KADA bi se u bilo kojoj od nuklearki u regionu dogodila havarija, Srbija bi bila ugrožena koliko i države u kojima se one nalaze. U komšiluku imamo četiri nuklearke sa sedam reaktora. Najbliži su nam „Kozloduj“ u Bugarskoj, „Krško“ u Sloveniji, „Černe vode“ u Rumuniji i „Pakš“ u Mađarskoj.

Do sada nijedna od njih nije imala veliku havariju, ali je manjih akcidenata bilo.

- Reaktori u Mađarskoj i Bugarskoj opasniji su od ostalih u regionu - objašnjava za „Novosti“ prof. dr Ištvan Bikit, dekan Fizičkog fakulteta u Novom Sadu. - Oni su proizvod ruske tehnologije i za razliku od, recimo, reaktora u Japanu nemaju spoljni, zaštitni sud. Kada bi počele da se pregrevaju, ne bi bilo tog sekundarnog kontejnmenta da spreči curenje gorivnih elemenata i eksploziju.

A potpuna katastrofa u nuklearki „Fukušima-Daići“ u Japanu izbegnuta je upravo zahvaljujući tome što su reaktori napravljeni sa dva suda - unutrašnjim u kome je gorivo i spoljnjim sa vodom koja ga hladi. Eksplozija koja se dogodila usled pregrevanja izazvana je u spoljnjem sudu, dok je unutrašnji očuvan, čime je izbegnuta nuklearna eksplozija nalik onoj u „Černobilju“.

Prosečan vek nuklearki, kada rade bez havarija i akcidenata, iznosi oko trideset godina. Mada, nekada dobiju odobrenje Međunarodne agencije za atomsku energiju da bude produžen.

- Eksploatacija goriva u „Krškom“ počela je 1981. Posle tri decenije i modernizacija, licenca za rad elektrane će biti produžena za još 20 godina - objašnjava Radojica Pešić, direktor JP Nuklearni objekti Srbije.

Pre osam godina dogodio se manji kvar na parogeneratoru. To je na vreme prijavljeno i otklonjeno, tako da nije bilo ispuštanja goriva i većeg akcidenta. Zračenje je, ipak, bilo povećano.

Prema rečima prof. Bikita, nesreće se najčešće dešavaju kada se reaktor zaustavi kako bi se istrošeni gorivni elementi zamenili novima. Poslednji akcident u regionu bio je u Mađarskoj, pre oko godinu i po dana. Tada je „Pakšu“ povećana radioaktivnost, ali ne u samom reaktoru, već u bazenu u kome su gorivni elementi čuvani i hlađeni.

- Elementi u bazenu su se pregrejali i pukli. Mađari su uspeli to da saniraju, ali bila je povećana radioaktivnost - objašnjava prof. dr Bikit. - Merili smo tada na granici sa Mađarskom, ali nije bilo povećanog zračenja. Mada, kada bi se neka katastrofa dogodila, ne bismo bili zaštićeni. Novi Sad je „Pakšu“ bliži nego Budimpešta.

Problema je bilo i u „Kozloduju“ u Bugarskoj, gde je MAAE naložila zatvaranje četiri od šest reaktora, za koje su ocenili da su među deset najopasnijih u svetu. Ovi reaktori napravljeni su prema kanadskoj tehnologiji i dva reaktora, posle popravke dobila su dozvolu da nastave sa radom. Prošle godine jedan od reaktora je napukao, ali je kvar saniran. Osim „Kozloduja“, Bugari sada nameravaju da grade nuklearku u Belenu.

U Rumuniji rade dva reaktora u NE „Černe vode“, snage od po 700 megavata i obezbeđuju gotovo petinu električne energije u ovoj zemlji. I oni u naredne dve decenije planiraju gradnju još jedne nuklearke.

Njihova prednost je što koriste prirodni, a ne obogaćeni uranijum.

- Sa aspekta sigurnosti, rumunski reaktori imaju ozbiljan nedostatak, jer pri gubitku sredstva za hlađenje (u ovom slučaju teške vode) snaga nuklearnog reaktora raste, za razliku od drugih tipova reaktora, gde snaga opada. To je osobina koju reaktori ne bi smeli da imaju, jer može da izazove nekontrolisan proces - objašnjava Radojica Pešić.


DALEKO JE NUKLEARNI OBLAK

Srbija je trenutno potpuno bezbedna od radijacije iz Japana, ocenio je u četvrtak meteorolog Nedeljko Todorović.

On kaže da je planeta jedinstvena i da nijedan njen kutak nije apsolutno zaštićen. Ali, i pod pretpostavkom da svi reaktori oštećene nuklearne elektrane u Japanu eksplodiraju, trebalo bi dosta vremena za dolazak radioaktivnih čestica kod nas.

- Osnovno strujanje sada u Japanu je takvo da odnosi radioaktivne čestice i radioaktivni oblak ka Pacifiku, a još je daleko od Amerike - kaže Todorović.

On je procenio da bi se narednih sedam dana, usled ciklona sa vrtložnim kretanjem vazduha, severoistočno od Japana, radioaktivne čestice mogle kretati do Beringovog moreuza, između Aljaske i Azije.

Posle mesec ili dva, teorijski je moguće premeštanje čitave mase vazduha sa zapada na istok i trebalo bi da pređe Severnu Ameriku, Atlantik, pa tek onda da dođe u Evropu, objasnio je Todorović.