NAŠ svetski priznati operski umetnik, Oliver Njego, kaže da ne posmatra automobile kao statusne simbole,jer smatra da čovek treba za status da se izbori svojim kvalitetima i vrlinama. Promenio je veći broj četvorotočkaša, a trenutno je zadovoljan „hjundaijem i30“. Kako je tekao njegov vozački put, Oliver Njego otkrio je „Novostima“, na sebi svojstven način, ležerno i šarmantno,sa povremenim prekidima intervjua pesmom!

-Počeo sam sa vožnjom kao i svi, kradomice, negde 1975. godine, a zvanično oko mature, otprilike u maju 1978. Imali smo „bubu 1303 s“ od 1.600 kubika. Još od ranog detinjstva zavoleo sam tehniku, ali i brzinu. Otac mi je bio pilot, pa me je često vozio vojnim avionima i helikopterima. Tada sam zadovoljio svoju žeđ za brzinom, tako da posle nisam pravio ekscese te vrste pri vožnji automobila.

BRZINA - Sa „skautom“ sam izvukao čak 200 kilometara na čas, ali samo na nekoliko trenutaka. Čisto sam želeo da ga probe radi malo „spržim“. Inače, u kolima sam sa jednim političarem, njegovim službenim automobilom išao 240 ili 250 kilometara na čas, šofer je vozio, naravno. Opet, ponavljam, navikao sam na veliku brzinu aviona još od malih nogu , pa me ovo „jurcanje“ po zemlji i ne privlači toliko.

* Kako sebe vidite kao vozača?

-Uvek sam maksimalno pribran i koncentrisan. Skoro nikada ne „ludujem“, a kada se desi, uvek je van naseljenog mesta, zbog opšte bezbednosti. Često idem za Kragujevac i Bijeljinu, tako da sam u „treningu“. Pravovremeno reagujem, ne dozvoljavam da me neke slabosti „izbace iz takta“.

* Šta mislite o kulturi saobraćaja kod nas?

-Zameram današnjim vozačima, a naročito gradskim, mnogo stvari. Dosta je neiskusnih, sa slabim refleksima, bez osećaja za vožnju. Sve to može da bude i razumljivo, ali ono što nikako ne shvatam, je njihov egoizam. Takođe, vlada opšta netrpeljivost, ne puštaju vas da se uključite, čim stanete odmah sviraju, a da ne pominjem netoleranciju na pešačkim prelazima. Naročito ako ulicu prelaze stariji ljudi, osobe sa invaliditetom, trudnice ili majke sa decom.

* Koliko automobila ste promenili do sada?

-Pre „bube“ beše „buba“! Ali bila je slabije kubikaže, nije mogla da povuče čamac. Posle toga sam vozio „reno 18“, onda kada je izabran za auto godine, 1979. ili 1980. godine. Onu drugu „bubu“ smo zadržali, ali je mnogo trošila, pa smo je prodali. Onda je na red došao novi „kec“, 1982. godine.

NEZGODA NA AUTOPUTU - JEDNOM prilikom me je Radmila Bakočević zamolila da odem da pokupim njenu ćerku sa aerodroma. Išao sam levom trakom, 120 na sat i negde kod „Zmajeve“ pumpe krenuo sam u preticanje kamiona. Odjednom mu se otvorila cirada sa strane i ispala je nekakva dizalica na put.Desnom stranom automobila sam preleteo preko nje i obe gume su pukle. Nekako sam uspeo da se zaustavim bezbedno, a vozač auta iza mene mi je pritekao u pomoć. Vozač kamiona samo je nastavio dalje. Avion je ubrzo sleteo i ja nisam obavio zadatak. Posle sam popravio auto, a neko drugi je morao da ode da sačeka Radmilinu ćerku.

Sa njim sam obišao celu Evropu. Posle toga sam imao „juga“, kada sam se preselio u Beograd, a neposredno zatim kupio sam „tojotu karinu“ od svoje profesorke Radmile Bakočević. Nije bila vožena, stajala je u garaži sa svega deset hiljada pređenih kilometara. Bila je prava šteta da propadne, tako da sam je uzeo i sa njom prešao 200.000 kilometara. Imao sam je do pre pet godina, da bih prešao na auto koji sada vozim, „i 30“. Negde u tom periodu dobio sam od „Hemofarma“ na poklon „škodu skaut“, koja je baš dobar automobil. Ima pogon na sva četiri točka i 1.600 kubika. Zaista dobar auto, ali sam ipak morao da ga vratim.

* Šta za vas predstavlja automobil?

-To za mene nikada nije predstavljalo neki prestiž ili statusni simbol.Ja sam svoj status dokazivao na druge načine. Auto je lepo imati, ali mu se ne sme robovati. Čovek ne bi trebalo da se lišava drugih stvari, radi besnih kola. Mnogi misle da će zbog auta da bolje budu prihvaćeni u društvu ili lakše dođu do devojke.

* Koliko ste zadovoljni sa „hjundaijem i 30“?

-Moram da priznam da imam neke zamerke, ali generalno sam zadovoljan. Ono što mi smeta je odnos snage motora i gabarita vozila. Njegov agregat ima 1.400 kubika i 110 KS. Mislim da sam loše odabrao, jer kada sam kupovao auto nisam znao da postoji i dizel varijanta.Moj kum ima „i 30“ dizel sa 1.600 kubika, manje troši i pouzdaniji je. Ovde su nekako „tesne“ brzine. Motor radi sa 4.000 obrtaja pri 120 km/č i to ga stvarno napreže. Ipak, što se tiče komfora i opreme tu nemam zamerke. Nije ni čudo što postaju jedan od lidera auto-industrije. Uslužni su, brzi i efikasni, a to je modernom poslovnom čoveku bitnije od performansi.

* Šta slušate dok vozite?

-Slušam duhovnu muziku, uglavnom instrumentalnu, ili filmsku. Čim čujem nečiji glas automatski postajem analitičar i to mi odvlači pažnju. Nisam zadrti obožavalac klasične muzike, jer ne mogu da se složim sa nekim zastarelim stavovima po tom pitanju, ali ona ipak jeste iznad svega. Omiljeni kompozitori su mi Brams i Čajkovski, a od operskih Verdi i Rosini.

* A da li pevate?

-Da. Mahom izvorne pesme, koje su mi pevali i deda i pradeda. Eventualno ako uvežbavam neku frazu, ali uglavnom izvornu muziku. Prema svemu što je uvezeno i moderno nemam odnos.