojnog područja Niš, a ujedno je bio i Sreski narodnooslobodilački odbor Aleksinac.
Komandant niškog vojnog područja i po mnogima bog i batina u to vreme, bio je zemljoradnik Dragoljub Petrović - Timošenko, iz Jasenja, kod Aleksinca, kasnije prvoborac (tragično nastradao pre dvadesetak godina).
U avgustu je formirana i Ozna, za čijeg je rukovodioca ubrzo postavljen Milan Vulić, dok je politički komesar bio Velimir Krstić - Bajež. Gornji Krupac i zbivanja u njemu, nema sumnje, bio je uvertira u sve ono što se kasnije dešavalo, na primer, u Nišu i Aleksincu nakon oslobođenja ovih gradova 14, odnosno, 13. oktobra 1944. godine.
Tragovi zla ne mogu se izbrisati. Znao je to dobro i prota Sava Branković, čiji je hod po mukama započeo dolaskom komunista. Rat je još besneo kada se našao u rukama Ozne - uhapšen 6. decembra 1944. Pet meseci kasnije, posle neviđene torture po zatvorima i izrežiranog procesa, osuđen je na smrt streljanjem. Oni koji su ga poznavali kao predratnog profesora veronauke gimnazije u Aleksincu i tokom rata u rodnoj Vrnjačkoj Banji, čudili su se, koje li je to silne grehe počinio njihov prota da bi se našao na optuženičkoj klupi, i na kraju, ipak, posle mnogo godina izbegao smrt.
U dragocenoj knjizi „U predvorju pakla“, koja je izašla 1991, prota potresno svedoči o sudbinama ljudi i kazamatima u Vrnjačkoj Banji, Nišu, Zabeli, Sremskoj Mitrovici i Aleksincu, u kojima je proveo godine tamnovanja.
- Pre nego što su partizani ušli u Aleksinac i Niš, Ozna je bila u selu Gornji Krupac. Za kratko vreme oznaši su lišili života oko 600 ljudi i u dugačkim šančevima zakopavali su po tri-četiri reda jedan iznad drugog - navodi prota Branković u svojoj knjizi, na osnovu svedočenja preživelih sa kojima je tamnovao.
U Gornji Krupac dovođeni su „narodni neprijatelji“ iz Niša i okoline (najviše), zatim iz Knjaževca, Svrljiga, Toplice... Iz samog sela nije bilo nikoga, a iz susednih svega nekoliko.
Mesni partizani, priča se, samo su čuvali stražu.Zatvorenici su isključivo dovođeni noću.
Osim u školskom, zatvarani su i mučeni u Milutinovom i Borkovom podrumu, a iz ovog poslednjeg obavezno se odlazilo u smrt. Svako veče oko 20 časova, zatvorenici su vezanih ruku i uglavnom goli, kao od majke rođeni, odvođeni na stratište. Poređani su pored plitko iskopane jame, naterani da se nagnu, a zatim su besomučno udarani motkama, kočevima, maljevima, lopatama... Mnogi su i poluživi zatrpavani zemljom, dok su im ekstremiteti virili i ubrzo postajali meta pasa. Najveće i najkrvavije stratište je mesto zvano „Padine“, blizu sela i pored starog puta, na kom su sada njive pod kukuruzom, ali ima i još nekoliko drugih lokacija - pored groblja...
U Krupcu se priča da je neki mladi partizan, iz Kamenice, kod Niša, najviše pobio „narodnih neprijatelja“. Inače, pored Kamenice, najviše dželata je bilo iz Leskovika i Cerja, pa u Krupcu i dan danas kruži izreka „Dabogda se Kamenica nikada ne pomenula“.
- U to vreme imala sam 17 godina, pa sam kao i mnoge moje vršnjakinje morala da pletem čarape i džempere za partizane. U kući mog oca Milorada Markovića jedno vreme bilo je sedište vojnog područja Niš u koju se uselio i Timošenko - kaže Radmila Vojinović (82). - I tada, i godinama kasnije, videla sam kako na stratištima psi razvlače delove ljudskog tela ili kosti. To je užas!
Vojislav Andrejević (95) rat je proveo u zarobljeništvu, ali mu je supruga po povratku ispričala, kako je saznala, da je mnogim žandarmima ili ljudima iz tzv. seoske straže govoreno: „Idite u Krupac da se predate i da vas rehabilituju“. Međutim, bili su dočekani motkama i bez reči ubijani.
Dušan STOJANOVIĆ

ISTRAŽIVANJE ISTORIČARA O NESTALIM ALEKSINČANIMA
IZDAJICE BEZ SUĐENJA

ISTORIČARI mr Branislav Jočić i Zoran Stevanović u saradnji sa Toplicom Petrovićem, 2000. godine upustili su se u veliku avanturu, kako bi kopanjem po arhivama i na drugi način koliko-toliko došli do istine. Plod tog njihovog rada je knjiga „Aleksinačke žrtve 20. veka“, koja je svetlo dana ugledala dve godine kasnije.
Prema ovom istraživanju, partizanska vlast je privela i saslušala oko 300 žitelja Aleksinca i okoline, a njih 68 zadržala u zatvoru. Građani su hapšeni ekspresno, u svojim kućama, u berbernici, na ulici... Reč je uglavnom o uglednim i viđenijim građanima (civilima) ove sredine iz tog vremena. Porodice nikada nisu saznale gde je ko sahranjen, a uhapšeni su poslednji put viđeni 24. novembra 1944. godine u niškom KPD. Danas svedoka jednostavno nema.

ŠEST PIROĆANKI
U GORNjEM Krupcu čuli smo i priču, da je ovde od života „oslobođeno“ i šest Piroćanki. Zbog rada u javnoj kući, gde su im klijenti bili i okupatori, one su poslate najpre u Lipovac na saslušanje, što je bila čista formalnost, da bi bile dopremljene i pogubljene u Krupcu. I njima, kao i svim ostalim poubijanim, nikada se nije saznala raka, niti su njihovi najmiliji na bilo koji način obavešteni o njihovoj sudbini.

* * * * *

REAGOVANJA I POLEMIKE

ALEKSANDAR KARAĐORĐEVIĆ, PRESTOLONASLEDNIK
DUG PREMA ŽRTVAMA


VERUJEM da imamo dužnost i obavezu prema žrtvama svih strana da ne dopustimo da budu zaboravljeni ili nanovo žrtvovani nekim drugim interesima. Žrtve koje nisu prepoznate, priznate i identifikovane zauvek opterećuju žive.
Žrtve koje smo imenovali, čijim smo se senima poklonili, dopuštaju nam da oprostimo ljudima i vremenima koji su se o njih ogrešili, i da u sebi potražimo snagu i svest da nikada više ne dopustimo ni sebi ni drugima da ljudske živote poništavaju radi zadovoljenja sopstvenih ideoloških, političkih ili zaumnih strasti.
Tu se ne radi o pozivu na osvetu prema počiniocima, nego o dugu prema žrtvama bez obzira na to kojoj su strani pripadale!

BOŽO PRELEVIĆ, ADVOKAT
TAČKA NA PODELE


OVA vaša akcija je veoma važna, ne zato da bi se sada pokrenule neke nove podele, nego da se stare na ovaj način zatvore.
Srbija se uvek delila oko svega na pola. Ali, jasno je da nije moguće da su samo partizani bili antifašisti, a kraljeva vojska završila u koncentracionim logorima.
Neće biti da je istina tako crno-bela, jer postoji mnogo naznaka koje prosto ne mogu da ugledaju svetlost dana. Bilo je potrebno 60 godina da se skloni tako neprobojan balast, da bi se utvrdilo ko je i na koji način lišio života hiljade ljudi, bez suđenja, a u ime nekakve ideje.
Mi govorimo o grobnicama, a u stvari govorimo o naznaci pravde. Mi govorimo o tome da bi bilo pošteno saznati čije su to kosti i podići im spomenik. Mislim da bi bilo pošteno znati i zašto su ti ljudi stradali i, naravno, čija je to odluka da stradaju bez utvrđivanja krivice.
To se Srbima tokom prošlog veka često dešavalo. Ali, skoro nikada se nije dešavalo da se to otkrije. Zato mislim da je ovo samo početak razgrtanja jednog trulog kovčega nad delom istorije ove Srbije.

JOVICA TRKULJA, PROFESOR PRAVNOG FAKULTETA
OBELEŽITI BELEGE ZLA


U PERIODU od 1944/45. do danas u Srbiji su preovladavali autoritarni, diktatorski režimi. Oni su proizvodili zlo čije su manifestacije: zločini, političke likvidacije, lišavanje slobode, kršenje osnovnih ljudskih prava, konfiskacija i nacionalizacija imovine... Reč je o pravno-političkoj destrukciji i pustoši koju su za sobom ostavili satrapski režimi. Ostavili su duboke ožiljke i rak-rane na telu Srbije. Njihove žrtve su bili i ostali građani Srbije i pravo koje je (p)ostalo sluškinja politike.
Ovo zlo je masovno činjeno 1944-46 i 1948-53, ali je ostalo do naših dana. Njegovi tragovi su, između ostalog, masovne grobnice u kojima su tajno, bez suđenja likvidirane desetine hiljada ljudi. Te tajne grobnice su svojevrsni arheološki belezi vremena zla. Čeljust tog zla zjapi nad našim sudbinama i ukoliko se ne zatvori ili bar ne premosti, preti da postane provalija naše budućnosti.
Obelodanjivanje nedela vlasti posle Drugog svetskog rata je važna misija u otkopavanju istine i otkrivanju skrivene istorije. Pronalaženje i obeležavanje tih belega zla širom Srbije je neodložna moralna, pravna i istorijska obaveza, kao deo našeg suočavanja sa tamnom stranom svoje istorije. Ma kako to bilo bolno moramo se suočiti sa istinom: koliko je ljudi bilo likvidirano, gde su pokopani, ko su vinovnici tih egzekucija. Valja nam izaći na kraj sa minulim mračnim vremenima, ovladati prošlošću koja je gospodarila nama, a i dalje bi ukoliko se ne ovlada njome. Kategorički imperativ našeg društva glasi: zlo autoritarne prošlosti se mora savladati da se ne bi ponovilo!