BANjALUKA - Ne znam šta mi Hrvatska stavlja na teret, da je nešto ozbiljno, ne bi tako brzo bila povučena takozvana crvena Interpolova poternica. Ostavljen je rok za žalbu BiH, do 24. marta, centrali Interpola u Lionu, da se žali na predlog Hrvatske za raspisivanje crvene međunarodne poternice. Miran sam i spokojan, jer na tlo Hrvatske moja noga nije kročila, pošto sam, iz Makedonije, gde sam bio oficir JNA, došao u Glavni štav VRS u Crnu Rijeku, kod Han Pijeska - započinje ekskluzivni razgovor za „Novosti“, general pukovnik VRS u penziji Manojlo Milovanović.

* Da li ćete narednih dana napuštati Republiku Srpsku?

- Ne. Neću čak ići ni u Srbiju. Ranije sam saznao da me potražuju Hrvati, pa sam se za složenu operaciju odlučio da bude urađena u Banjaluci, a ne na VMA u Beogradu, gde se, obično, kao bivši oficir JNA, i državljanin Srbije, lečim i pregledam godinama. Tu sam gde sam, oporavljam se posle operacije.

* Vi ste, pred Trubunalom u Hagu, uglavnom svedočili i veštačili o događajima, a ne o ljudima pojedinačno. Gde su se našli Hrvati „prozvanim“ da traže vaše procesuiranje?

- Dobro sam sve izanalizirao i shvatio da je za njih, verovatno, problem što sam, kroz svoja svedočenja i veštačenja konstatovao, vrlo argumentovano, da ako je neko u minulom ratu bio agresor, to je bila država Hrvatska i njena vojska.

* Naser Orić je, kako čujemo, sve do 2011. godine slobodno dolazio u Srbiju, kontakirao i poslovao sa svojim prijateljima, među kojima su i oni sa kojima je, nekad, kao miliconer radio?

NISAM NAIVAN * Vi ste član Senata RS. Iza sebe imate bogato vojno iskustvo u ratu i miru, pošto ste bili i ministar odbrane u Vladi RS? .
- Strah je nešto što u meni ne „stanuje“. Sve što sam radio bilo je u duhu zemaljskih i Božjih zakona, pravila i zapovesti. Dnevna politika je čudo, ali siguran sam, to neće moći da se meni „obije o leđa“. Nisam to zalužio, a nisam nikako naivan, što moj dosadašnji život i rad svedoče.

- I sam sam iznenađen tolikom pažnjom medija u Srbiji za Orića, a slabom za ovo što se meni događa. Nadam se da će se taj odnos promeniti. Zna se ko je šta bio i gde je bio. Moj obraz je čist kao suza, to znaju oni koji me poznaju, moji ratni saradnici i prijatelji.

* Vas nema ni u priči oko Srebrenice iz 1995. godine, kada su, kako je civilni i vojni vrh BiH, sa Alijom Izetbegovićem na čelu priznao, imali više naoružanja i opreme nego čitava Armija BiH 1993. godine?

- Naravno da me nema. U martu 1993. godine, kada smo vojnički, po svim standardima zakona o običaja ratovanja, opkolili Srebrenicu, koja nikad nije bila demilitarizovana, a morala je da bude da bi u istinskom smislu bila zaštićena zona, zvao sam predsednika RS, dr Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, komandanta VRS, i pitao ih šta dalje da radim.

Mladić je bio za to da uđemo u Srebrenicu, Karadžić je bio protiv. Rekao sam im, pošto su bili u inostranstvu na nekoj mirovnoj konferenciji, da se narednog dana dogovore. Nisu se javili, pa sam se povukao iz Srebrenice i nikada više nisam došao u taj kraj. U vreme operacija kod Glamoča, u leto 1995. godine, koje sam vodio, molio sam i tražio pomoć tri brigade, ali mi je rečeno da su zauzete u istočnoj Bosni. Kasnije sam shvatio gde su bile angažovane, a da sam dobio tu pomoć, ne bi u Krajini, sigurno, bilo onako kako je bilo.

Zabranjeno preuzimanje teksta bez odobrenja Redakcije.