SAM pa­tri­jarh Ka­list pre iz­bo­ra za po­gla­va­ra Ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je1350.go­di­ne ži­vina Sve­toj Go­ri, ko­ja je tad pod srp­skom vla­šću. Ve­li­ki bo­go­slov­ski mi­sli­lac i no­vo­i­za­bra­ni mi­tro­po­lit So­lu­na Gri­go­ri­je Pa­la­ma ta­ko­đe bo­ra­vi na Sve­toj Go­ri, jer zbog gra­đan­skog ra­ta u Vi­zan­ti­ji, sta­nov­ni­ci gra­da ne že­le da ga pri­me.

Na Ato­su sre­šće se sa srp­skim ca­rem Du­ša­nom ko­ji ga po­zi­va da do­đe kod Sr­ba: “Do­dao je i ovo da ga sra­mot­no Ro­me­ji (Vi­zan­tin­ci) pro­ga­nja­ju, nedo­zvo­lja­va­ju­ćimu da pre­u­zme Cr­kvu ko­ja mu je pri­pa­la, a onda će mu, kad se oda­zo­ve nje­go­vom po­zi­vu i nje­go­vim na­go­vo­ri­ma, i gra­do­ve i cr­kve i obla­sti ra­do po­klo­ni­ti; za­tim mu je na­bro­jao uz ovo i si­ja­set ra­znih dru­gih obe­ća­nja-go­di­šnjih pri­ho­da i bla­ga ko­ji­ma bi ras­po­la­gao”. Pa­la­ma to ni­je pri­hva­tio.

Ka­sni­je će Pa­la­ma do­spe­ti u tur­sko rop­stvo, gde osta­je za­ne­ma­ren od svo­jih su­na­rod­ni­ka. Ot­ku­pi­će ga srp­ski car u po­sled­njoj go­di­ni srp­skog ži­vo­ta. O to­me go­vo­ri na­sled­nik ca­ri­grad­skog pa­tri­jar­ha Ka­li­sta Fi­lo­tej: “Već je bio iz­gu­bio sva­ku na­du dok Bog ni­je pod­sta­kao lju­de do­bre i po­šte­ne, te su u ime svog na­ro­da ko­ji da­le­ko ži­vi bo­ga­to pla­ti­li var­va­ri­ma i spa­sli sve­tog”.

Ina­če, Du­šan je bar kod de­la sve­to­gor­skih mo­na­ha ostao u le­poj uspo­me­ni. Mo­na­si Ve­li­ke La­vre une­li su nje­go­vo ime u svoj po­me­nik. Igu­man ma­na­sti­ra Ku­tlu­mu­ša ka­že da je zbog ot­ku­pa svo­jih mo­na­ha iz tur­skog rop­stvao d­la­zio “bla­go­ ver­noj i bla­že­noj Je­le­ni”. U vre­me oko Du­ša­no­vog kru­ni­sa­nja prot Sve­te Go­re je za­to­čen u svom Ca­ri­gra­du,gde je bio do­šao sa gru­pom mo­na­ha ra­di mi­re­nja za­va­đe­nih moć­ni­ka.

Ta­da na Ato­su po­slo­ve vo­di pri­vre­me­na upra­va i pri­li­ke se sre­đu­ju tek us­po­sta­vom srp­ske vla­sti. Šte­drost srp­skog vla­da­ra ose­ća­ju svi ma­na­sti­ri sve­te go­re, te se mo­že re­ći daje Hi­lan­dar do­ne­kle i “za­po­sta­vljen”: “Srp­sko osva­ja­nje, ako osta­vi­mo po stra­ni dr­žav­no, prav­no i po­sto­ja­nje vla­dar­ske ide­o­lo­gi­je, ni­je pred­sta­vlja­lo ni­šta bit­no dru­ga­či­je ne­go što bi to bi­lo po­be­dom jed­ne od su­ko­blje­nih stra­na u vi­zan­tij­skom gra­đan­skom ra­tu,.či­je su ne­da­će upra­vo te obla­sti ose­ti­le prak­tič­no od nje­go­vog po­čet­ka. Umor­ni i ogor­če­ni gra­đan­skim ra­tom, ko­ji je ve­li­ke šte­te na­neo baš nji­ho­vim ima­nji­ma, Sve­to­gor­ci su se, po­put mno gih sve­tov­nih ve­li­ka­ša, pri­klo­ni­li naj­ve­šti­jem – Ste­fa­nu Du­ša­nu”.




Ov­de je reč o mno­go oso­ba i ra­di se o me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma i pro­ce­si­ma. Sto­ga se mo­ra ra­ču­na­ti sa mo­guć­no­šću pro­ma­ša­ja ili ne­pot­pu­nog uspe­ha. Te­ško je go­vo­ri­ti i o jed­noj lič­no­sti. Pa­tri­jarh Ka­listse ovom pri­li­kom če­sto po­mi­nje,aonje­mupo­sto­jesa­svimopreč­nasve­do­čan­stva,svana­sta­laodGr­ka.PoNi­ći­fo­ruGri­go­ri,toječo­vekstrog,su­rovineo­bra­zo­van. Po dru­gom hro­ni­ča­ru, ko­ji ne­ma raz­lo­ga da ga ve­li­ča, Ka­list je obra­zo­van bo­go­slov, do­sto­jan svog po­lo­ža­ja.

Ina­če, Du­ša­no­va osva­ja­nja od­vi­ja­ju se u spe­ci­fič­nim uslo­vi­ma svo­je­vr­snog tro­u­gla. Vi­zan­ti­ja se na­la­zi u gra­đan­skom ra­tu i oba­dve su­prot­sta­vlje­ne stra­ne bo­re se za nje­go­vo sa­ve­zni­štvo, ta­ko da on na­stu­pa vi­še zbog sla­bo­sti pro­tiv­ni­ka ne­go po svo­joj sna­zi. Gra­do­vi pa­da­ju kroz op­sa­du lo­kal­nih gar­ni­zo­na ko­ji­ma spo­lja ne sti­že po­moć. Ne­ma te­ških i po­gi­belj­nih su­ko­ba ko­ji bi do­ve­li do ve­li­kih žr­ta­va bi­lo ko­jojs tra­ni.

Sa dru­ge stra­ne, po­sto­je it e­o­rij­ski raz­lo­zi zbog ko­jih nje­go­vo ka­zi­va­nje nebi mo­glo da se usvo­ji. Tu se go­vo­ri o isto­vre­me­nom od­lu­če­nju ca­ra kaola­i­ka i pa­tri­jar­ha kao kli­ri­ka (sve­šte­nogli­ca), što ne bi bi­lo mo­gu­će. Pa­tri­jarh bi naj­pre tre­ba­lo da bu­de svrg­nut (raš­či­njen) sa svo­ga či­na, što bi ga do­ve­lo ur ed la­i­ka, pa tek u slu­ča­ju ne­ke no­ve kri­vi­ce, mo­gao bi bi­ti od­lu­čen, ka­ko sto­ji kod bi­o­gra­fa. Prin­cip da kli­rik (sve­šte­no­slu­ži­telj) i la­ik ne mo­gu bi­ti isto­vre­me­no pod­vrg­nu­ti is­toj ka­zni, iz­ri­či­to je na­ve­den u 25.apo­stol­skom pra­vi­lu i za­sni­va se na Sve­tom pi­smu (Ne sve­ti se dvapu­ta za istu stvar, sr.Na­um1,9). Ovo na­če­lo je na­šlo pri­me­nu i u ak­tu ca­ri­grad­skog pa­tri­jar­ha Fi­lo­te­ja o iz­mi­re­nju sa de­spo­tom Uglje­šom ne­ko­li­ko me­se­ci pre kob­ne bit­ke na Ma­ri­ci. Tu se go­vo­ri ka­ko će u slu­ča­ju da po­no­vo do­đe do ras­ko­la kli­ri­ci bi­ti svrg­nu­ti, a la­i­ci od­lu­če­ni.

Što se ti­če, u osta­lim iz­vo­ri­ma ko­ri­šće­nog, iz­ra­za ras­kol, tre­ba re­ći da on zna­či pre­kid me­đu­sob­nih cr­kve­nih od­no­sa do ko­ga uvek do­la­zi usled ra­to­va­nja, zna­či, ne­za­vi­sno od pro­gla­še­nja car­stva i pa­tri­jar­ši­je. Sa­mi au­to­ri u felj­to­nu is­ti­ču ka­ko Ca­ri­grad­ska pa­tri­jar­ši­ja“ u ra­ni­je slič­nim uzur­pa­ci­ja­ma car­ske kru­ne ni­je pri­be­ga­va­la ta­kvim ka­zna­ma”. Ne­ma do­ka­za ni da je u vre­me ca­ra Du­ša­na po­stu­pi­la druk­če. Ne­u­me­sno je pri­pi­si­va­ti ne­ko­me da je ura­dio ne­što što ni­je.

Pi­ta­nje pro­gla­sa car­stva i pa­tri­jar­ši­je tre­ba po­sma­tra­ti na dva ni­voa. Nji­hov zna­čaj u ži­vo­tu lju­di onog vre­me­na, a za­tim pri­kaz u na­uč­noj li­te­ra­tu­ri no­vi­jeg do­ba. Srp­ska cr­kva i dr­ža­va su pot­pu­no ne­za­vi­sne jošo dvre­me­na Sve­to­ga Sa­ve ka­da na­sta­ju Srp­ska ar­hi­e­pi­sko­pi­ja i kra­ljev­stvo. Do­ga­đa­ji s kra­ja 1345.i po­čet­ka 1346.go­di­ne ko­ji do­no­se pro­glas car­stva i pa­tri­jar­ši­je ne da­ju ni­šta bit­no no­vo. Pro­me­ne su sa­mo u sfe­ri no­mi­nal­nog -a r­hi­e­pi­sko­pi­ja po­sta­je pa­tri­jar­ši­ja i kra­ljev­stvo car­stvo. Ako bi se ana­lo­gi­ja za te pro­me­ne po­tra­ži­la us ve­tu bi­o­lo­gi­je, on­da bi se do­ga­đa­ji s po­čet­ka 13. ve­ka mo­gli po­re­di­ti sa ro­đe­njem, a zbi­va­nja u vre­me Du­ša­na sa sme­nom uz­ra­sta.

Gle­da­no kroz li­te­ra­tu­ru, či­tav niz do­ga­đa­ja iz­gle­da mno­go slo­že­ni­je. U ve­zi sa tim for­mi­ra se splet pi­ta­nja ko­ja po­sta­ju sa­bir­no so­či­vo u kup­ne isto­ri­je sta­re srp­ske dr­ža­ve, jer odre­še­nja tu po­nu­đe­nih za­vi­si i gle­da­nje na ono šta mu pret­ho­di i na ono šta sle­di. Ko­li­ko je to “kli­zav” te­ren, go­vo­ri i či­nje­ni­ca da se na tom spo­ta­kao i zna­lac ka­kav je bio Ser­gi­je Tro­jic­ki. Čak i nje­mu se de­si­lo da tvr­di ka­ko je Srp­ska cr­kva pot­pu­no ne­za­vi­sna po­sta­la tek 1347. go­di­ne – i a­ko, objek­tiv­no gle­da­no, ako bi se do­ga­đa­ji iz te go­di­ne od­vi­ja­li ona­ko ka­ko su pri­ka­za­ni u ve­li­kom de­lu na­še li­te­ra­tu­re, to bi zna­či­lo da Srp­ska pa­tri­jar­ši­ja do­la­zi u sta­nje mno­go ni­že od ono­ga gde je bi­la kao ar­hi­e­pi­sko­pi­ja od vre­me­na Sve­to­ga Sa­ve.