MISLITI o Kosovu dva dana pošto je to naše Kosovo proglašeno za tuđe, za nezavisnu (albansku) državu, izgleda mi kao povod za razmišljanje o pitanju koliko je to Kosovo do pre dva dana uistinu bilo naše i da li se moglo više učiniti da ne bude jednostrano proglašeno kao nezavisno, kao Kosovo koje više ne pripada Srbiji iako je, do nedelje, bilo deo njene državne teritorije. Osećam da, kao građanka Srbije, možda i imam odgovor na prvi deo ovog pitanja kao što sam uverena da, na drugi deo, najpre treba da odgovore naši političari i diplomate. Trebalo bi, razume se, da odgovaraju i svi nekadašnji političari i diplomate, čija je dužnost bila da se staraju o Kosovu za poslednjih šezdeset godina. Ali, njih ili više nema među živima, ili su se sklonili među zaboravljene.
Kosovo je, svakako, središte naše istorijske prošlosti i naše surove sadašnjosti, naš najveći nacionalni mit kojeg se sećamo samo kad je doveden u pitanje. Saga o Kosovu je dokaz i našeg nesebičnog požrtvovanja u doba Prvog i Drugog balkanskog rata, na početku 20. veka i naše sebične nebrige u crnom vremenu trećeg i četvrtog balkanskog obračuna, jugoslovenskog, na kraju istog veka. Ako bismo pristali da budemo iskreni prema sebi, onda bismo morali da priznamo da smo Kosovo počeli da gubimo već 1945. godine, neposredno posle Drugog svetskog rata, kad hiljadama srpskih izbeglica sa Kosova nije bilo, zakonom, dozvoljeno da se vrate iz izbeglištva u domove iz kojih su pobegli kad je počela nemačka okupacija, što je omogućilo albanski teror nad Srbima. O tome se, u svim periodima jugoslovenskog promenljivog socijalizma, nepromenljivo ćutalo. Zastor ćutanja se u socijalističkoj Jugoslaviji prevlačio i preko zbivanja što su na Kosovu počela u drugoj polovini šezdesetih godina: tada se začelo novo brojno iseljavanje Srba sa Kosova, pošto je tada nastao nov, a perfidno skrivan, ali efikasno sprovođen, albanski teror na Srbima koje tadašnje jugoslovenske vlasti nisu htele ni da primete, ni da sprečavaju. Ne, nisu sprečavale, naprotiv: za sve to vreme je, kažu, Socijalistička Republika Srbija slala svojoj Autonomnoj pokrajini, Kosovu, milion dolara dnevno!
Jesmo li stvarno mogli da zaboravimo flašu kojom je, na svojoj njivi na Kosovu, mučen nesrećni Đorđe Martinović, čiji je „slučaj“, kako se taj događaj tada, pre gotovo trideset godina, nazivao, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja. Zar smo zaboravili kosovske Srbe u rano leto 1996, zatvorene u geto Pionirskog parka u Beogradu, ograđene kao ovce u toru, ostavljene na cedilu od Slobodana Miloševića, koji im je obećao da „niko više ne sme da vas bije“. Sva ta ćutanja i prećutkivanja, zastori laži i obmana na koje smo, neko voljno, a neko nevoljno, pristajali, doveli su nas i do strašne 1999. godine: ne samo što nam se dogodilo tromesečno bombardovanje s cinizmom nazvano „Milosrdni anđeo“ nego smo, sa potpisom Miloševićevog generala, dopustili da „staranje“ o Kosovu preuzmu snage međunarodne organizacije koja nas je bombardovala. Ta moćna organizacija je imala svoj plan, svoju taktiku i strategiju, kao i albanska stranka: mi nismo imali ni plan, ni strategiju, mi taktiku ili, bar, ništa od toga nismo pokazali da imamo. Tako smo, još tada, kapitulirali. Tako smo, još tada, izgubili Kosovo. Pri tom smo pokazivali nerazumljivu meru ravnodušnost i pasivnosti, čak i u prvim godinama posle pada Slobodana Miloševića, a zatim su nas događaji preticali. Zato smo i stigli do 17. februara 2008. ovako kako smo stigli, poniženi.
Ali, pošto verujem u snagu poraza kao podsticaja, kao poziva na mudrost, na veštinu naizmeničnog trpljenja i suprotstavljanja, na gandijevski nesalomivi otpor nasilju - sklona sam da verujem da nam je ovaj poraz bio neophodan da bismo se suočili sa nama samima. Sa svojim nacionalnim Sopstvom koje ima šta da nam kaže, otkrije, poruči. Ako se to suočavanje i ostvari, ponovo ćemo se osposobiti za povratak na Kosovo. Za povratak Kosova.