Nije neuobičajeno (ne)promišljeno asistiranje srpskih medija antisrpskom i antiruskom prodoru u informativni prostor Srbije podstaknutom od strane naših regionalnih oponenata. To se ovih dana jasno vidi po odnosu prema najnovijoj podgoričkoj geopolitičkoj „analizi“ ruske balkanske strategije


U prvim (noćnim) časovima 24. oktobra u Beograd su, iznenada, sleteli ruski avioni sa PVO raketnim sistemima S-400 i „Pancir S“. Pošto se to dogodilo, ništa više geopolitički u vezi sa Srbijom nije isto. Posle relativizacije ekonomske dominacije Zapada na našim prostorima, to se definitivno dogodilo i u vojnopolitičkoj sferi. Radi se o kumulativnom procesu koji je, sada to dobro vide i oni koji su dugo ispoljavali geopolitičku slabovidost, daleko odmakao. Međutim, sada se njime neću prioritetno baviti. Propaganda je u središtu ovog teksta.


NATO LICEMERJE


Evroatlantski centri moći već decenijama pritiskaju i kinje Srbe, a neretko su nas i bukvalno mrcvarili. Ništa nam ne nude, a od nas drsko svašta traže. Nije im dosta što su protivno međunarodnom pravu raskomadali srpski državni i etnički prostor, već bi dodatno hteli da sakate Republiku Srpsku koju su sami u jednom momentu, naizgled, 1995. prihvatili. U vezi s Kosovom pričaju o kompromisu, a zapravo duvaju u jedra albanskim maksimalističkim zahtevima kao što su to radili tokom agresije na Srbiju 1999. ili u vreme donošenja prištinskog secesionističkog akta 2008. godine.


U Crnoj Gori podržavaju politiku identitetskog genocida nad srpskim narodom i istorijskim nasleđem te zemlje, politiku koja podrazumeva represiju i druge vidove gaženja svih demokratskih normi u koje se Zapad deklarativno zaklinje. I to nije sve. U samoj Srbiji i dalje koketiraju s raznim antisrpskim ekstremistima, tzv. drugosrbijanskim i separatističkim krugovima, od Vojvodine preko Beograda do juga Centralne Srbije.


Dok sve to bezočno rade, uporedno plasiraju otužne priče da su nam SAD, NATO, Nemačka i drugi zapadni činioci prijatelji. Samo se mi, kao, iracionalno jogunimo pa nećemo da padnemo u njihov bratski zagrljaj koji bi nam živote, gotovo magijski, učino srećnim. Tako, ne shvatajući da je za nas – gle paradoksa – dobro razaranje našeg nacionalnog bića, ugrožavamo svoje evroatlantske perspektive i ruku podruku s Rusima destabilišemo region.


RUSKI KIŠOBRAN


Da i NATO stratezi dobro znaju kolike su sve to totalne gluposti, vidimo po njihovim propagandnim potezima ovih dana. U okolnostima kada je nedvosmisleno jasno da Zapad i dalje brutalno radi protiv naših nacionalnih interesa dok nam je Rusija ključni faktor podrške u njihovoj odbrani (sprečava ulazak Prištine u UN, podržava opstanak RS, doprinosi jačanju naših odbrambenih kapaciteta) – a pokazala je mišiće koji ulivaju poverenje – teško je otvoreno reći da je loše to što su se ruski raketni sistemi pojavili u Srbiji. Takva priča bi bila kontraproduktivna.

Stvar je u tome da i mnogi koji su se ustručavali da kažu da je dobro što Srbija ubrzano izgrađuje vojnopolitičke, ekonomske, energetske i druge veze s Rusijom, sada s oduševljenjem reaguju u vezi s onim što se desilo. S-400 ima magnetsku moć. Naš narod kaže: „Koga zmija ujede i guštera se plaši.“ A nas su NATO reptili ozbiljno izujedali i velikom delu srpske javnosti uterali strah u kosti. Sada se za to pojavio eliksir.


S dolaskom ruske vojne i u čitavom svetu po superiornosti poznate borbene tehnike, taj strah je munjevito počeo da bledi. Jasno je da su nam Rusi prirodan saveznik, ali mnogi su mislili da će nas savez s njima uvući u tragediju, pa su bili uzdržani. Sada odjednom postaje i njima jasno da svet nije ni približno onakav kakva je bio kada je NATO mogao da nam čini gotovo sve što je želeo. Ničija sveća nije gorela doveka.


Rusi su demonstrirali da i na oružanom planu mogu da nam pomognu ako zatreba. A kada su jednom došli, doći će ponovo ako se nađemo u problemu, samo ako budemo imali hrabrosti da se borimo za svoje interese i da ih pozovemo da nas podrže. To je važna poruka sada kad nad severom Kosova lebdi pretnja albanske agresije, odnosno ponovo se pokreće haranga protiv Republike Srpske. Srpska vojska u okolnostima iznuđene intervencije neće morati da strahuje od NATO-a kada je pod ruskim PVO kišobranom. Opet, s evroatlantskim lokalnim bašibozukom – u slučaju ograničenog sukoba kakav je trenutno jedino moguć – već ćemo lako ako je ostavljen sam sebi.


Pročitajte još: I BUGARI ZABRINUTI ZBOG S-400: Zabraniti transport sistema do Srbije; Beograd bi kontrolisao Balkan jer niko ovde nema takvo oružje!


GEOPOLITIČKO ZAGAĐIVANjE


Bez obzira na sve rečeno, NATO lobi se ne predaje. Svesni su njegovi stratezi da je kontraproduktivno pokretanje direktne kampanje protiv Rusa u trenutku kada se iz ugla većinske srpske javnosti desilo nešto veliko. Šta da kažu? Loše je što su Rusi demonstrirali svoje kapacitete da vam pomognu kako vam mi ne bismo oteli i ono što do sada nismo stigli. Zato su izabrali drugu taktiku. Radi se o dugotrajnoj kontaminaciji (informativnom zagađenju) koja bi donekle neutralisala pozitivne efekte prodora u domenu rusko-srpske vojne saradnje i bilo osnov za kasniju mnogo ozbiljniju evroatlantsku dezinformativnu ofanzivu.

Dan pošto su ruski avioni s PVO raketnim sistemima stigli u našu prestonicu, na uticajnom crnogorskom portalu „Analitika“ pojavio se tekst „Nova strategijska politika Rusije prema Balkanu: Vazali i hladnoratovska taktika“. Taj vrlo tendenciozni članak je naveliko prihvaćen i promovisan od strane drugih crnogorskih medija, te se istovremeno prelio u Srbiju. Tu su ga prihvatila i dalje plasirala kako NATO propagandna sredstva masovnog (dez)informisanja, tako i ona koja nastoje da deluju s patriotskih pozicija, ali im manjka profesionalizma.

Tu se najbolje vidi kolika je naša lakomislenost, a s druge strane involviranost u naše društvene strukture ne samo NATO faktora već i hrvatskih, crnogorsko-zelenaških i drugih u odnosu na nas neprijateljskih središta moći u regionu i njihovih eksponenata. U duhu hibridnog rata njihov novi propagandni fabrikat se ovih dana širi po Srbiji kako bi postao deo antisrpskog i antiruskog mozaika koji se na razne načine, prema potrebi, protiv nas koristi a konstantno dopunjava. I niko se od onih koji su kod nas preuzeli njegov novi segment nije zapitao ko, zašto i u kom trenutku plasira pomenuti tekst.


KOMENTARISANjE LAŽI


Analitika“ je portal tesno povezan s aktuelnim antisrpskim i suštinski totalitarnim režimom u Podgorici, koji je u regionalnim razmerama perjanica u pogledu propagande u korist NATO-a, odnosno protiv Rusije. Nije potrebno tražiti dokaze o formalnim vezama između crnogorskog establišmenta i onih koji stoje iza pomenutog portala (a i površnom pretragom interneta oni se nalaze), dovoljno je, i to letimično, pogledati njegove (geo)politike tzv. „informativne“ sadržaje. Sve je tu podvučeno crnim.


Što se autora pomenutog članka tiče, to je Nebojša Todorović. O njemu ne znam bogzna šta osim da je, kako pište na sajtu čiji je saradnik, „specijalist vanjske politike i diplomacije na zagrebačkom sveučilištu“. I da je pisac, lako je i to utvrditi, niza tekstova malicioznih prema Rusiji i afirmativnih u odnosu na NATO, a naravno na liniji banalnih laži crnogorskog režima kakva je ona o pokušaju državnog udara (zapravo radi se o crnom marketinškom triku kako bi u atmosferi straha bili pokradeni izbori 2016. godine) i umešanosti Rusije u tu fantazmagoriju.


Kada je u pitanju njegova tzv. „analiza“, ona je krajnje površna i u odnosu na Rusiju i njenu ulogu na Balkanu, apriori, krajnje negativna. Nije stvarno bitna ruska studija na koju se dotični gospodin poziva nego da se ona iskoristi kao osnov za napad na Rusiju. U skladu s tim propagandnim zadatkom izvodi se i zaključak. On „umno“ glasi: „Rusija na Balkanu ne traži partnere ili populistički ’prijatelje’ Rusije, već vazale koji će bezrezervno sprovoditi trenutne ili dugoročne interese Rusije.“


Da je sadržaj ruskog, kako autor crnogorskog portala kaže, „kompleksnog dokumenta“, i bitno drugačiji, njegov zaključak i druge po Rusiju nepovoljne ocene – uveren sam – bile bi iste. Iza evroatlantskih samozvanih globalnih gospodara – a kamoli njihovih raznih balkanskih piona – davno su vremena kada je važio moto Čarlsa Skota, pre stotinak godina vlasnika britanskog „Gardijana“. Kako je taj čuveni novinar i urednik isticao: „Komentari su slobodni, a činjenice svetinja.“


KUPOVANjE VREMENA


U skladu s tim normalno je da imamo različita mišljenja i da ih u javnom domenu uporno i žestoko branimo, ali nedopustivo je da podmećemo neistine i beskrupulozno manipulišemo. A crnogorska navodna analiza ruske studije kreće baš od onoga što je potpuno suprotno Skotovom pravilu. Kako autor teksta kojim se bavimo ističe, studija koju „analizira“ objavljena je ove godine. To je seme laži iz koga raste istovetno drvo na kome rađaju plodovi nekakvog ruskog velikodržavnog hegemonizma i hladnoratovskog agresivnog nastupa.


Valjda je isticanje prve, vremenske neistine, bilo bitno da se prikrije da se iza navodne analize koja sledi krije banalna hibridno-ratnička namera. Uzgred budi rečeno pomenuti autor je i ranije zagovarao uspostavljanje u Crnoj Gori NATO centra za vođenje hibridnog rata, razume se protiv Rusije i Srbije.


Ukratko, sve je to po principu „da se Vlasi ne sete“. Ako se odjednom pompezno „analizira“ i potom medijski promoviše kao nešto sada vrlo bitno materijal koji je objavljen prošle godine a u kome se pronalazi i ono čega u njemu nema, i pri tome se posebno naglašava da je tink-tank tim koji stoji iza njega tesno povezan s Kremljom, priziva se ocena da se radi o prigodnoj zloupotrebi u dnevnopolitičke svrhe. Otkud da se to baš sada radi? Zato na početku svog članka, nadajući da niko za pomenutu studiju kod nas nije čuo, Todorović direktno iznosi neistinu da je ruski „kompleksan dokument“ kojim smo se uzgred bavili „objavljen ove godine“. Nije! Pojavio se u decembru 2018.


Ove godine je samo u pogodnom trenutku, kada je na polju rusko-srpskog savezništva Rusija upečatljivo demonstrirala svoju obnovljenu ulogu na Balkanu, izvađen iz fioke i bez dublje analize iskorišćen za napad na Rusiju. U Crnoj Gori se pogodna prilika koristi za pokretanje novog talasa antiruske propagande jer tamošnji režima na taj način kupuje vreme od svojih zapadnih protektora. Vrh crnogorske državne piramide i te kako je svestan do koje mere je kriminalizovan i nedemokratski, te da će ga oni kojima sada služi, radi svog dugoročnog imidža, pre ili kasnije pustiti niz vodu. Zbog toga se Đukanović, Marković i ekipa grčevito upinju da demonstriraju da su još korisni jurišnici.


MEDIJSKI (NE)PROFESIONALIZAM


Ako su već obavili NATO posao u Crnoj Gori i nju bez referenduma opresivnim metodama ugurali u taj pakt, još mogu da služe tako što serviraju loptu atlantskim bojovnicima u Srbiji, koji će celu stvar u narednom periodu koristiti za vođenje hibridnog rata protiv Rusije u našoj zemlji. I to je, budimo realni, OK. Uvek je bilo raznih sramnih poslova koje su neki, iz raznih razloga, prihvatali da rade. Tako je i danas a biće i u budućnosti. Ako znamo koji je posao u pitanju i ko se njime bavi, već pola opasnosti je otklonjeno. No problem je, i to veliki, nešto drugo.


Kada je moguće da makar iz neukosti – ali možda i izrovarenosti Srbije od strane Đukanovićevih propagandista koji nam podmeću kukavičija jaja i tamo gde ih ne očekujemo – opisanu prevaru prihvataju mediji iz Srbije koji ne važe za antisrpske? Ovaj put je baš tako. Urednici ovih medija nisu se ni zapitali kakav je to portal „Analitika“, ni ko je njegov vrli geopolitički stručnjak s hrvatskim obrazovnim pedigreom. Neko je poturio njegov prepričani tekst, a ostali su to bez mnogo razmišljanja preuzimali.


Tako su olako, baš u trenutku kada je maksimalno zasijala zvezda rusko-srpskih odnosa, prihvatili i dalje plasirali otrovnu crnogorsku nazovianalizu navodne nove ruske balkanske strategije. Očito nam u medijima (ali ne samo njima) manjkaju i profesionalizam i nacionalno-državna odgovornost. Toliko zasad o tome, ali kada smo se već bavili zloupotrebljenom ruskom geopolitičkom studijom, u narednom tekstu pozabaviću se njenim sadržajem. Možda je trebalo i ranije da to učinim. Da nam, sagledano i kroz tu prizmu, bude jasnije šta to Rusija (ne)radi na Balkanu.


Izvor: Pečat – Autor: Dragomir Anđelković