PET godina posle navodnog masakra albanskih civila na Kosmetu, dr Helena Ranta, šef finskog tima forenzičara koji je ispitivao žrtve, otkrila je da su u selu Račak vođene žestoke borbe između albanskih terorista i vojnopolicijskih snaga.
Ovo zakasnelo priznanje samo je potvrdilo da je masakr u Račku pažljivo režirana predstava američkog penzionisanog generala Vilijema Vokera i njegovog posmatračkog tima, koja je poslužila za stvaranje medijske slike o zločinima srpske vojske i policije nad nedužnim albanskim stanovništvom.
Usledila je globalna osuda, a kosovske “Markale”, kako su događaj u Račku nazvali nezavisni analitičari, poslužio je kao medijska uvertira za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine.

U Vokerovu verziju Račka, prvi su posumnjali snimatelji “Asošijeted presa”, i novinari “Monda” i “Figaroa”, čijim tragom su krenuli i “Gardijan”, “Tajms”, “Korjera de la Sera”, “Liberasion”, “Republika” “Di Velt”, “Bi-Bi-Si”, kanadski “Bi-Bi-Si Radio”... i drugi.
Istina curi i sa albanske strane. Našim Tači, u intervjuu BBC od 24. marta 2000. godine, kaže “da je jedna jedinca OVK bila aktivna u Račku i da su mnogi pripadnici OVK junački poginuli u borbama sa jugoslovenskim snagama”.
Da u Račku nisu stradali civili svedoče i čitulje poginulim borcima OVK u albanskim glasilima na Kosmetu.
Na internetu se može naći izjava Medlin Olbrajt, data BBS, “da su bile potrebne pripreme za incident u Račku i da je on podgrevan kako bi se održao pritisak na evropske saveznike radi vojne intervencije”.
Vili Vimer, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS, jedan od retkih evropskih zvaničnika, koji nije naseo na “tv masakr”:
“S gnušanjem odbacujem manipulacije koje se vrše snimcima, a koje imaju za nameru da isprovociraju NATO intervenciju na Kosovu. Sve upućuje na stvaranje određene reakcije, tako da kada vidimo određene slike dobijemo želju da automatski izdamo naređenje našim vojnicima da krenu u akciju. Veoma sam uznemiren ovim sramnim manipulacijama našim osećanjem humanosti”, izjavio je Vimer nemačkoj privatnoj televiziji NTV, naglašavajući da veoma dobro zna “odgovornost” Srba, ali da zna još bolje odgovornost albanskih terorista koji su, kako je rekao “bitno doprineli da OEBS ne bude sposoban u izvršenju svojih obaveza u poslednjih nekoliko meseci”.

UPORIŠTE OVK
Nedeljnik “Nin” u specijalnom dodatku “Slučaj Račak - zločin i kazna” objavljuje svedočenje bivšeg policajca, koji osim detaljnog opisa okršaja i konstatacije da je Račak bio jedno od uporišta OVK, navodi niz detalja nepoznatih javnosti.
“Oslobodilačka vojska Kosova organizovano deluje od polovine 1998. godine. U Račku su bili pripadnici 121. brigade OVK “Agim Celej - Coli”, odnosno bataljona “Sadik Šalja”. Tu je bio štab nerodimske Operativne zone, u kući Mustafe Mehmetija. Iz sela su stalno izvođene terorističke akcije, ubijani su policajci, kidnapovani Romi i Albanci koji nisu sarađivali sa OVK.
Od oktobra 1998. godine do 15. januara 1999. godine, pripadnici terorističke OVK na području Račka ubili su policajce Sinišu Mihajlovića, Nazmija Alurija, Svetislava Pešića, Sašu Jankovića, Ranka Đorđevića, zatim civile Miftara Resenija i Envera Gašija, u novembru 1998. zapalili su kuću DŽemalja Batićija iz Račka.
Neposredan povod za akciju srpskih snaga bezbednosti, bilo je ubistvo policajca Svetislava Pešića. Na njegovo vozilo pucano je iz zasede 10. januara.
“Celo selo bilo je opasano rovovima 9dva do tri kilometra) i bunkerima. Nije nam, međutim, bilo poznato da iza njih, u pravcu Jezeračkih planina, postoji još jedan niz rovova. To smo otkrili, nažalost, kasnije u toku borbi.
O planiranoj akciji smo obavestili posmatrače Evropske unije, koji su sa petnaestak džipova došli na brdašce kraj puta koji od magistrale vodi ka Račku. Tu su bili TV ekipe Asošijedad presa i rojtersa.
Selo je bilo pred nama i pod nama. Nije bilo civila. Bila je zima, a samo se iz odžaka jedne kuće izvijao dim. To je kuća u kojoj se nalazio štab OVK. Tu smo kasnije našli raznu opremu, dokumente, spiskove pripadnika bataljona “Sadik Šalja”, kompjuter...
RODOVSKA BITKA
Zapucali smo na njih. Počela je bitka. Teroristi su pokušavali da se preko rovova u kojima smo bili mi probiju ka Jezeračkim planinama. Otuda im je dolazila neka pomoć. Pucalo se na sve strane. Oko 16 časova pucnjava je prestala. Mi nismo napuštali rovove. Vojska i policija koje su krenule sa donje strane sela došle su do nas. Iza njih su stigli posmatrači EU i TV ekipe.
Artiljerija nije upotrebljena, ni jedna kuća nije srušena. Ovi koji su dolazili odozdo, našli su u selu samo jednog starca. Deo vojske i policije ostao je u selu. Trebalo je da ne dozvole pristup teroristima kako bi ujutru bio obavljen uviđaj. Ne znam zašto, ali oni su se povukli tokom noći. Mislim da su ih napali teroristi iz pravca Jezeračkih planina i neko im je odobrio povlačenje”.
Tako, za NIN, svedoči jedan od neposrednih učesnika akcije.

DOLAZAK VOKERA
“SUTRADAN, 16. januara u selo dolazi Vilijem Voker, pronalazi četrdesetak leševa grupisanih na dva tri mesta. Borba se vodila na frontu dva-tri kilometra dužine i ubijenih terorista bilo je na sve strane. Mislim da ih je bilo više nego što su ih oni tamo prikazali. Možda nisu imali dovoljno civilne odeće da ih preobuku.
Onda smo mi ponovo, 17. januara, krenuli u napad na selo. Hteli smo da dođemo do leševa da dokažemo da niko nije poginuo van borbe. Ovoga puta bilo je mnogo teže, jer su teroristi bili mnogo oprezniji. Gađali su nas iz ručnih bacača i minobacača. Imali smo jednog mrtvog i jednog ranjenog. Tek kada smo mi zauzeli selo, u njega su mogli da uđu istražni organi na koje su tog jutra teroristi pucali. Krenuli smo ka Jezeračkim planinama, ali smo tada naišli i na onaj drugi red rovova za koje nismo znali. Nismo mogli da ih zauzmemo.
Leševi su bili u džamiji. U selu opet nije bilo civila. Prevezli smo tela poginulih terorista u Prištinu, na sudsku medicinu. Pogledajte izveštaj Helen Rante, ne njene izjave na konferenciji za štampu, nego njen obimni izveštaj. Nećete tamo naći da je u Račku izvršen masakr. To je bila najčistija antiteroristička akcija. Nadam se da ćemo jednog dana dobiti izveštaje posmatrača Evropske unije. U njima isto mora da piše”, uveren je bivši pripadnik policijskih snaga.

UTISCI NOVINARA
PO verziji koju je napravio “Hjumen rajts voč” (HRNJ), na osnovu izjava albanskih svedoka tvrdi se da je policija jednostavno upala u selo i zarobila civile. Iako u izveštaju “Hjumen rajts voča” piše da je “ostalo donekle nejasno kako su policijske snage na brdu iznad Račka ubile 23 muškarca” ova organizacija, pozivajući se na dokaze koje su na licu mesta pronašli i novinari i posmatrači OEBS-a, tvrdi da je “većina njih pogođena iz blizine i da nisu pružali otpor, a neki su od njih očigledno pogođeni dok su pokušavali da pobegnu”. Pozivajući se na novinare koji su 16. januara zajedno sa Vokerom bili na licu mesta HRNJ navodi sledeće:
“Na mnogim od 23 tela bili su vidljivi tragovi mučenja, poput čupanja noktiju. NJihova odeća je bila krvava, što se protivi izjavama vlade da su vojnici OVK preobukli žrtve u civilnu odeću pošto su ubijeni. Svi su nosili gumene čizme uobičajne za kosovske seljake a ne vojničke čizme. Moguće je da su neki od tih ljudi tog jutra branili selo, a da su u kuću Osmanija u koju se skrilo 25 muškaraca otišli kada su policajci ušli u selo. Međutim, jasno je da nisu pružali otpor”, stoji u izveštaju HRNJ, a verovatno i u Haškoj optužnici.
Osim navoda o mučenju, čupanju nokata, ubijanja sa leđa, koje pobijaju nalazi tima sudskih patologa, a koje nije osporila ni Helen Ranta i kontradiktornosti da su “možda branili selo, a nisu pružali otpor”, HRNJ u rekonstrukciji događaja, konstatuje da 15. januara u 6,50 došlo do razmene vatre između srpskih snaga i pripadnika OVK. Postavlja se pitanje odkuda OVK među nenaoružanim civilima? Vrhunac optužbi HRNJ je da su specijalne jedinice i VJ “neselektivno napale civile, mučile zarobljenike i izvršile masovnu ekzekuciju i da su imali naređenje da pobiju sve stanovnike starije od 15 godina”.
“Hjuman rajts voč” je jedna od “najvećih humanitarnih organizacija sa sedištem u SAD, čiji su “istražitelji” prikupili većinu dokaza za Miloševićevu kosovsku optužnicu.

IZMIŠLJENI RAZGOVORI
VideĆi da je Vokerova verzija na klimavim nogama, “Vašington post” u senzacinalističkom tonu, potež za “tajnim adutima”, pozivajući se na zapadne izvore koji su snimili telefonske razgovore u kojima stoji a je iz Beograda, 15. januara naređeno “da vojska i policija krenu u opsežnu akciju”.
Autor članka DŽefri Smit, zapleten u mrežu kontradiktornosti, prvo navodi da je Račak jako uporište gerilaca, kako naziva terorističku OVK, da bi zatim konstatovao da “na mestu gde su se nalazila tela ubijenih nije bilo pripadnika OVK”. Tvrdnju da Srbi žele da prikriju “zločin” list potkrepljuje podatkom “da su srpske snage odnele leševe na autopisiju”. Autor naravno ne pominje da je teroristička OVK otvaranjem vatre na sve načine pokušavala da spreči da tela poginulih budu transportovana na Institut za sudsku medicinu u Prištini.

LAŽ U ŠOLJICI KAFE
U utrkivanju dokazivanja Vokerovih tvrdnji najdalje je otišao Preston Mendehala, dopisnik MSNBC, koji u izveštaju pod naslovom “Račak: selo nepotrebne sramote”, sa lica mesta piše “kako su stradali mirni seljaci:
“Račak, Jugoslavija 20. januar - Oni koji su pobegli, učinili su to brzo. Dokazi su se mogli naći u sredu: poluispijene šolje kafe u baštama kafea, dečje igračke u napuštenom dvorištu seoske kuće, Prošlog petka ovo selo potpalo je pod intenzivnu vatru srpskih snaga bezbednosti koje se bore protiv kosovskih separatista. Pet dana i 45 tela kasnije, ime Račak postalo je sinonim za masakr...”
Koliko je izveštaj autentičan najbolje svedoče Mendehalina zapažanja, o ostavljenim šoljama kafe u baštama kafea i dečije igračke u dvorištu kuće. Podsetimo da se napad odigrao u ranim jutarnjim satima na nekoliko stepeni ispod nule.

Pitanja Šefu posmatraČke misijeUtvrđeno je da je šef misije OEBS-a na Kosmetu, Vilijem Voker, naredio svojim “posmatračima” da ne preduzimaju ništa dok lično ne stigne na lice mesta. Pošto se komunikacija odvijala radio vezom i satelitskim telefonima, ne zna se gde se Voker nalazio za vreme sukoba u Račku, s obzirom da nije bio u svom sedištu u Prištini.
Kako je Voker pre odlaska na teren znao da se u Račku desilo nešto strašno i da zbog rizika od odmazde ne treba na lice mesta da vodi srpske novinare i pravosudne organe?
Zašto je Voker svojim ljudima na terenu zabranio i davanje bilo kakvih izjava?
Zašto su Šiptari nazvali Račak - “Vštati Vokeri” - Vokerovo selo? Ko je bio misteriozni “šetač” u šifraniku radio veze terorističke OVK?
Zašto je Vilijem Voker tokom cele “misije” veoma malo ili nikako komunicirao sa srpskom stranom?
Ko je bio američki čovek za vezu sa OVK?
Ko je Hašima Tačija, zvanog Zmija, gurnuo u krilo Madlen Olbrajt?
Ako je OVK objavila da je u Račku stradalo 45 ljudi, gde su imena još 6 poginulih?
Ko je sa teroristima OVK bio u rovovima iznad Račka?
Ko su 4 muška leša nad kojima nije bio izvršen obred obrezivanja, “identifikovana” kada su svi leševi već bili isporučeni rodbini?
Od kada albanke nose crninu, ulaze u džamiju da bi oplakale svoje bližnje u prisustvu TV kamera?
Zašto je Helena Ranta prvo odala priznanje jugoslovenskim patolozima, a zatim ne osporavajući njihove nalaze, pribegla “ličnim stavovima” i “metodu neodređenosti”?
Zašto poznati finski sudski patolog dr Pentila, koji se nalazio u timu, nije bio šef Finskog tima sudskih veštaka, već stomatolog Helena Ranta?
Zašto su na Institutu za sudsku medicinu u Prištini, tokom cele obdukcije boravili ljudi iz Finske ambasada u Beogradu i u dosta velikom grču mobilnim telefonima direktno prenosili nalaze, a istovremeno je od naših traženo da se ništa ne objavljuje?
Kakvu je ulogu u Prištini prilikom ličnog Rantinog obraćanja novinarima imao nemački ambasador u Beogradu vilfred Gruber?
Zašto je Helena Ranta izjavila da mora da se konsultuje sa predstavnicima Ministarstva inostranih poslova Finske?