I u vre­me ca­ra Du­ša­na po­sto­ja­le su dr­žav­no-prav­ne te­o­ri­je ko­je su nje­mu si­gur­no bi­le po­zna­te. Ali on je bio sve­stan i nji­ho­ve re­la­tiv­no­sti., O to­me je mo­gao ču­ti od sa­mih Gr­ka, a je­dan od njih bio je i ka­sni­ji car Jo­van IV Kan­ta­ku­zin: "Ne mo­že bi­ti ni naj­ma­nje sum­nje u to da su ar­gu­men­ti jed­nog i dru­gog pre­ten­den­ta, op­tu­žbe pro­tiv svih ko­ji su dr­ža­li vlast, ot­kri­va­ju­ći va­pi­ju­će raz­li­ke iz­me­đu ono­ga što je po op­šte­pri­hva­će­noj dok­tri­ni i po pri­me­ri­ma iz isto­ri­je tre­ba­lo da bu­de car­stvo i ono­ga što je car­stvo stvar­no bi­lo" (S. Ćir­ko­vić, "Sr­bi­ja uoči car­stva", De­ča­ni i vi­zan­tij­ska umet­nost sre­di­nom 14. ve­ka, Be­o­grad 1989, 9).

GLAS PR­VE "OPO­ZI­CI­JE"
PO­VO­DOM ka­zi­va­nja na­šeg bi­o­gra­fa o to­bo­žnjem od­lu­če­nju Srp­ske cr­kve, po­red sve­ga to­ga što kod nje­ga ima mno­go spo­r­nog, tre­ba re­ći da je to pr­vi sa­ču­va­ni glas "opo­zi­ci­je" u na­šoj sta­roj dr­ža­vi. U te­škoj osku­di­ci po­da­ta­ka, sva­ka vest je do­br­o­do­šla, i sto­ga je sma­nje­na kri­tič­nost pri nji­ho­vom usva­ja­nju. Uvek po­sto­je oni ko­ji se ne sla­žu s po­stup­ci­ma tre­nut­ne vla­sti. Ne mo­ra to da bu­de sa­mo iz zlo­vo­lje, već i iz iskre­nog ube­đe­nja da bi tre­ba­lo ra­di­ti dru­ki­je. Ve­li­ki uspon, a za­tim na­glo opa­da­nje srp­ske dr­ža­ve, da­lo je za pra­vo zlo­slut­ni­ci­ma ko­jih uvek ima i ko­ji se pla­še sva­kog uspe­ha.
Ono što je za­de­si­lo Sr­be po­sle smr­ti ca­ra Du­ša­na 1355. go­di­ne, tra­ži­lo je od sa­vre­me­ni­ka ne­ko ob­ja­šnje­nje. Naj­bli­ži od­go­vor bio je do­volj­no ube­dljiv. Du­ša­no­vi us­pe­si do­ne­li su gor­dost i pro­glas car­stva, a za­tim je br­zo usle­di­la ka­zna. Ta­ko su, za­hva­lju­ju­ći bi­o­gra­fi­ju pa­tri­jar­ha Sa­ve IV, dva vi­še sve­ča­na ne­go zna­čaj­na do­ga­đa­ja ne­za­slu­že­no ti­šta­li sa­vest srp­skog na­ro­da pre­ko 650 go­di­na, sve do da­nas, kroz neo­sno­va­no na­met­nu­ti ose­ćaj pre­stu­pa.
Bi­o­graf pa­tri­jar­ha Sa­ve IV ni­je usa­mljen u osu­di Du­ša­no­vih po­stu­pa­ka. De­spot Uglje­ša, go­spo­dar obla­sti oko gra­da Se­ra, jed­ne od Du­ša­no­vih pre­sto­ni­ca, još je gla­sni­ji: "Po­što, da­kle, po­koj­ni Ste­fan Uroš - pro­gla­siv­ši se­be sa­mo­dr­še­cem Sr­bi­je i Ro­ma­ni­je, uz­nev­ši se u sr­cu vi­si­nom do­sto­jan­stva.... pr­vo je ne­za­ko­ni­to stvo­rio sa­mo­ru­ko­po­lo­že­nog pa­tri­jar­ha, pa mu je pri­do­dao, dr­sko otev­ši, ne ma­li broj mi­tr­o­po­li­ja sa­bor­ne Hri­sto­ve Cr­kve, i zbog to­ga se do­go­di­lo da na­sta­ne ni­ma­lo be­zna­ča­jan ras­kol Cr­kve i da udo­vi bu­du jad­no otrg­nu­ti i od te­la Hri­sto­vog i gla­ve, i li­še­ni ži­vot­ne si­le ko­ja se iz­li­va iz gla­ve i umrt­vlje­ni".
Tre­ba li ov­de do­da­ti da se nje­go­va vlast pro­sti­re nad te­ri­to­ri­jom ste­če­nom ak­ci­jom Du­ša­na pro­tiv ko­ga on go­vo­ri? On to ve­ro­vat­no či­ni iz dva raz­lo­ga. Pr­vo, da bi uti­šao svo­ju sa­vest zbog ulo­ge u sla­blje­nju srp­ske dr­ža­ve, či­ju cen­tral­nu vlast ne pri­zna­je i že­li da se od nje osa­mo­sta­li. Za­tim, kroz osu­du srp­skog ca­ra na­sto­ji da se pri­bli­ži Ca­ri­gra­du i pri­do­bi­je ga za sa­vez pred ne­po­sred­nom tur­skom opa­sno­šću. Ko­li­ko se zna, od Gr­ka ni­je do­bio ni­ka­kvu po­moć i u okr­šaj sa Tur­ci­ma ušao je po­mog­nut sa­mo od bra­ta Vu­ka­ši­na. Ma­rič­ka bit­ka od­ne­la je obo­ji­cu. Ti­me su otvo­re­ni pu­te­vi za da­lja tur­ska osva­ja­nja.
VE­LI­KI OD­JEK
DA bi se iz­be­gli mo­gu­ći ne­spo­ra­zu­mi oko na­stan­ka Srp­ske pa­tri­jar­ši­je, mo­ra se is­ta­ći da raš­či­šća­va­njem za­ple­ta oko to­bo­žnje ana­te­me ni­su re­še­na sva pi­ta­nja ko­ja se u ve­zi sa ti­me ja­vlja­ju. Oso­be­nost Du­ša­no­vih su­ko­ba sa Vi­zan­ti­jom pred­sta­vlja i to što oni ni­ka­da ni­su za­vr­še­ni skla­pa­njem mi­ra kao što je to bi­lo kod ra­ni­jih vla­da­ra. Osva­ja­nja kra­lja Mi­lu­ti­na ozva­ni­če­ne su kao "mi­raz" uz vi­zan­tij­sku prin­ce­zu.
Nje­gov pro­glas pa­tri­jar­ši­je ipak je vi­še re­zul­tat jed­no­stra­ne ak­tiv­no­sti ne­go za­stu­plje­no­sti ili pri­su­stva ne­za­o­bi­la­znog prin­ci­pa sa­bor­no­sti. Za­da­tak ovih re­do­va je­ste da po­ka­žu ka­ko ni­je bi­lo pro­klet­stva od stra­ne Ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je. Okol­no­sti mo­gu­ćeg pri­zna­nja Srp­ske pa­tri­jar­ši­je spa­da­ju u dru­gu oblast i svo­jim naj­ve­ćim de­lom iz­la­ze iz vre­me­na Du­ša­no­ve vla­da­vi­ne i sa­mim tim ni­su pred­met knji­ge o ko­joj je ov­de reč.
Vre­di is­ta­ći da u no­vi­joj li­te­ra­tu­ri ovim po­vo­dom po­sto­ji opre­zni­ji pri­stup pri ko­ri­šće­nju po­mi­nja­nih ter­mi­na, ali to osta­je do­stup­no sa­mo užem kru­gu lju­di od stru­ke što ni­je ov­de slu­čaj. Već na­slov je ta­kav da na­me­će po­mi­sao o ne­če­mu što se ni­čim ne do­vo­di u pi­ta­nje. Iz is­ku­stva je po­zna­to da se ta­kve for­mu­la­ci­je i nji­ho­va sa­dr­ži­na ko­ja upu­ću­je na de­struk­ci­ju, la­ko pam­te i če­sto pre­pri­ča­va­ju, ta­ko da ima­ju i svo­je "usme­no" tra­ja­nje. Dru­ga je ne­vo­lja što tekst u ta­kvom ob­li­ku do­la­zi u sto­ti­ne hi­lja­da ru­ku. Me­đu či­ta­o­ci­ma ni­je ma­li broj onih ko­ji za taj pro­blem pr­vi put ču­ju, zna­či, po­sred­stvom tog šti­va sti­ču svo­ja pr­va zna­nja. Ona du­go op­sta­ju i naj­te­že se me­nja­ju, i za­to bi tre­ba­lo bla­go­vre­me­no re­a­go­va­ti, što i je­ste svr­ha ovog osvr­ta.
Ži­vo­rad Jan­ko­vić, slu­žbe­nik Srp­ske pa­tri­ja­r­ši­je