PRIČA o Milovanu Đilasu nije samo saga o jednoj izuzetnoj ličnosti i jednom nemilosrdnom političkom obračunu u vrhovima jugoslovenske komunističke vlasti. To je priča o jednom dramatičnom i kontroverznom vremenu i generaciji koja je osvojila, zaposela i uništila svoju revoluciju, ali isto tako i o naraštaju, koji je pod tom novom vlašću i sa idejom komunizma stasao, verovao i sumnjao, da bi ga na kraju oborio s nogu povratnički divlji kapitalizam.

Đilas je bio prvi koji je „progledao“ i glasno rekao da je socijalizam, takav kakav su gradili on i njegovi drugovi, i kakav je dolazio sa „istoka“, zapao u ćorsokak, da jede samog sebe, da je i sama ta ideja utopija.

Đilas je na tome pao. Na plenumu CK SKJ, u januaru 1954. godine, on je „raskrinkan“ kao revizionista, anarholiberal i čovek Zapada, isteran iz CK i smenjen sa svih funkcija. A bio je pre toga prekaljeni revolucionar, jedan od vođa revolucije i član one neformalne, ali svemoćne „četvorke“, koju su činili Tito, Kardelj, Ranković i on.

Pojava komunizma probudila je i uzdrmala dvadeseto stoleće. Đilas je bio jedinstvena pojava u tom sistemu i kao idejni graditelj socijalističkog poretka u svojoj zemlji i kao politički mislilac koji je prvi doveo u pitanje delo Marksa i Lenjina i otvorio pred licem javnosti sudbonosno pitanje: zašto komunizam ne uspeva kada dođe na vlast?

SPOMEN-PLOČA U PALMOTIĆEVOJ
NA zgradi u kojoj je živeo Milovan Đilas, u Palmotićevoj ulici broj 8, u utorak u 11 časova svečano će biti otkrivena spomen-ploča. Znamenje se postavlja u sklopu akcije „Vratimo dug piscima“, koju zajednički vode Ministarstvo kulture i „Večernje novosti“ uz pomoć beogradskih opština. Spomen-ploču će otkriti Predrag Marković, ministar kulture i Mirjana Božidarević, predsednik opštine Stari grad. O ulozi Milovana Đilasa u našoj posleratnoj literaturi, kao pisca, prevodioca i slobodnog mislioca, govoriće akademik Matija Bećković.

Njegov odgovor je bio decidan: socijalizam jedino može biti inspirativan kao utopija.

Posle pomenutog plenuma iz 1954. godine, Đilas je, iako u izolaciji, nastavio da „razrađuje“ svoje ideje i kritike, da ih izlaže u izjavama stranim novinarima i objavljuje u knjigama na zapadu. Zbog tih izjava, i knjiga „Nova klasa“ i „Razgovori sa Staljinom“, Titov režim mu je sudio u više navrata, pa je u sremskomitrovačkoj robijašnici proveo punih devet godina. U tom istom zatvoru, on je odrobijao i tri godine za vreme Kraljevine Jugoslavije, između 1933. i 1936. godine.

U zatvoru i u pauzama između dva robijanja, Đilas je napisao preko 20 političkih i literarnih dela, među kojima su najpoznatija „Nova klasa“, „Besudna zemlja“, „Nesavršeno društvo“, „Crna Gora“ „Njegoš - pesnik, vladar, vladika“, „Vlat“, „Revolucionarni rat“, „Izgubljene bitke“, „Svetovi i mostovi“ i nekoliko zbirki pripovedaka.

Njegove knjige pune 34 godine nisu mogle da se štampaju u Jugoslaviji, ali su zato prevođene i izdavane u milionskim tiražima, pre svega na zapadu. Đilas je bio naš najprevođeniji i najtiražniji pisac u svetu.

Đilas je svetsku slavu ponajviše zaradio na kritici komunizma, na tome da je postao prvi disident komunizma. On je prvi rekao da komunizam nije alternativa, da se urušava sam od sebe i da će povući za sobom u ponor poraza čitave generacije.

Komunizam je izneverio nade svojih sledbenika, a ispunio očekivanja svojih neprijatelja. To je razlog što je Đilas među svetskim analitičarima i ljudima od nauke i politike proglašen za jednu od najistaknutijih ličnosti druge polovine dvadesetog veka, a njegova knjiga „Nova klasa“, svrstana među sto najuticajnijih knjiga u tom razdoblju.

Najbolje godine života Milovana Đilasa nisu pojeli skakavci, nego njegovi drugovi, oni sa kojima je robijao u Kraljevini Jugoslaviji, sa kojima je ratovao protiv fašizma, obračunavao se sa Staljinom, gradio novo društvo.

No, Đilas se ipak nije dao. Održala ga je njegova nepokorna priroda, njegov stvaralački nagon da kaže i napiše ono šta je nosio u svojoj buntovnoj glavi i u riznici svog literarnog dara.

I desilo se nešto, maltene neverovatno: Đilas „otpadnik“ i „izdajnik“ nadživeo je i duhovno i biološki, ne samo svoje progonitelje, već i samu partiju, njene dogme i kanone.


BIOGRAFIJA

ĐILAS je rođen 12. juna 1911. godine, u Podbišću, kraj Mojkovca, gde je i sahranjen 24. aprila 1995. godine.

Gimnaziju je završio u Beranama, a 1929. godine upisao je jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U KP Jugoslavije je primljen 1932, a odmah potom je imenovan za sekretara Univerzitetskog komiteta. Veoma brzo je postao jedan od vođa studentskog revolucionarnog pokreta, popularan u masama, briljantan govornik, fanatičan revolucionar.

Već 1936, po izlasku iz zatvora gde je proveo tri godine, postaje član Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju, a Tito ga 1938. godine, kada mu je bilo svega 27 godina, imenuje za člana Politbiroa CK KP Jugoslavije. On tada, zapravo ulazi u onu „veliku četvorku“ (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas), koja će zajedno rukovoditi revolucijom i partijom sve do njegovog pada 1954. godine.

A taj njegov pad je bio dramatičan i nemilosrdan. Tako je on maltene polovinu svog života proveo na robiji i u izolaciji.

* * * * * * * *

MATIJA BEĆKOVIĆ: ĐILAS JE VEĆ REHABILITOVAN

Milovan Đilas je rehabilitovan kad je uhapšen. Rehabilitovao je sam sebe kad je dobrovoljno sišao s vlasti, vratio partijsku knjižicu i svesno otišao u tamnicu. On je video svoju slavu i doživeo sramotu svojih tamničara i sudija. Suđen je po paragrafima koji više ne postoje, a koji su i onda bili suprotni čak i našem ustavu, a kamoli međunarodnim pravnim normama. Zakon uveden samo zbog njega prozvan je Lex Đilas.Rehabilitacije žrtava su počele još pre sloma komunizma.Solženjicin se suprotstavljao toj ciničnoj hipokriziji ubitačnim paradoksima. Đilas se saglašavao s njim.

Pred kraj života grupa generala podnela je zahtev da mu se vrate odlikovanja, pa su ga zamolili da im se pridruži. Pitao me je kako da se postavi. Meni se činilo da su se generali na to odvažili više zbog sebe i svojih odlikovanja nego zbog njega. Naime, i njihova odlikovanja su bila degradirana kad su oduzeta onome koji je njih odlikovao. Rekao sam da bi bilo prirodno da ih traži ako će da ih nosi i s njima prošeta Terazijama. Bile su mu oduzete privilegije i pravo da ih nosi, ali mu nisu bili oduzeti bukvalno.

Mislim da je prelomio da im se pridruži, više da učini njima pošto su se, makar i kasno, odvažili na taj gest. Srećom, zahtev je odbijen. Komunizam u Srbiji nije imao alternative.

Čini mi se da bi Đilas slično postupio i u ovoj prilici. Ne zbog sebe nego zbog opštih interesa. Ni ja ne mogu biti protiv. Ali se pitam: Ko je kompromitovan i ko koga rehabilituje? Rehabilituje li pravosuđe sebe ili njega? Njemu je dovoljna ona rehabilitacija koju je dočekao za života.

Još nismo čuli ispovest ni jednog sudije, tužioca, islednika, doušnika, tamničara, egzekutora... A i kako bi se usudili kad ih država još nije oslobodila čuvanja državne tajne.

Matija BEĆKOVIĆ