BILO je nekoliko Milovana Đilasa. Među njima je najdublji i najvažniji onaj koji je pisao. Taj je pobedio i nadživeo sve druge. Govorio je da bi svu svoju i političku i disidentsku karijeru dao za jednu uspelu pripovetku. Njegovo delo navodi na pomisao da bi sva zvanja dao i za mnogo manje. Recimo za jednu repliku ili rečenicu u uspeloj pripoveci. Želja da sebe prokrijumčari i opstane makar u najdaljoj žilici i u najsporednijoj rečenici, jedna je od najpotresnijih odlika Đilasovog književnog dara koji pulsira u samoj njegovoj srčici.

ĐILAS je zapisao da mu je bilo žao poginuti, zato što se još nije bio iskazao kao pisac. Jedino pisanjem mogao je opravdati svoje postojanje. Iako je počeo da piše čim se opismenio, kao da je tek u tamnici dobio priliku da to i ostvari. U tamnici je pisao i prevodio toliko da je sada tamnica potrebna i čitaocu da bi sve to mogao pročitati i razumeti. Nikad nije propustio da ispod tekstova nastalih u zatvoru to i naglasi. Najčešće je to bila hladna ćelija zatvora u Sremskoj Mitrovici u kojoj je, dok se ledila voda u bokalu, pisao duvajući u promrzle prste. Već i mesto gde su pisani, kako su pisani, i na čemu su pisani, čini ih mučeničkim spisima osenčenim svetošću. U nekom budućem muzeju srpske književnosti teško da će biti potresnijeg legata od nekoliko vreća toalet-papira na čijim listićima je Milovan Đilas preveo „Izgubljeni raj“ Džona Miltona i napisao mnoge pripovetke. I o sličnosti pisanja i tamnovanja ostavio je nekoliko pronicljivih zapažanja. Pisaći sto za njega je neka vrsta samice u kojoj se tamnuje i živi izmišljeni život književnih likova.

DECENIJAMA je u svojoj zemlji živeo kao čovek koji ne postoji ni u bibliografijama ni na fotografijama. Kao čovek koga je dozvoljeno jedino psovati. Bio je sumnjiv i onaj koji se za njegove knjige raspitivao, a kamoli onaj koji ih je čitao. Kao i njihov autor u ćeliji, i one su stavljane pod bravu i držane među proskribovanim spisima s posebnim oznakama, pod okom ovlašćenih čuvara.

Stradanje Đilasovih knjiga nije manji greh i nepravda od stradanja Milovana Đilasa. Imao sam privilegiju da većinu njegovih knjiga čitam u rukopisu, kao prokažene i konspirativne spise. Tajnovitost i strahovi dodavali su im oreol koji im sada, izgleda, nedostaje. Kao da je na gubitku onaj čitalac koji ih čita bez osvrtanja i skrivanja. Za života nije imao sreće da svoja dela proveri kod čitalaca svog jezika, da čuje njihov odjek i odzvuk. Da mu je dopušteno da u svojoj zemlji štampa književna dela, verujem da bi se toliko zaposlio na tlu svoga jezika da ne verujem da bi našao vremena za bilo šta izvan književnog pozvanja.

Ideološki žrec i ideološka žrtva, Đilas nije ideološki pisac. U svakom slučaju, to je u manjoj meri nego mnogi koji nisu bili ni jedno ni drugo. Jezička svest je kod njega dublja i to je konac koji ga je izveo iz ideološkog lavirinta. Posle dugog rvanja, ideolog je ustuknuo pred piscem. Zbog ideologije, međutim, nikad se nije do kraja poverovalo piscu. Da nije imao tako strmu političku karijeru i izašao na toliki glas, pre bi bio prihvaćen kao pisac. Ratovao je i bio na vlasti, ali je robovao samo zbog onog što je pisao. I bolje mu je pristajao trnov nego lovorov venac.

Pre nego što je postao ratnik, pisao je o ratu. Ali njegove teme i motivi nisu samo rat nego i ljubav i snovi, lov i ribolov, punoća života. Pre svega priroda u kojoj su potirane sve razlike, a samo sloboda nalazila svoje ostvarenje. Motivi iz najranijeg detinjstva proklijavali su posle više decenija i tek u tamnici dolazili do reči.

Što se više bavio prošlošću, kao da nije odvajao um od današnjeg dana i našeg vremena. Tako smo dobili knjige koje su istovremeno i drevne i aktuelne.

MARKO Miljanov se rađao tri puta. Drugi put kad je od vojvode postao razvojvoda, a treći put kad su, one godine kada je preminuo, objavljeni „Primjeri čojstva i junaštva“. Slavni vojvoda postao je slavniji kao razvojvoda, i to je možda jedinstveni slučaj u srpskoj istoriji i tradiciji.

I Milovan Đilas se rađao tri puta. Drugi put kad je prvi u komunističkoj istoriji dobrovoljno sišao s vlasti i uputio se ka golgoti svoga života. Da li je bez vlasti postao slavniji ili neslavniji, o tome su samo kod nas podeljena mišljenja, ali to je naša, a ne njegova tragedija. Treći put Milovan Đilas se rađa posle svoje smrti i to kao pisac i započinje onaj život zbog koga se rodio.

Za sudbinu Milovana Đilasa nisam našao bolje objašnjenje od onog u „Smaknuću“ Hermana Hesea:

Posle šetnje po brdima, učitelj se sa grupom učenika spuštao u ravnicu i približavao zidinama velikog grada pred čijim se kapijama skupila velika grupa ljudi. Kada su došli bliže, videli su krvnika zaokupljenog svojim poslom i čoveka iscrpljenog od mučenja i zatvora kako se trza na taljigama. Rulja se tiskala oko prizora, pljuvala i vređala osuđenog i njegovo smaknuće posmatrala sa vidljivom radošću.

Ko je ovaj?“, pitali su učenici, „i šta li je učinio kad ovaj narod sa toliko radosti iščekuje njegovu smrt? Nismo videli nikoga da plače, ili bar malo saoseća“.

Mislim“, reče učitelj tužno, „da je to jeretik“.

Krenuli su dalje i pri susretu s ljudima raspitivali se o imenu i nedelima čoveka koga su maločas videli u okovima.

Verski otpadnik“, vikali su ljudi besno, „konačno je savio prokletu glavu! Dole s njim! Zamisli, taj pas je hteo nas da uči da raj ima samo dvoja vrata, kao da mi ne znamo da ih ima dvanaest!“

Učenici su se začuđeno okrenuli svom učitelju i upitali ga:

Kako ste pogodili, učitelju?“

On se osmehnuo i nastavio put.

To nije tako teško“, reče tiho. „Da je to bio ubica ili lopov, ili prestupnik bilo koje vrste, primetili bismo kod ljudi sažaljenje i saučešće. Neki bi plakali, neki tvrdili da nije kriv. Ko, međutim, ima sopstveno mišljenje, narod njegovo pogubljenje gleda bez žaljenja, a njegovo telo baca pred pse“.“

SAPLEMENIK s druge strane planine, sabrat sa suprotne strane, sapatnik sa slobode, sapisac istog sveta, sabesednik s kojim sam se ponekad sporio o prošlosti, a gotovo nikad o budućnosti, znao je da budući život neće biti ni ovaj koji je sada, ni onaj koji je bio, nego neki drugi kojem se nadao i uzdao i koji će doći kad njega više ne bude, a kome je zaveštao svoje delo.

*******
DEBATA I IZLOŽBA U DOMU OMLADINE

DEBATA pod nazivom “Moguća Srbija Milovana Đilasa” biće održana u nedelju uveče, od 20 časova, u beogradskom Domu omladine. Biće postavljena i izložba Đilasovih knjiga, dokumenata i fotografija.

U debati će učestvovati Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Slavoljub Đukić, Žarko Puhovski, Trivo Inđić, Dejan Đokić i drugi.

Dom omladine ovom debatom započinje ciklus čiji je cilj da predstavi ličnosti koje su bitno menjale ili menjaju naše društvo, čineći ga boljim i slobodnijim.

Na izložbi u holu ispred Velike sale Doma omladine biće predstavljena domaća i strana izdanja knjiga koje je pisao Đilas - književna dela i politički eseji, ali i knjige koje su o Đilasu pisali drugi, sociolozi, političari, njegovi prijatelji.

U postavku su uključene i Đilasove retko viđene fotografije iz porodične arhive, kao i retki dokumentarni snimci iz perioda kada je bio u samom vrhu jugoslovenske vlasti.

Poseban segment čine dokumenti iz različitih perioda njegovog života - diplomatski pasoš, koji je koristio prilikom putovanja u Sovjetski Savez, primerci časopisa “Borba” u kojem je objavljivao eseje, časopis “Misao”, iz januara 1954. godine, u kome je objavljen Đilasov čuveni esej “Anatomija jednog morala”...

Sutra: Dobrica Ćosić o Milovanu Đilasu gordi pobunjenik