U FELj­TO­NU "Ve­čer­njih no­vo­sti" "Ste­fan Du­šan - car i kralj" u 25. na­stav­ku pod na­slo­vom "Ana­te­ma srp­skom ca­ru" go­vo­ri se o to­me ka­ko je, to­bož, ca­ri­grad­ski pa­tri­jarh Ka­list ba­cio pro­klet­stvo na srp­skog ca­ra i pa­tri­jar­ha po­vo­dom pro­gla­sa pa­tri­jar­ši­je i kru­ni­sa­nja kra­lja Du­ša­na za ca­ra. Felj­ton je na­ja­va knji­ge pod istim na­slo­vom ko­ja se oce­nju­je kao "pr­va ce­lo­vi­ta bi­o­gra­fi­ja naj­moć­ni­jeg vla­da­ra iz srp­ske di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća". Tekst bu­du­će knji­ge ve­ro­vat­no je na­stao ra­ni­je, po­što je je­dan od nje­nih auto­ra, aka­de­mik Bo­ži­dar Fer­jan­čić, umro pre ne­ko­li­ko go­di­na. Dru­gi autor je aka­de­mik Si­ma Ćir­ko­vić.
Pri­ča o ana­te­mi Srp­ske cr­kve pro­vla­či se kroz li­te­ra­tu­ru sko­ro 150 go­di­na. Na­sta­la je u vre­me kad je ce­la na­u­ka bi­la u po­vo­ju i kad je mno­go šta iz­gle­da­lo jed­no­stav­ni­je ne­go što su da­lja is­tra­ži­va­nja i ot­kri­ća do­no­si­la.. Ipak, ona se odr­ža­la do­ne­kle po iner­ci­ji, a za­tim i što su no­va sa­zna­nja spo­ro pri­sti­za­la.
Ni­je to je­di­ni slu­čaj. Slič­no je i sa pi­ta­njem auto­ke­fa­li­je. Naj­ve­ći i od svih pra­vo­slav­nih pri­zna­ti auto­ri­tet u obla­sti cr­kve­nog pra­va, dal­ma­tin­ski epi­skop Ni­ko­dim Mi­laš, u svo­joj knji­zi "Cr­kve­no pra­vo", me­đu auto­ke­fal­ne cr­kve ubra­ja i one ko­je za to ni­su ima­le ni mi­ni­mum uslo­va i ko­je po da­na­šnjim kri­te­ri­ji­ma ni­ko ne bi po­ku­šao tu da svr­sta. Na on­da­šnjem ste­pe­nu zna­nja, to je iz­gle­da­lo druk­če. Jed­na od za­blu­da ko­ja se du­go pro­vla­či­la kroz li­te­ra­tu­ru bi­la je i pri­ča o to­bo­žnjem Epir­skom de­spo­ta­tu kao na­zi­vu za oblast ko­ja je, po­red Ni­kej­skog car­stva, po­sle pa­da Vi­zan­ti­je 1204. go­di­ne bi­la slo­bod­na od La­ti­na.
Za­blu­du je ot­klo­nio Bo­ži­dar Fer­jan­čić, je­dan od auto­ra ov­de po­mi­nja­ne bu­du­će knji­ge, po­ka­zav­ši da epir­ska oblast ni­ka­da ni­je bi­la de­spo­tat. Tek pred­sto­ji da se ura­di od­go­va­ra­ju­ća stu­di­ja o Ohrid­skoj ar­hi­e­pi­sko­pi­ji i nje­nom naj­po­zna­ti­jem je­rar­hu Di­mi­tri­ju Ho­ma­ti­ja­nu, ko­ji u do­sa­da­šnjoj li­te­ra­tu­ri uži­va ve­ći ugled ne­go što ga je imao kod svo­jih su­na­rod­ni­ka.
ZA­PA­ŽA­NjE GE­OR­GI­JA OSTRO­GOR­SKOG
TRE­BA pod­se­ti­ti da po­sto­ji pro­blem po­vo­dom od­no­sa pra­vo­slav­nih i pri­pad­ni­ka rim­skog ob­re­da. Još uvek, sko­ro hi­lja­du go­di­na ka­sni­je, ne zna se da li je reč pro­klet­stvu (ana­te­mi), je­re­si, ili ras­ko­lu (ši­zmi), a tim pi­ta­nji­ma ba­ve se na­uč­ni­ci svet­skog ni­voa jer ona spa­da­ju u oblast op­šte isto­ri­je Cr­kve.
Po­me­nu­to je ka­ko no­va sa­zna­nja u ovoj sfe­ri sla­bo pri­sti­žu. Sreć­na je okol­nost da je u vre­me ka­da je slav­ni Ge­or­gi­je Ostro­gor­ski pri­pre­mao svo­je zna­čaj­no de­lo "Ser­ska oblast po­sle Du­ša­no­ve smr­ti" pre vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je, ob­ja­vljen di­ja­log biv­šeg vi­zan­tij­skog ca­ra Jo­va­na Kan­ta­ku­zi­na, ko­ji on 1367. go­di­ne vo­di sa la­tin­skim iza­sla­ni­kom Pa­vlom. Na tom su­sre­tu raz­go­va­ra­lo se o po­tre­bi sa­zi­va­nja op­šteg sa­bo­ra. Me­đu osta­lim uče­sni­ci­ma po­mi­nje se i Srp­ska cr­kva kao rav­no­prav­ni član, što bi zna­či­lo da ona ni­je bi­la is­klju­če­na iz za­jed­ni­ce po­me­snih Cr­ka­va.
Ovaj po­da­tak je ba­cio pot­pu­no no­vu sve­tlost na pri­li­ke oko pro­gla­sa srp­skog car­stva i pa­tri­jar­ši­je, i na­uč­ni­ka svet­skog gla­sa, ka­kav je bio Ge­or­gi­je Ostro­gor­ski, na­veo da u po­me­nu­toj knji­zi ka­že: "U sve­tlo­sti ta­kvih iz­ja­va, te­ško se mo­že ote­ti uti­sku da su isto­ri­ča­ri im­pre­si­o­ni­ra­ni po­kaj­nim re­či­ma Da­ni­lo­vog na­sta­vlja­ča i Uglje­ši­ne po­ve­lje o iz­mi­re­nju sa svim nje­nim re­tor­skim nu­me­re­no­sti­ma, pri­pi­si­va­li od­lu­če­nju Srp­ske cr­kve ve­ći zna­čaj ne­go što je ono u stva­ri ima­lo u oči­ma sa­mog Jo­va­na Kan­ta­ku­zi­na i sa­mog pa­tri­jar­ha Ka­li­sta."
Tu ču­lo is­ku­snog i za­slu­žnog auto­ra re­a­gu­je i upo­zo­ra­va da po­sto­je­ća sli­ka ne za­do­vo­lja­va. Sam on se vi­še na to ni­je vra­ćao, a oko­li­na ni­je do­volj­no pa­žnje po­sve­ti­la nje­go­vom upo­zo­re­nju. Slič­no se do­go­di­lo i sa ra­dom Di­mi­tri­ja Bog­da­no­vi­ća na­sta­lim de­se­tak go­di­na ka­sni­je. On je ana­li­zom iz­vor­ne gra­đe po­ka­zao da u njoj ne­ma go­vo­ra o ana­te­mi.
Iz­vo­ri gde ne po­sto­ji ni­šta spor­no go­vo­re o sta­nju ras­ko­la (ši­zme). To su Po­ve­lja de­spo­ta Uglje­še iz 1368. go­di­ne; Ži­ti­je star­ca Isa­i­je, ne­po­zna­tog auto­ra: i Ži­ti­je pa­tri­jar­ha Je­fre­ma, od epi­sko­pa Mar­ka. Sa­mo je­dan me­đu nji­ma, bi­o­graf pa­tri­jar­ha Sa­ve IV go­vo­ri o od­lu­če­nju ca­ra - pa­tri­jar­ha i ar­hi­je­re­ja. "A ta­da­šnji pa­tri­jarh car­stvu­ju­ćeg gra­da va­se­ljen­ski Kir Ka­list po­sla i od­lu­či ca­ra sa pa­tri­jar­hom i nje­go­ve ar­hi­je­re­je". Ka­rak­te­ri­stič­no je da Bog­da­no­vić u svom da­ljem pi­sa­nju ni­je ko­ri­stio re­zul­ta­te svo­jih is­tra­ži­va­nja, što je do­pri­ne­lo odr­ža­nju po­sto­je­će sli­ke pre­u­ze­te iz sta­ri­je li­te­ra­tu­re.
LjU­BA­ZAN DO­ČEK PA­TRI­JAR­HA
DE­VE­DE­SE­TIH go­di­na u "Gla­sni­ku", slu­žbe­nom li­stu Srp­ske cr­kve, po­ja­vlju­je se ne­ko­li­ko pri­lo­ga tim po­vo­dom. Oni se na­do­ve­zu­ju na ono do če­ga su do­šla dva po­me­nu­ta auto­ra. Pre­ma tim ra­do­vi­ma, osnov­ni raz­log što se pri­ča o ana­te­mi ta­ko du­go odr­ža­la, je­ste ko­ri­šće­nje tri iz­ra­za raz­li­či­tog zna­če­nja - ana­te­ma (pro­klet­stvo), od­lu­če­nje (eks­ko­mu­ni­ka­ci­ja), ras­kol (ši­zma) - kao si­no­ni­ma, iako ras­po­lo­ži­va iz­vor­na gra­đa, ka­ko je već po­ka­zao D. Bog­da­no­vić, oba­ve­zu­je da se po­stu­pi druk­če.
Ka­ko to iz­gle­da, mo­že se pra­ti­ti na pri­me­ru sa­mo jed­nog pa­su­sa: "Ne­ma ni­ka­kve sum­nje da je po­li­tič­kom spo­ra­zu­mu tre­ba­lo da pret­ho­di sre­đi­va­nje cr­kve­nog pi­ta­nja; ina­če, pu­to­va­nje ca­ri­grad­skog pa­tri­jar­ha srp­skoj ca­ri­ci, či­jeg mu­ža je on sam za­jed­no sa ce­lom Srp­skom cr­kvom eks­ko­mu­ni­ci­rao, bi­lo bi pot­pu­no ne­pojm­lji­vo. Na­pro­tiv, ume­sto ne­lju­ba­znog pri­je­ma, ili čak i po­ni­že­nja, ko­je bi se mo­glo oče­ki­va­ti od stra­ne srp­skog dvo­ra pre­ma je­rar­hu ko­ji je ba­cio ana­te­mu na Sr­be, Kan­ta­ku­zin pri­ča da je pa­tri­jarh bio do­če­kan s naj­ve­ćom ča­šću.
To se mo­že ob­ja­sni­ti sa­mo ti­me da je pret­hod­no bio pri­pre­mljen te­ren za do­la­zak pa­tri­jar­ha Ka­li­sta, i da se pri­tom ima­lo u vi­du uki­da­nje ras­ko­la" (Vla­di­mir Mo­šin, Sve­ti pa­tri­jarh Ka­list i Srp­ska cr­kva, Gla­snik, slu­žbe­ni list Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, 1996, 238).
Ko­ri­šće­nje raz­li­či­tih iz­ra­za kao si­no­ni­ma pri­me­ću­je se i u tek­stu felj­to­na. Pr­vo se po­mi­nje od­lu­če­nje pre­u­ze­to od Da­ni­lo­vog Na­sta­vlja­ča, da bi se u pro­du­žet­ku na­sta­vi­lo se ko­ri­šće­njem iz­ra­za ana­te­ma. Ka­da je reč o iz­vor­noj gra­đi, već je is­tak­nu­to da sa­mo je­dan iz­vor ko­ri­sti iz­raz od­lu­če­nje, dok osta­li go­vo­re o ras­ko­lu. Ta­mo gde je reč o od­lu­če­nju, u pi­ta­nju je na­ra­tiv­ni iz­vor ko­ji u se­bi sa­dr­ži vi­še spor­nih de­ta­lja, ne­za­vi­sno od ovog ko­ji nas ov­de za­ni­ma. Za­ču­đu­je sa ko­li­kim po­ve­re­njem se on pri­hva­ta od is­tra­ži­va­ča ko­ji re­dov­no is­ti­ču svoj kri­tič­ki od­nos pre­ma spi­si­ma to­ga do­ba, iako u nje­mu ima oči­gled­no ne­tač­nog. Pa i ta­mo gde se ni­je mo­gla iz­be­ći di­sku­si­ja o nje­go­voj ve­ro­do­stoj­no­sti, vi­še se išlo na nje­go­vu od­bra­nu, ne­go pro­ve­ru i pre­i­spi­ti­va­nje svih tvrd­nji.
Bi­o­graf go­vo­ri ka­ko su to­bo­že iz za­u­ze­tih obla­sti pro­te­ra­ni svi ca­ri­grad­ski mi­tro­po­li­ti, za što se si­gur­no mo­že tvr­di­ti da ni­je tač­no, jer je naj­ve­ći broj njih ostao na svo­jim me­sti­ma. I me­đu oni­ma ko­ji su na­pu­sti­li svoj tron, ne zna­či da su svi pro­te­ra­ni. Deo njih od­la­zi, jer se ne mi­ri sa no­vo­na­sta­lim sta­njem i pri­hva­ta­njem no­ve dr­ža­ve.
Ži­vo­rad Jan­ko­vić
Slu­žbe­nik Srp­ske Pa­tri­jar­ši­je