ODMAH posle oslobođenja Beograda, nove vlasti su prema arhivski utemeljenim procenama, likvidirale između pet i sedam hiljada „narodnih neprijatelja“.
Glavni grad bio je označen kao centar srpske reakcije u očima vodećih komunista i sa posebnom pažnjom ga je trebalo očistiti od svih „nenarodnih elemenata“.
Odmah nakon ulaska partizana sredinom oktobra 1944. godine, započet je obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu.
- Većina žrtava likvidirana je bez presude, a samo za jedan deo stradalnika, fingirane presude su po nalogu Ozne, izricane posle streljana - objašnjava za „Novosti“ mr Srđan Cvetković, saradnik istraživač Instituta za savremenu istoriju.
„Divlja čišćenja“ obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, po pravilu bez pisanih tragova.
Glavni grad je bio izdeljen na 16 rejona i svaki je imao svoj zatvor u čijoj blizini su bila strelišta i tajne grobnice, koje ni dan-danas nisu pronađene i otkopane. Komisijske „presude“ bile su po kratkom postupku - Banjica ili streljanje!
Egzekucije su bile noću u potaji!
Kao najveća stratišta pominju se: Ambasada Turske - gde su streljana pretežno uniformisana lica; Belimarkovićev voćnjak (gde su iskorišćene nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici pretežno Italijani); Banjička šuma; Košutnjak (oko nemačkog groblja), Lisičji potok - možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita; kod stadiona Grafičara (Senjak); Park Manjež; Park Tašmajdan; kod hale ”Pionir”; Nebojša kula; Veliko ratno ostrvo; Ada ciganlija; stadion FK Obilić; naselje Braća Jerković, Rakovica; letnja pozornica Topčider; Jajinci, Železnička kolonija, Šarena ćuprija, teren ispod Avale i druga.

ŠTABOVI OZNE
Odmah u blizini sedišta Ozne (Zmaj Jovina 21) u Francuskoj 5, radio je „punom parom“ preki Vojni sud, dok se centrala OZN-e za Beograd nalazila na Obilićevom vencu br. 48 (studentska menza Tri kostura).
Štab savezne Ozne nalazio se pri Vrhovnom štabu i istovremeno u štabu II korpusa smeštenom u Maglajskoj ulici na Dedinju, a kasnije je premešten u centar grada (tačnije na uglu Zmaj Jovine i Simine). Korišteni su ponegde i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice.
P. V.

* * * * *

MILICA MARKOVIĆ, I ŠEST DECENIJA POŠTO SU JOJ OCA MIHAJLA VESELINOVIĆA STRELJALI PARTIZANI, TRAŽI PRAVDU

ISTINA POSLE POLA VEKA

Istina je surova, vaši više nisu živi - odgovorio je Slobodan Penezić Krcun na pitanje koje mu je postavila Natalija Veselinović 1945. godine, tragajući za svojim mužem Mihajlom.
Streljali su ga pripadnici Ozne, proglasivši ga za narodnog neprijatelja. Kosti su mu pronađene tek šest decenija kasnije, kada je kćerka Milica ekshumacijom stavila tačku na tragičnu sudbinu čuvenog beogradskog industrijalca.
- Ne pitajte kako sam se osećala kada su počeli iskopavanje. Pala sam u nesvest, a iz obližnje kafane su doneli vodu i svu me ispolivali - priseća se Milica Marković (83), kćerka streljanog Mihajla, dok danas šest decenija kasnije stoji na istom tom stratištu. Prstom upire na debelo drvo koje je „tada bilo mladica“.
- Odmah smo znali da je tu sahranjen. Pričao nam je Italijan koji je znao mog oca iz zatvora. Čak nam je i donosio očeva pisma. Tu su bili zatvoreni nekoliko dana, evo baš u ovoj zgradi pored Muzeja kralja Petra Prvog. Njemu je tada tata poklonio kaput, znao je da mu više neće više biti potreban.
Istina je bila skrivana godinama. A napori porodice Veselinović da se Mihajlo otkopa i pristojno sahrani ostajali su uzaludni. Sve do 2000. godine, kada je Milici Marković lično pomogao Zoran Đinđić. A dobila je i blagoslov patrijarha Pavla.
Kopao se park kod današnje kafane „Grafičar“ na Senjaku. I otkopale uspomene. Kosti nekoliko pokojnika bile su vezane žicom, a Mihajlove cipele iste kao kad je pošao na gubilište. U toj senjačkoj zemlji ležali su i mnogi drugi „narodni neprijatelji“ - M. Petrović Oplenac, kafedžija, S. Popadić, vlasnik male fabrike slatkiša, M. Ivanić, novinar... Svima im je presudio Bata Živančević, ozloglašeni „oznaš sa Senjaka“.
Nije Milica ljuta, ni ogorčena. Samo joj, već šest decenija nije jasno - zašto!?
- Mog su oca svi po dobrome znali. Nema koga nije venčavao, krstio... Svima je nesebično pomagao. Bio je veliki Srbin.
Za vreme rata Veselinović je bio politički neaktivan, ali je na Senjaku pomagao Dom za izbegličku decu i ratnu siročad. Bio je preduzimač i vlasnik fabrike metalnih proizvoda „Pancer“ u Ulici Franša de Perea 66.
Četiri dana po oslobođenju, 24. oktobra 1944, pozvan je iz Resnika da otvori fabriku, ali je uhapšen. Za sobom je ostavio udovicu i petoro dece. Sva im je imovina konfiskovana, a porodica je živela od tuđe milostinje. Aleksandar Veselinović, stariji sin, pobegao je sa grupom četnika za Italiju, a potom za SAD. Mlađi Dragoljub je uhapšen kao kolporter „Demokratije“ i ubijen.
I sama Milica je četiri dana odležala u zatvoru jer je bila „dražilovica“.
- A čak nisam znala ni šta to znači - sleže Milica ramenima i promišlja o prošlosti. Podneće zahtev za rehabilitaciju svog oca. Toliko još može.

PISMO KRVLJU
Vlasnik male fabrike slatkiša Slavko Popadić u vreme rata je takođe bio politički uzdržan. Uhapšen je 25. oktobra 1944. kao ratni profiter, jer je počeo da zida kuću u Kaćanskoj ulici. U zatvoru je uspeo da napiše pismo sopstvenom krvlju. U njemu kaže: „Dosta je da jedan bezdušnik podnese prijavu u kojoj nema ni trunke istine, pa da ode glava.“
I Popadiću je sav imetak oduzet.

VAVEDENJE
Posmrtni ostaci Mihajla Veselinovića preneti su u manastir Vavedenje. Pored grobova sveštenih lica, nalazi se i spomenik Veselinovića, koji su uz pomoć Zorana Đinđića podigli Veselinovići.
B. STJELJA

* * * * *

SLOBODAN ĐURIĆ, ZA „NOVOSTI“, O DRAMI SVOJE PORODICE
AGAPI JE ČEKALA

MAJKA Ljubica čekala je mog tatu svakoga dana da zakuca na vrata. Šest decenija. Umrla je pre četiri godine u devedeset prvoj. Nije ga dočekala.
A oca, Dragoljuba Đurića, sanitetskog potporučnika Vojne bolnice u Beogradu sin Slobodan nije ni zapamtio. Ne čeka ga, jer zna da je streljan. Čeka na istinu, jer još ne zna gde mu je grob.
Bombardovanje, 6. aprila 1941. godine, Dragoljubu i Ljubici (cincarsko ime Agapi, što znači ljubav) gori stan u Sarajevskoj 2a.
Sele se u jednu sobu na poslednjem spratu prvog unutrašnjeg odeljenja Vojne bolnice u Pasterovoj ulici. Tu, u dvadesetak kvadrata, proveli su rat. Tu se, 14. februara 1943. godine rodio Slobodan.
Po okupaciji, Nemci zarobljavaju sve vojnike i oficire u bolnici, ali ih ostavljaju da rade posao. Preuređuju jedan deo bolnice za svoje vojnike i nemačko medicinsko osoblje.
- Otac i njegove kolege su lečili sve: partizane, četnike, obične građane, nedićevce, ljotićevce. Na to ih je obavezivala Hipokratova zakletva.
Dragoljuba su pokušali da mobilišu i u Srpsku državnu stražu (Nedićevi) i u Dobrovoljački korpus (Ljotićevi). Nabavio je falsifikovana lekarska opravdanja da mu je očni vid oštećen, da je nesposoban. Veran je bio samo kralju. Ostao je sa svojom Ljubicom i tek rođenim detetom u kancelariji.
Ratna bolnica, ječali su ljudi, bez nogu i ruku. Ranjene vojnike su istovarali kao na traci. Radio je Slobodan svakodnevno.
Oslobodioci su upali u bolnicu 22. oktobra. Pohapsili sve uniformisane osim medicinskih sestara.
- Imao sam 20 meseci, kada su „oznaši“ odveli tatu 22. oktobra 1944 - priča Slobodan Đurić koji sada ima 66 godina.
Grupu iz bolnice, odveli su u zatvor u Vojvode Milenka 40.
- Prepolovio se - jaukala je majka kad ga je prvi put posetila posle tri dana. - Nosila je i mene da me vidi. Tad me poslednji put poljubio.
Ispitivao ga ja devetnaestogodišnji oficir Ozne. Urlao je:
- Što nisi došao u šumu? Lečio si izdajnike!
Posle četiri dana, Dragoljuba više nije bilo u zatvoru. Imao je 33 godine.
Pričali su Ljubici da je na Banjici, pa u rudniku i na kraju da je odvezen u Sibir...
- Lagarije - kaže Slobodan.
- Ubijen je i bačen!
Majka i sin su se odselili u Crvenu Jabuku. Tamo su živeli posle rata. Ljubica se povukla u sebe. Potajno se nadala da će doći. Sa tom nadom je umrla.
Slobodan joj je podigao spomenik na Bežanijskom groblju. Na njemu se nalazi slika Ljubice i Dragoljuba. Piše:
„Dragoljub, nevino pogubljen od oslobodilaca Beograda, bez suđenja i groba, 1944. godine. Agapi ga je čekala...“

SPOMEN OBELEŽJE
SLOBODAN Đurić je u martu 2007. godine podneo zahtev Skupštini beograda da se podigne Spomen obeležje nevinim žrtvama „divljeg čišćenja Beograda“
Gradska Komisija za spomenike i nazive trgova je u aprilu razmatrala predlog i u načelu ga prihvatila. Do danas ideja nije realizovana.
P. VASILJEVIĆ

* * * * *

SPISAK 105 STRELJANIH

„Politika“ od 27. novembra 1944. objavila je na prve dve strane „Saopštenje“ Vojnog suda Prvog korpusa N.O.V.J. o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu“ sa spiskom od 105 streljanih osoba.
Veliki deo streljanih pripadao je Nedićevoj administraciji i policiji - 38 odsto, četnika - 20 odsto, saradnika Gestapoa - 20 odsto, građana-izdajnika - 15 odsto, ljotićevaca - 4 odsto i ostalih 3 odsto.
Najviše su na meti bili pripadnici Nedićeve administracije i oružanih formacija, ministri i pomoćnici (gotovo 75 odsto) ali je tu bilo i uglednih profesora, glumaca, novinara pa i studenata.
- Pored stvarnih kolaboracionista i mogućih ratnih zločinaca, streljani su bez valjanog sudskog postupka ministri i njihovi pomoćnici, činovnici ali i ljudi koji su u vreme okupacije gledali svoja posla i posedovali značajniji kapital, imali simpatije za četnički pokret - objašnjava mr Cvetković - kritikovali i ismevali komuniste, ili su naprosto bili ugledni kulturni i javni radnici koji nisu prihvatali komunističku ideologiju. Oštrica mača bila je usmerena prema starom građanskom staležu i nasleđenoj društvenoj eliti predratne Srbije.

1. Arsenijević Vladimir, kolar, nemački špijun 2. Babić Josip, agent Gestapoa 3. Babović Aleksandar, nedićevac 4. dr Birčanin Ilija, nedićevski pukovnik 5. Brberić Ilija, četnički koljač 6. Brković Vujica, student, agent Gestapoa 7. Budimir Spiro, četnik 8. Bunjević Lazar, nedićevski vojnik 9. Vales Oskar, agent Gestapoa 10. Veselinović Radosav, ministar poljoprivrede 11. Vićentijević Borivoje, četnički komandant 12. Galijan Vladislav, šef Aćimovićevog kabineta, agent Gestapoa 13. Glišić Dušan, nemački agent 14. Grujić Miloš, četnik i nemački agent 15. Deletić Milonja, italijanski agent 16. Domazet N. Rajko, agent Specijalne policije 17. Doroški georgije, denuncijant 18. Dostanić Dragutin, četnički komandant 19. Đokić Srbislav, pomoćnik ministra 20. Đorđević Dušan, ministar finansija 21. Đumberski Nikola, nemački agent 22. Eror Dušan, nedićevski vodnik 23. Živadinović Jevto, nedićevski kapetan 24. Zarić Petar, službenik Specijalne policije 25. dr Zec Petar, bivši senator 26. Janković Đura, bivši ministar 27. Janković Momčilo, bivši ministar pravde 28. Jovanović M. Aleksandar, agent Gestapoa 29. Jovanović Branislav, ljotićevac, agent Gestapoa 30. Jovanović Branko, organizator „crnih trojki“ 31. Jovanović Zorica, agent Gestapoa 32. Jovanović Velibor, član „Zbora“ 33. Joksimović Jovica, četnički komandant 34. Jevtić Mihajlo, islednik Specijalne policije 35. Jovanović Lazar, glumac, denuncijant 36. Jojić Risto, saradnik okupatora 37. Kockar Veljko, student, agent Gestapoa 38. Kocić Miodrag, žandarm, koljač 39. Krajnović Ilija, agent Gestapoa 40. Krneta M. Spasoje, agent Specijalne policije 41. Kutur Đuro, pomoćnik ministra spoljne politike 42. Kulundžija Dobrivoje, agent Specijalne policije 43. Lazarević Miodrag, član Dražinog prekog suda 44. Marjanović Čedomir, ministar pravde 45. Maksimović Ratko, četnički obaveštajac 46. Marinković Dragoljub, okružni načelnik iz Kraljeva 47. Marković N. Slavko, četnik Koste Pećanca 48. Mačišić Mihajlo, agent specijalne policije 49. Mijušković dr Jovan, ministar socijalne politike 50. Milovanović Dragoljub, organizator „crnih trojki“ 51. Mihajlović Kosta, direktor gimnazije u Čačku 52. Markićević Strahinja, sudski kapetan 53. Mudrić Rade, žandarmerijski narednik 54. Nedeljković Aleksije, major, agent Gestapoa 55. Pavlović Radisav, član „crnih trojki“ 56. Paković Vidak, referent Specijalne policije 57. Pitašević Sotir, agent Specijalne policije 58. Popović Branko, profesor Univerziteta 59. dr Pružić Ilija, profesor Univerziteta 60. Pomorac Radisav, agent Specijalne policije 61. Radosavljević Blažo, predsednik prekog suda u Kolašinu 62. Ristić Dragoljub, član četničkog prekog suda 63. Radulović Aleksandar, komandant gradske straže Beograda 64. Savić Milivoje, agent Gestapoa 65. Savić Svetolik, novinar, Nedićev plaćenik 66. dr Stefanović Svetislav, ideolog fašizma 67. Spasinović Ljubomir, četnik, denuncijant 68. Stanimirović Atanasije, potpukovnik, agent 69. Simić Bogdan, novinar, saradnik Gestapoa 70. Stojanović Aleksandar, general 71. Susman Anton, upravnik zatvora u Užicu 72. Tatić Milan, službenik zatvora u Užicu 73. Tanović Jovan, direktor „Novog vremena“, saradnik Nemaca i rukovodilac Nedićeve propagande 74. Terzić Vujica, pratilac četničkog kapetana, koljač 75. Todorović S. Nikola, agent Gestapoa 76. Trbović Marko, agent Specijalne policije 77. Urbanc Stanko, agent Gestapoa 78. Fidler Martin, agent Specijalne policije 79. Francen Sima, novinar, saradnik Gestapoa 80. Hempl Petko, agent Gestapoa 81. Han Ivan, agent Gestapoa 82. dr Horvatski Milan, pomoćnik ministra finansija 83. Cvetković Aleksandar, glumac u nedićevskom radio programu 84. Džudović Novica, agent italijanske službe 85. Čumić Čedomir, agent Specijalne policije 86. Smit Josip, organizator četničkih bandi 87. Šnebl Dušan, agent Gestapoa 88. Štark Boris, nemački agent 89. Aranicki Miomir, agent Specijalne policije 90. Cvetković Miroslav, dželat iz logora Banjica 91. Ćosić Žarko, agent Specijalne policije 92. Herceg Franjo, agent Specijalne policije 93. Dimitrijević Gradimir, agent Specijalne policije 94. Hudini Josip, sudski pukovnik 95. Obradović Branko, agent Specijalne policije 96. Asković Božidar, zamenik vojvode Bosiljčića 97. Milovanović Milan, vojvoda Pećanac mlađi 98. Perišić V. Radivoje, vojni islednik SDS-a u Valjevu 99. Sinaka V. Otokar, nemački vojnik 100. Igor A. Lokar, nemački dobrovoljac 101. Vertag S. Alfred, nemački tumač 102. Đorđević Milutin, vojni ljotićev islednik 103. Smidling J. Josif, agent Gestapoa 104. Vučićević V. Dobrivoje, nemački jatak 105. Danilović Radojica, agent italijanske službe.
Sve smrtne presude su izvršene.