NIKO ne zna koliko ljudi u Srbiji živi samo ili - sa kućnim ljubimcem. Preciznije podatke dobićemo na jesen, posle popisa stanovništva, ali ni onda nećemo imati tačnu brojku svih onih koji žive sa roditeljima, sestrama, braćom... Sa svima, osim sa partnerom.

Prema poslednjim projekcijama nemačke statistike, u ovoj zemlji do 2030. čak 81 odsto porodica biće jednočlano, maksimalno dvočlano. U Srbiji takvih projekcija nema, a situacija je tek za nijansu bolja.

Prema poslednjem popisu iz 2002. godine, zvanično smo imali 504.775 samačkih domaćinstava i 24.916 „neporodičnih višečlanih“. To su ona domaćinstva u kojima žive dve sestre, ili vremešne majka i ćerka, sin i otac... Pretpostavlja se da ćemo sa ovogodišnjim popisom dobiti i veće brojke, između ostalog i zato što broj sklopljenih brakova drastično opada, a broj razvoda poslednjih decenija raste.

Samo u Beogradu broj venčanja je od 2007. do danas pao za 2.000. Dok ih je pre tri godine bilo 10.000, prošle godine je bilo tek nešto više od 8.000.

Do devedesetih godina samačka domaćinstva su uglavnom bila staračka, i to po selima. Danas je, tvrde sociolozi i demografi, u porastu i broj starih koji ostaju sami i zaboravljeni, ali i broj 30-godišnjaka i 40-godišnjaka, koji žive „solo“ ili i dalje sa roditeljima.

Razloga za to je mnogo: od ekonomskih (parovi nemaju para da se osamostale, a ne žele da žive u „porodičnoj zadruzi“), preko psiholoških (strah, kasnije sazrevanje), do socioloških (devalvacija svih vrednosti, uključujući krizu institucije porodice).

I Srbiju zahvata svetski trend - zbog brzog načina života, jurnjave za novcem i stresa, ljudi nemaju baš puno vremena da se druže, a i kad se upoznaju njihov prag tolerancije prema partneru je sve niži i teže pristaju na kompromise.

Prema rečima socijalnog psihologa prof. dr Vladimira Nešića, s obzirom na to da sve kasnije sazrevaju, mladi nisu u stanju da prihvate porodične uloge, uključujući roditeljsku. On konstatuje da nije tačno da oni ne žele brak i porodicu, već samo to odlažu. Na kraju, kad se „osveste“, obično shvate da je vreme prošlo i da su usamljeni.

- Partnerske veze su, generalno, u krizi, sve više nedostaje uzajamna podrška, poljuljan je osećaj sigurnosti - kaže Nešić. - Kod ljudi preovlađuju strahovi. Često žive na relaciji posao - kuća, a nisu realizovani ni na profesionalnom, ni na privatnom planu, pa su nesrećni i nesigurni.

Osim toga, žene, izuzev što ih statistički ima više, sve su emancipovanije, pa ne žele da prihvate ulogu žrtve, i da, bez obzira na obrazovanje, budu „rob“ porodice. Pošto su muškarci u Srbiji u gro slučajeva patrijarhalni, po pravilu ne prihvataju da preuzmu deo „ženskih“ obaveza. A nije im potreban ni potpuno ravnopravan partner. Zato su veze kratke, broj brakova opada, a muškarci u planinskim selima dovode „mlade“ iz Albanije ili Ukrajine. Emancipovana srpska žena ne želi više da živi na selu!

- Borba polova stara je koliko i civilizacija, i iz želje za dominacijom proističu svi nesporazumi. Zreli ljudi ovo rešavaju kompromisima i međusobnim dopunjavanjem, a nezreli ostaju na nivou takmičenja. Tada veze pucaju - zaključuje Nešić.

A baš zbog sve većeg broja „emocionalnih samaca“, rastu i potrebe za ličnim trenerima, ljubavnim i drugim terapeutima. Olivera Ptica, trener ličnog razvoja i autor knjige „Svet voli pobednike“, kaže da njenu pomoć podjednako traže i mlađi i oni u zrelijim godinama.

GLADNI LJUBAVI POTREBA za bliskošću danas se zamenjuje neobaveznim „kombinacijama“, seksualno uzbuđenje smenjuje „adrenalinsko“, dok se životna energija troši, umesto na tople ljudske emocije, na „biznis“. Nažalost, sve to bez svesti o tome da ćemo, i nakon njihovog zadovoljavanja, ostati gladni ljubavi - kaže Olivera Ptica. Ona poručuje da ćemo se „otrezniti“ tek kad shvatimo da nikada nećemo biti do kraja ostvareni dok ne postignemo istinsku bliskost sa drugim bićem.

- Razgovarala sam sa nekoliko dvadesetogodišnjakinja, ogorčenih na muški rod, koje su tvrdile da ne žele vezu. Na pitanje „zašto“, obasule su me gomilom optužbi na račun „jačeg pola.“ Na kraju sam ih pitala: „Dobro, a kada bi neko garantovao da ćete u toj vezi dobiti istinsku ljubav i poštovanje, da li biste je onda želele?“ Posle samo nekoliko sekundi oklevanja, čulo se: „Naravno!“ Dakle, ipak nije reč o odsustvu istinske želje, već o strahu da ona neće biti zadovoljena - kaže Ptica.

Posebne muke proizilaze iz činjenice da su „lovac“ i „plen“ zamenili uloge.

- Na seminare mi sve češće dolaze muškarci, isfrustrirani agresivnim pokušajima „nežnijeg pola“ da pri prvom susretu sruše tvrđave njihove „čednosti“ i nestanu u nepoznatom pravcu, bez razmenjenih telefona i dogovora za naredno viđenje. Sa druge strane, sve je više devojaka-žena koje su zašle u kasne tridesete, a još uvek ne mare za „biološki sat“ koji je bacao u očaj tolike generacije pre njih - kaže naša sagovornica.

Razlog za to, po njoj, leži u strahu zbog sve manje uspešnih veza i brakova. Kada toliko puno brodova doživi sudbinu „Titanika“, koliko je onih koji će se usuditi da se ukrcaju? Osim toga, prosečan čovek mnogo više vremena posvećuje karijeri nego emotivnom životu, a strast usmerava ka sticanju novca, a ne ka voljenom biću. Pa čak i oni besposleni, u želji da budu u trendu, „ubijaju vreme“ ispred kompjutera ili TV.

- Ovo se dešava i kod nas zato što smo deo sveta, ali i zato što su današnje generacije podizale ogorčene majke koje su u sistem svog vaspitanja uvele krilaticu „Pusti ljubav, gledaj od čega se živi.“ Ali i zato što patimo od kolektivne neuroze, pa potiskujemo istinske potrebe i zamenjujemo ih lažnim - zaljučuje Olivera Ptica.