PODELA Kosova i Metohija je neizvodljiva i nerealne. Ne možete male srpske enklave da odvajate od albanske sredine. To ne bi rešilo problem. U vezi sa statusom Kosova naše “natezanje” sa Evropskom unijom može de traje narednih 10-15 godina, a do tada ko zna kakvim će tokovima evropska i svetska politika skrenuti - kaže u intervjuu za “Novosti” istoričar, akademik i predsednik Matice srpske Čedomir Popov.

* Postoji li kompromisno rešenje za Kosovo i Metohiju, približno prihvatljivo za Srbe, Albance i međunarodnu zajednicu?

- Kosovo je u savremenim uslovima gotovo nerešiv problem. Mislim da Srbija u dogledno vreme, barem pravno i formalno, neće priznati Kosovo kao državu. Ali, u faktičkom smislu to neće značiti mnogo, jer će se na nas vršiti pritisak da sa svojom južnom pokrajinom uspostavimo odnose kao da su u pitanju dve države. Međutim, priznali mi Kosovo ili ne, činjenica je da tamo ostaje nerešeno pitanje međunacionalnih odnosa. Prema sadašnjem činjeničnom stanju, Srbi i Albanci na Kosovu ne mogu da žive zajedno u miru.

* Jesmo li se i koliko isporučivanjem generala Ratka Mladića Hagu približili Evropskoj uniji?

- Ne verujem da je general Mladić naša ulaznica za Evropu. Sumnjam da će Srbija tim činom bitno popraviti odnose sa Evropskom unijom i sa evroatlantskim integracijama. Biće tu još novih uslova, možda i težih, bolnijih. Prvenstveno mislim na Kosovo i Metohiju. Međunarodna zajednica nikada neće otkriti do kraja svoje namere, nikada neće reći: “E, ovo je poslednji uslov za vas”. Ne, oni svoju politiku štapa i šargarepe kreiraju u hodu, prema razvoju događaja i odnosa tog trenutka u svetu.

* Evroskeptici, među kojima ste, po sopstvenom priznanju, i vi, veruju da će se Evropska unija urušiti poput kule od karata...

- Da, jer taj model, privredni, socijalni i politički, po kojem funkcioniše Evropska unija, ne može da se održi. Kako da opstane sistem u kojem nisu svi ravnopravni? Jedan deo EU ima povlašćeni položaj, a drugi je u nerešivim ekonomskim problemima.

* Da li bismo se lakše izborili sa Evropskom unijom da ne postoji taj, gotovno vekovni, nesporazum Srba sa Srbima, na koji često upozoravate?

- U istoriji smo više puta gubili osećaj za jedinstvo, i otuda, umesto izgradnjom odnosa sa drugim nacijama, bili smo zaokupljeni sobom. Taj nesporazum rasplamsava se i danas, u eri hegemonističkog globalizma, koji diktiraju moćne sile, meljući sve pred sobom, prvenstveno male nacije. Rascep je toliko produbljen da sve više ugrožava naš nacionalni identitet i opstanak.

* Na kojoj tački bi Srbi, najzad, mogli da prevaziđu nejedinstvo?

- Propustili smo već mnoge prilike. Poslednji je čas da shvatimo da nije u pitanju samo nacionalno dostojanstvo, već egzistencija, opstanak nacije i srpske države. Moramo da izbegnemo sudbine nedefinisanog stanovništva “ovih prostora” i pripadnika otuđenih, anonimnih individua bez istorije, vere i jezika. Od takve sudbine mogu da se izbave samo narodi koji u sebi nađu dovoljno jedinstva. Treba se nadati da ćemo to spoznati i ujediniti se, najzad.

* Šta je minimum nacionalnog interesa u ovom trenutku?

- Minimum je da ne smemo, ni po koju cenu, da dozvolimo da izgubimo državu, jer to će nas vratiti 500 godina unatrag. Taj nacionalni minimum formulisao je još Svetozar Miletić, rekavši da Srbi moraju imati svoju državu sa jakim institucijama. A mi ni danas nemamo stabilno sudstvo ili, na primer, naučnu strategiju, sa istaknutim nacionalnim interesima. Kopiramo sve što dolazi sa strane i prihvatamo u startu kao kvalitetnije. Čak i ono što direktno potire naš identitet.

* Koliko daleko mogu da idu mali narodi u nametnutom trendu globalizacije, a da se pri tom ne liše svog identiteta?

- To je još jedna od naših zabluda. Mislimo da je odricanje od nacionalizma najefikasniji način da se dodvorimo drugima. Ma, to je obmana, političko slepilo! Pogledajte, na sve strane bukti nacionalni problem. Negde je začinjen verskim faktorom, ponegde socijalnim buntom ili ekonomskom krizom. Nacionalizam će biti izuzetno važna činjenica 21. veka. Nacije neće nestati, one će se protiv agresivne, porobljivačke globalizacije boriti okupljanjem oko nacionalnog interesa. Srbi danas nemaju jasno definisan nacionalni interes, ali to ne znači da ga nemaju ni druge nacije.

MATICA NA KRATKOJ UZICI
* Kakav je odnos države prema Matici srpskoj? Zamera li vam se ponekad što kao njen predsednik iznosite i političke stavove?
- Matica, najstarija naučno-kulturna institucija u Srba, za ovih 185 godina nadživela je sedam država, ali teško opstaje u ovim teškim ekonomskim prilikama. Država nas drži na kratkoj finansijskoj uzici. Svake godine sve je manje sredstava, tek da preživimo. Što se mojih političkih stavova tiče, oni odražavaju isključivo moj lični stav.

* Da li će srpska vlast uspeti da ustraje u paralelnom negovanju dobrih odnosa sa Evropskom unijom i Rusijom?

- Danas imamo apsolutnu dominaciju NATO koji vode Amerikanci. Oblikuje se novi svet, a taj proces će trajati. Za nas je bitno da, koliko god to bude moguće, izbegavamo da se za bilo koju stranu potpuno vežemo. Ne bi trebalo da ulazimo u NATO koji bi nam nametnuo određene obaveze i istovremeno navukao na nas neprijatnosti sa ruske strane, koja je, opet, za nas u istorijskom i u ekonomskom smislu izuzetno važna. Naša pozicija nije lagodna, ne obećava nam baš mir i spokojstvo, ali utonućemo u dublji nespokoj ako se striktno opredelimo za bilo koju od te dve strane.

* U više navrata upozoravali ste da se Vojvodina, u duhovnom i političkom smislu, polako udaljava od Srbije. Da li je Statut, koji je na snazi već godinu i po, povećao tu “razdaljinu”?

- Nikada nisam negirao da je logično i osećanje vojvođanske pripadnosti. I sam se osećam srećnim što je Vojvodina moj zavičaj. Upozoravao sam da Vojvodina može da opstane samo u okviru svoje nacionalne države. Odvajanjem bi nestala Vojvodina, a ne Srbija, jer Srbija je kroz istoriju opstajala i bez Vojvodine. Izuzimajući onaj kratki period srpskog vojvodstva iz 1848. godine, Vojvodina nikada formalno-pravno nije bila samostalna sve do 1945. godine. Zato uporna insistiranja savremenih političara na tradiciji samostalnosti Vojvodine nemaju istorijsko utemeljenje.

* Imaju li utemeljenje tvrdnje da Srbija ekonomski izrabljuje Vojvodinu?

- Koliko je nekorisno udaljavanje Vojvodine od Srbije ilustruje i nedavno objavljeno istraživanje po kojem je Vojvodina 2000. godine, posle svih onih ratova i sankcija, imala bruto nacionalni dohodak veći od proseka Republike Srbije, a približan proseku Beograda. Sada, 11 godina docnije, taj dohodak je čak ispod onog u centralnoj Srbiji.

TIHO TINJA SANDŽAK
* Povišeni tonovi iz Novog Pazara na momente neprijatno podsećaju na neke događaje iz 90-ih godina. Da li je taj deo Srbije moguće novo potencijalno žarište?
- Svi mi koji držimo do budućnosti naše države i naroda strahujemo od takve mogućnosti. Nije isključeno da se i to žarište jednom aktivira. Ali, to neće zavisiti samo od nas. Nismo mi sasvim nevini ni u evropskoj politici, pa ni u našoj vlastitoj, ali nismo potpalili nijednu od ovih kriza od 90-ih godina naovamo. Sve takve optužbe bile su tendenciozne interpretacije koje već sada istorija dovodi u pitanje. Kako vreme bude odmicalo, demantovaće ih sve ubedljivije. Prema tome, Sandžak se neće upaliti ako to ne bude podstaknuto spolja. A, ako se to ipak desi, stvoriće nam velike nevolje.

* Kako, onda, da protumačimo onu čuvenu pitalicu “di su naši novci”?

- Ovi podaci su i za mene veliko iznenađenje. A tvrdnje da Srbija sistematski pljačka Vojvodinu tumačio sam kao način nekih stranaka da se izbore za vojvođansku autonomiju. Sada, kada posle prenetih nadležnosti više dohotka ostaje ovde, odjednom ispada da mi zaostajemo čak i za centralnom Srbijom. To znači da nešto ne valja u Vojvodini, da se nešto ne raspoređuje kako treba.


AUTONOMAŠI

* Kakva je razlika između vašeg autonomaškog osećaja i autonomaštva kakvo zagovara Nenad Čanak?

- Za mene je autonomaštvo ljubav prema Vojvodini, njenim kulturnim i istorijskim, pa i društvenim tekovinama. U mom autonomaštvu nema ni traga separatizma, težnje za odvajanjem od Srbije. Nema parole “mrzim Beograd”. Istina, ponekad moramo da se izborimo sa nadmenošću koja dolazi iz srpske prestonice. Ta nadmenost je, tu i tamo, i razumljiva. Cela Vojvodina nema stanovnika koliko Beograd! Ali, zato mi u Vojvodini imamo neke druge vrednosti, koje nijedan deo Srbije nema.


ZABORAVLJENI IDENTITET EVROPE

* Ovih dana objavili ste trotomnu knjigu “Građanska Evropa” (1770-1914), koju mnogi već proglašavaju vašim životnim delom. Koje vrednosti je evropsko građansko društvo uspelo da sačuva za 21. vek?

- Lično, od mojih knjiga najdraža mi je “Od Versaja do Danciga”, ali će po svoj prilici ona ostati u senci “Građanske Evrope”. U ovom delu tragao sam za odgovorom šta je Evropa bila nekada, a šta je danas. Sve do Napoleona Evropa zapravo nije bila potpuno svesna svog identiteta. Mislilo se da ona završava negde na Labi ili Visli. Naprotiv, Evropa je od Atlantika do Urala, a prostor od Urala do Poljske je most između Azije i Evrope. Identitet građanske Evrope počeo je da se rastače sa Prvim svetskim ratom i sada u 21. veku traži se jedan drugi identitet koji se ponekad, nažalost, nameće i nasiljem.